Obraćam vam se u množini, u nadi da danas imamo više od jednog slušaoca. Svi su, umorni od svega, jedva dočekali ove praznike koji ne slave, da uteknu iz stvarnosti; neko u Egipat, neko u Grocku, neko na terasu, a neko u zadnje dvorište roditeljske kuće.
25.000 američkih lučkih radnika je 1.maj obeležilo protestom protiv rata u Iraku, besni i poniženi radnici u Nemačkoj i Turskoj su se na demonstracijama potukli sa policijom, to jest sa državom koja ih ponižava, a naši radnici su ili obrtali janjad po Košutnjaku, Čairu i ostalim izletištima ili su se okupili na Trgu Nikole Pašića u društvu predsednika DS-a i SPS-a. Koštunica im se nije pridružio; on ne priznaje podelu naroda na radnike, industrijalce, policajce i gimnazijalce. Narod može biti ili sa Kosova ili neka sve mutna Marica odnese.
Ove nedelje smo, dakle, potpisali legendarni Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Zanimljivo je bilo gledati koliko je svima za tim stolom bilo mučno. Vuk Jeremić je očigledno bio ljut što mu je Đelić preuzeo slavu i potpisao sporazum, Đelić je prkosno podigao hemijsku olovku, da bi nama, koji smo se šalili na njegov račun, pokazao čija majka crnu vunu prede. Predsednik se smeškao, pravio mangupske grimase, a sve iz straha kako će se to istorijsko NE Koštunici odraziti na njegov sopstveni izborni rezultat i pregovore o budućoj vladi. Odmah je u Beogradu i drugim gradovima organizovano spontano slavlje u maniru navijača Čukaričkog, a Srbi iz severne Mitrovice su zapalili predsednikovu sliku i na mitingu, kolektivnim dizanjem ruku, glasali protiv sporazuma. Braća i sestre iz severne Mitrovice su umislila da im je istorija poverila misiju da izlaze na gradski trg i glume grčku agoru, na kojoj će nekoliko stotina svesnih patriota na smrt osuđivati svakog Grka, pa bio on i Sokrat, ako posumnjaju da su baš zbog njega izgubili peloponeski rat.
Koštunica je zbog ovog potpisa podivljao. Njegovi epigoni u liku Bubala, Mladenovića i ostalog polusveta smislili su budalastu frazu: to je Judin pečat na Solaninom papiru. Zanima me, ako je Tadić Juda, ko je Isus Hrist? Pretpostavljam da je to raspeto Kosovo, ali koji đavo je tu Koštunica. Verovatno su on, Velja Ilić, Samardžić i Bubalo apostoli. Ili, ako je Koštunica skrušeniji hrišćanin, verovatno je sebi namenio ulogu vernika-stigmate, to je ono kada neko počne da krvari na mestima Isusovih rana na krstu. Tako razumem ovo njegovo histerisanje po predizbornim mitinzima, kao demonstraciju fizičkih bolova koje oseća zbog Judinog pečata. Samo čekam kada će Koštunica Vojislav sebi da prereže vene, odnosno da dođe na neki miting sa čavlima zabodenim u šake. To bi bio veličanstveni prizor.
Postoji i apokrifni scenario po kojem je Koštunica Marija Magdalena, ali ne mogu sada da vam razrađujem detalje.
Braneći pred drugima i sobom odluku da potpiše sporazum, Tadić je naglašavao dve stvari – da sporazum potvrđuje rezoluciju 1244 i da donosi mnogo novih radnih mesta. Dobro je što je predsednik našao malo državničkog vremena da prozbori koju i o radnim mestima, a ne samo o teritorijalnom integritetu. Međutim, morao je reći da ovaj sporazum i dalji proces pridruživanja znači i pomoć u demokratizaciji zemlje, u reformi pravosuđa, administracije, carine i čega sve ne. Pa i Pinoče i Franko su otvarali nova radna mesta. Prekjuče je u Kini pušten u saobraćaj most dug 36 kilometara, koji je pravo graditeljsko čudo. Ali praktično istoga dana 17 ljudi na Tibetu je, zbog učešća u demonstracijama, osuđeno na dugododišnje kazne, među njima i pet monaha, od kojih je jedan osuđen na doživotnu robiju. Da ne pominjem da u blagodetima neverovatnog privrednog razvoja Kine ne može, iz opravdanih razloga, da uživa 4000 do 6000 njenih građana, koji svake godine budu osuđeni na smrt i streljani.
