Napolju je izgleda proleće, mada svakog jutra očekujem iznenadni preokret i povratak zime. Svakog jutra mi se od procvetalog drveta pod prozorom učini da je sneg. Procvetalo je i ono drvo koje raste iz zgrade srušenog saveznog MUP-a na početku kneza Miloša. Imalo je devet godina da toliko naraste da se vidi iz daleka. Iz daleka se vide i čađave zavese koje su ispale kroz prozor i radijatori koji vise na pokidanim cevima. U ponedeljak smo navršili devet godina od početka bombardovanja zemlje. Nema te države koja se može pohvaliti da je prva zemlja na svetu koja je optužena za kršenje konvencije o genocidu, nema te evropske zemlje koja je bombardovana na kraju 20 veka.
24.mart, dan kada su poleteli prvi tomahavci na prestoni Beograd, kada je počelo dodatno razaranje ove zemlje, u javnosti je prošao skoro nezapaženo. Vladini mediji su nas izvestili o tom datumu kao da se radi o Avganistanu, a Politika nam je donela specijalni intervju sa tadašnjim komandantom ratnog vazduhoplovstva koji kaže kako smo tada od Rusa tražili neke rakete, koje nam nikada nisu poslali i da je vojska predlagala Miloševiću da naši MIG-ovi napadnu položaje neprijatelja na severu Albanije i u okolini Skoplja, Kumanova i Tetova. Ali, reče nam komandant ranog vazduhoplovstva, Milošević nikada nije izdao to naređenje. Bilo je izgleda još većih ludaka od Miloševića.
Devet godina nam nije bilo dovoljno da se ohrabrimo da u javnosti porazgovaramo o stradanju i sramoti koju smo doživeli 1999. Devet godina nam nije bilo dovoljno ni da izbrojimo žrtve, nego se kaže kako je poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. Ne možemo, dakle, ni da prebrojimo stradale, a kamo li da raspravljamo o tome kako smo do bombardovanja stigli. Ne znamo koliko je roditelja 1999. dobilo telegram iz vosjke sa obaveštenjem da su im sinovi izvršili samoubisto, telegram koji mnogi od njih još uvek čuvaju nadajući se da će im neko jednog dana reći šta se, u stvari, dogodilo sa njihovom decom.
Počela sam sa kratkim opisom Knez Miloševe ulice i uspomenama na tomahavke. U nastavku te ulice su čađave ambasade SAD i Hrvatske, upomena na divljanje Koštuničinih mladih naraštaja posle proglašenja nezavisnosti Kosova, pa onda opet skršena zgrada generalštaba. Obnovljene su jedino zgrade MIP-a i zgrada vlade, na kojoj je Koštunica na svakom ćošku okačio po jednu veliku srpsku zastavu. Što mu se zemlja više smanjuje, on kači sve više zastava.
U toj zgradi juče je umalo došlo do fizičkog obračuna između ministara tehničke vlade. O nasilju koje su juče demonstrirali ministri, pre svih Koštuničin alter-ego Velimir Ilić, može se mnogo reći, ali ja ću vam skrenuti pažnju na jednu stvar koja nije najvažnije, ali jedino nju ne razumem. Kada je svađa pretila da se pretvori u haos, Dinkić je predložio da se konferencija za novinare prekine, ali su to sprečili sami novinari, uz obrazloženje da žele da ministrima postave dodatna pitanja. Mene mnoge moje kolege ne smaraju profesionalkom, pa ću iskazati svoj amaterski uvid. Sudeći po izveštajima, svađa je trajala toliko dugo i razvijala se u pravcu koji su mnogi novinari priželjkivali – da se ministri potuku. Bili bi to spektakularni snimci, ali mislim da je bilo bolje prekinuti tu svinjariju. Zašto bi gledaoce, građane ove zemlje, izlagali tom nasilju. Navodno, narod ima pravo da zna kakvi su mu ministri i navodno to povećava gledanost televizije i čitanost novina.
Nasilje je oduvek privlačilo gledaoce. Rimljani su išli u Koloseum da gledaju kako lavovi rastržu gladijatore, a i interes Francuza za giljotinu je bio veliki. Giljotina prvo nije bila popularna kod publike, jer su pogubljenja trajala suviše kratko. Zato je narod organizovao protest za povratak vešala. Tadašnja revolucionarna vlada je uvažila volju naroda i uvela niz modifikacija – više javnih pogubljenja, podignute podijume, da se žrtva bolje vidi i pokazivanje odsečene glave okupljenom narodu. Uživanje u nasilju nije nova stvar.
O vaspitnom šamaru Aleksandra Tijanića u hodniku suda u Beogradu ne mogu da govorim. Ne danas.
Radio emisija Peščanik, 27.03.2008.
Peščanik.net, 27.03.2008.