Na današnji dan pre 19 godina srušen je Berlinski zid, nastala je velika pometnja u svetu, države i narodi su se prestrojavali u hodu pokušavajući da izvuku najveću korist od pada Zida, odnosno nestanka bipolarnog sveta. Vreme u Evropi počelo je da se meri drugačije, a mi smo, kao što vam vaši životi kažu, krenuli dugim putem koji ne vodi nikud, putem koji je stotine hiljada ljudi koštao života, kuća i okućnica, dece koja su emigrirala i unuka koje, kada ih vide jednom u nekoliko godina ne razumeju, jer su postali Novozelanđani i Kanađani.
Ovih 19 godina nove Evrope skoro sve evropske države su iskoristile da se što bolje pozicioniraju u okviru Unije, a mi smo posle skoro dve decenije, jedva, pre neki dan, uspeli da parafiramo, dakle ne da potpišemo, Sporazum o asocijaciji i pridruživanju. I to jadno i ponižavajuće dostignuće je bilo dovoljno da se naš predsednik samozadovoljno kliberi za vreme samog čina potpisivanja sporazuma. Đelić, koji zna više od svog šefa, što i nije teško, dakle taj Đelić koji zna šta potpisuje i šta nas još čeka, samo se smeškao, a jedini ozbiljan bio je Oli Ren, čovek koji nas je proteklih godina tako dobro upoznao. Zbog toga je bio tako ozbiljan, a ne zato što smo njegovu zemlju pobedili u fudbalu, pa sad hoće da crkne što mora da kapitulira pred nama još jednom i udari paraf.
I dok smo mi ove dve decenije potrošili na destrukciju misleći da nas Evropa čeka, nepomična u svojoj lepoti i bogatstvu, Nemci su napravili skoro pun krug. Poslednja istraživanja govore da bi svaki peti Nemac želeo da Berlinski zid opet postoji. Nemci kao ozbiljan narod preispituju posledice svog ujedinjenja i nisu srećni samom činjenicom da ih sada u jednoj državi ima više od 80 miliona.
Ej da nas ima 80 miliona, pa mi bismo vladali Evropom, glavni grad bi nam bio u Parizu, Patrijaršija u Rimu, konje bismo pojili na Seni, a šljivovicu pekli u Amsterdamu.
Naš dugi marš prema EU trajaće izgleda koliko i turski. Turcima kao da je malo što su muslimani, što se hrišćanskoj Evropi nikako ne sviđa. Dok je bio kardinal Rajcinger, i papa se oštro protivio prijemu Turske u EU. Dakle, Turcima je malo bila ta prepreka koju su im postavili beli hrišćani bez brkova i fesova, nego su i sami doprinosili svom već smešno dugom putu za Brisel – nikako nisu hteli da priznaju Kipar, a za genocid nad Jermenima nisu želeli ni da čuju. Da li vas to podseća na nekoga?
Tako dugo čekanje na kapijama Unije dovelo je do promena u samoj Turskoj. Sekularna država je ugrožena, pobeđuju islamisti koji ruše tekovina Kemala Ataturka, u predlogu novog ustava predviđeno je nošenje feredža za žene zaposlene u državnim ustanovama, žena se tretira kao biće kojem je potrebna zaštita muškarca. Najnoviji nesporazum između Turske i Evrope je zakon kojim se u Turskoj krivično goni svako ko vređa turska nacionalna osećanja. Žrtva tog zakona bio je i nobelovac Orhan Pamuk. Dakle, puzajući tempo pridruživanja EU izgleda neminovno vodi vraćanju na stare narodne i državne običaje. Mi smo u nešto lakšoj poziciji, jer se tih običaja nikada nismo ni odrekli – naš Kemal Ataturk je ubijen mnogo brže nego njihov i nije imao vremena da nešto ozbiljnije promeni u ovom društvu.
Jedno je sasvim izvesno, pre će iz zatvora izaći Vojislav Šešelj nego što ćemo mi postati članica EU. Suđenje tom opasnom klovnu prenosi državni servis, tako da ćemo pre podne u skupštini gledati Vučića, Nikolića, Krasića i ostale marodere, a uveče će nas dočekati Vojislav Šešelj. On sam je dovoljan da se od sada pa zauvek stidiš što si rođen u ovoj zemlji. Nešto mi se javlja da će se javni servis direktno uključivati u hašku sudnicu kada vojvoda bude izvodio svoje svinjske bravure, a neće imati dovoljno para i ljudi da direktno prenosi svedočenja njegovih žrtava.
Možda bi bilo dovoljno novca za to kada bi stranke vratile onih 700.000 evra viška koji su uzele iz budžeta, a sada navodno nema načina da nam to vrate. To nam je saopštio ministar Cvetković, ako uopšte neko zna ko je to. A to je ministar finansija, koji se krije uspešnije od Ratka Mladića.
Emisija Peščanik, 09.11.2008.
Peščanik.net, 09.11.2008.