Tako da je odlično to što je predsednik odlučio da sporazum potpiše, odlično je što će to biti dobro za privredu, ali nama je EU potrebna kao hleb, ukoliko nameravamo da upristojimo ovu zemlju. Mi sami nemamo ni volje ni snage da napravimo pristojno sudstvo, da rasteramo ubice iz službi bezbednosti, da dovedemo u podnošljivo stanje administraciju, da sprečimo političare da tako masovno kradu, da sprečimo razne miškoviće da otkupljuju deo po deo države, da obuzdamo nasilje prema manjinama. Mi sve to sami nećemo uraditi i moramo potpisivanjem raznih sporazuma sa EU prihvatiti nametnute standarde i onda ih malo po malo primenjivati. Tako je bilo i pre 130 godina, kada je na Berlinskom kongresu Srbija od velikih sila dobila nezavisnost. Ona je tada prihvatila i obavezu da garantuje verske slobode, koje su se uglavnom odnosile na Jevreje, kojima je do tada bilo zakonom zabranjeno da se naseljavaju u unutrašnjosti Srbije.
Tvrdi se ponekad da sama EU nije baš demokratska tvorevina, i da kada bi EU konkurisala kod EU za prijem – ne bi bila primljena. Ali čak i oni koji to tvrde, ne spore da je ona pomogla mnogim svojim članicama da se demokratizuju, da su evropski sudovi pomagali građane svojih članica kada ih je nacionalno zakonodavstvo šikaniralo, da je EU sprečavala monopolsko ponašanje nekih velikih kompanija i protekcionističke mere nekih vlada. Nedavno je, posle velike pronevere u Société Générale banci, Sarkozi bio ozbiljno ukoren, jer je pokušao da onemogući strance da kupe akcije ove francuske banke. Pre godinu dana, skoro do evropskog suda je stigao takođe Sarkozi, jer je pokušao da onemogući Švajcarce da kupe jednu francusku farmaceutsku kompaniju. EU je sprečila Hajdera da dođe na vlast u Austriji, a Kurta Valdhajma naterala da se zbog svoje fašističke prošlosti povuče sa mesta predsednika Austrije. Koliko puta su ukorili Berluskonija zbog monopola nad italijanskim medijima. Naravno, Italijani su veliki dečaci i devojčivce i opet su izabrali toga čoveka za predesnika vlade; niko ih u tome ne može sprečiti.
Politika EU je često dvolična, licemerna, ali mi smo davljenici i ako nas ne uhvate za kosu i ne povuku, nećemo se spasti. Nadam se da je Tadić toga svestan i da je zbog toga, a ne zbog nekoliko hiljada novih radnih mesta i glasova, potpisao ovaj sporazum. Suviše dugo je glumio Nikolaja II Romanova, kome je politika bila dosadna i koji je, dok su se u Rusiji dešavali tekstonski poremećaju, u svom dnevniku na prvom mestu beležio uspehe koje je postigao u lovu. Za to vreme polupismeni mužik Raspućin je gospodario dvorom. Valjda će se, a verovatno neće, Tadić jednog časa odreći svojih mnogobrojnih Raspućina koji pletu mreže oko njegovog dvora.
Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju je dobro i zato što su narodnjaci jasno pokazali svoje ludačko lice. Oni će, nema sumnje, ako sa radikalima naprave vladu, organizovati rušenje predsednika Tadića. I mi ćemo se, da čovek ne poveruje, uključiti u borbu za njegovu odbranu. 11. maja vraćemo se u 24. septembar 2000. Karte su malo promešane, ali Koštunica stoji tamo gde je oduvek i bio. On je kao crna rupa u središtu našeg sveta , rupa koja proždire sve koji pređu liniju horizonta. Kada se ta linija pređe, ni napred ni nazad više ne postoje.
Najtužnije je to što se plašimo jednog zombija, što ćemo možda biti poraženi od jedne ideje koja je tako dugo već mrtva i sada živi neki apokrifni život.
Negde sam pročitala priču o tome kako je pred kraj staljinističke ere u Moskvi kružila priča o nekom čoveku koji je ušao u Lenjinov mauzolej, odsekao njegovu balsamovanu glavu i izneo je. Dok je tako tumarao ulicama mašući svojim trofejem, niko od prolaznika se nije ni osvrnuo, nisu se osvrnuli ni policajci koji su mauzolej čuvali, ni posetioci koji su došli da odaju poštu mrtvom vođi. Mauzolej je bio prazna ljuštura koja nema nikakve veze sa stvarnim životom. Pitanje je kada ćemo mi prestati da se kolektivno pretvaramo, kada ćemo izgovoriti da je glava nacionalističkog srpskog projekta odsečena.To bi nam za početak vratilo slobodu i možda nas nateralo da se bavimo svojim opustošenim životima.
Radio emisija Peščanik, 23.05.2008.
Peščanik.net, 23.05.2008.