Država koja je nekada bila naša, a sada je samo vladina, tone iz dana u dan, ali se to ne da zaključiti po vestima – osim ako pod vešću ne podrazumevate poslednji uspeh rusko-srpske diplomatije da zakaže sednicu Saveta bezbednosti. Tu ćemo izneti lepezu novih predloga o Kosovu, kao što je onaj da se sve zemlje koje su ga priznale smesta pokaju i izvinu Koštunici Vojislavu, Emiru Kusturici, Ivani Žigon, Svetom Savi, Svetom Nikoli i naročito Svetim Vračima.
Takozvana vest je i da je Miloš Aligrudić rekao da je vlada u agoniji, to nas je sve iznenadilo i šokiralo. Ne samo da u vladi imamo glupaka, nego je sve više onih koji simuliraju glupost, samo da ne bi morali da se izlože novim izborima. Članovi vlade, ujedinjeni u bolu zbog iznenadnog gubitka Kosova, proizvode svakoga dana toliko bede, nesreće i sramote da je čoveku potreban nadljudski unutrašnji napor da bi postigao podnošljiv stepen nesreće.
Naša ranjena zver, predsednik vlade, dopisuje se sa evropskim i svetskim institucijama. Njegove opsesije, koje samo on smatra idejama, plaše i sovu na njegovom prozoru, a kako i ne bi, kada je pokazao da je spreman da zapali i Beogard i severno Kosovo iz ljubavi prema preambuli ustava. Jedna verzija priče o Neronu glasi da je zapalio Rim iz ljubavi prema Ilijadi.
Ovih dana su se dopisivali kabineti Koštunice i Tadića. Predsednik se sada malo odmara i samo zato nije otišao u narod, recimo u Sombor, pred pekare Albanaca, ispred kojih novopečeni kosovski mučenici i patriote dele besplatino srpski hleb, da neprijatelj ne bi pobedio u specijalnom ratu koji se vodi pod neinventivnim nazivom – nahranimo Srbe našim burekom, da bi se otrovali i u magnovenju priznali nezavisnost Kosova.
Predsednik ili neki visoki funkcioner njegove stranke nije našao za shodno da ode u Sombor i pošalje poruku svim manjinama da, dok je on predsednik, ni jedan dripac neće smeti da čini ono što se danima činilo u Somboru. Verovatno se Tadić plašio da ga koalicioni partner ne optuži da izdaje Kosovo za pekaru – Dva brata.
Nije samo predsednik taj koji ćuti u vremenima kada se to ne sme činiti. Ne znam zašto toliko sveta ima utisak da su ovo dani apokalipse, da su se otvorile ustave nebeske i da je najpametnije da se sakriju u mišije rupe, gde ih je na veličanstvanom i nadasve dostojanstvenom mitingu i slao Emir Kusturica. Zašto ljudi misle da je ovo neka strašna poplava koju valja preživeti tako što će se svako uhvatiti za prvo drvo i čekati da voda i mulj prođu. Jednom se za ove dane neće govoriti – vremena su bila mračna. Govoriće se – zašto je toliko ljudi ćutalo.
Pa čak ni Džordž Buš nije ćutao kada je posle 11. septembra počela hajka na muslimane u Americi. Buš mlađi je znao da mora, ne zbog ljubavi prema muslimanima, nego zbog mira u sopstvenoj zemlji, da ode u džamiju da bi poslao poruku kako ti ljudi ne smeju biti izloženi nasilju. Mogu u Gvantanamu, ali ne u Njujorku i Vašingtonu.
Danas je 7. mart, na današnji dan rođen je Tomaš Masarik. Ovaj češki državnik i filozof je, neposredno pre ulaska u politiku, dokazao da su srednjovekovni rukopisi, na kojima se zasnivao veliki deo nacionalnog mita, lažni, zbog toga ga Česi nisu ubili, nego su ga izabrali za prvog predsednika Čehoslovačke. Mi smo našeg ubili već posle dve godine i to je ta mala razlika između nas i Čeha.
Emisija Peščanik, 07.03.2008.
Peščanik.net, 07.03.2008.