Danas neću da besnim. Pristala sam da budem nagovorena da poklonu, to jest proevropskoj vladi ne treba gledati u zube, jer ih baš i nema mnogo. Izgleda da još nismo prešli Rubikon, a to konkretno znači – nagovoriti Palmu, Krkobabića i Dačića da nam se pridruže na putu ka Evropi.
Neću da sikćem na predsednka, premijera, glavokomandujućeg i svega po spisku, Borisa Tadića, jer on danas pred UN-om drži istorijski govor o tome kako Srbija nikada neće prihvatiti samostalnost južne srpske pokrajine. Ist River je daleko, ali neću da rizikujem i uznemiravam predsednika, jer se, kao što je naučno dokazano, ljudski glas prenosi preko vode, posebno preko Atlantskog okeana. U UN-u je sve pod kontrolom, reče nam ministar Jeremić, jer na stolici Fatmira Sejdijua neće pisati predsednik Kosova. Gospodin Sejdiu će, što reče ministar spoljnjih dela, tamo sedeti i stajati za govornicom u kapacitetu privatnog lica. Božidar Đelić nam je još davno obećao da Kosovo neće ući u MMF bar do septembra. Da rezimiram – Kosovo je i dalje naše.
Ova diplomatska igranka bez prestanka o statusu Kosova za sada na terenu ne proizvodi dramatičnije sukobe, ali svaka glupost može da zapali fitilj. Čuli ste da je danas u Mostaru uvedeno vanredno stanje, jer se vlasti plaše sukoba Bošnjaka i Hrvata, možda ne oružanih, ali ni takvi nisu isključeni, što bi rekao naš koalicioni partner, Slobodan Milošević.
Međuetnički sukobi u Mostaru mogu izbiti zbog večerašnje utakmice između Hrvatske i Turske na evropskom prvenstvu u fudbalu. I sve se to događa 20-tog juna, tačno na dan kada je pre 16 godina zvanično počeo rat u BIH, odnosno kada je predsedništvo BIH objavilo ratno stanje i proglasilo opštu mobilizaciju. Na žalost, na ovom prvenstvu ne može biti nerešeno i pobediće ili katolici ili muslimani, a onda može svašta da se dogodi. Šezdesetih godina vođen je tzv. fudbalski rat između Hondurasa i Salvadora. Rat je počeo zbog kvalifikacione utakmice za svetsko prvenstvo. Rat je trajao samo 100-ak sati, ali je za to vreme ubijeno 6.000 ljudi. Stvarno glupo zvuči kada se kaže da je svet ginuo zbog fudbalskih interesa. Mnogo je melodičnije, milozvučnije kada kažeš da se rat vodio zbog nacionalnih interesa.
Ne znam koji su svoj interes imali u vidu Irci, kada su na referendumu glasali protiv Lisabonskog sporazuma. Mene, kao pripadnicu proevropskog bloka, to irsko NE je uplašilo. Slušali smo dosta, i u ovoj emisiji, o irskom privrednom čudu. Od zemlje koja je bila sinonim za emigraciju, Irska je postala zemlja u kojoj ima posla za poljske, slovačke i ostale imigrante. Ali irsko društvo se nije transformisalo, jer kako bi inače irski antievropljani mogli da pobede sa tezom da će EU Ircima i Irkinjama nametati antikatoličke stvari, kao što je pravo žene na abortus i slične skarednosti.
Srbija sa ovakvom političkom klasom i Borisom Prvim Ujediniteljem kao šefom svih šefova, može dovesti Fijat, i Punto, i Uno, i Tipo, i Bravo, ali slabo će nas oni učiti stvarima kao što su poštovanje zakona, reforme zdravstva i prosvete i poštovanje 10 božijih zapovesti. Ta Srbija koja nam se sada nudi kao nedostižni san, je Srbija u kojoj možete, ako imate znanja i sreće, da radite u nekoj stranoj korporaciji ili banci, da se tamo ponašate evropski, da time praktično živite u Evropi, ali da, kada izađete sa posla, uđete u poluvarvarski svet. Odete kući, stavite kupus da se kiseli u đakuziju, a vi uzmete lap-topče i šaljete preteća pisma specijalnom tužiocu za ratne zločine, Baraku Obami, Rafaelu Nadalu ili prvom komšiji.
Postaćemo gastarbajteri u sopstvenoj zemlji. Bićemo kao oni Indijci iz Kalkute, koje rade za IBM, a kada izađu na ulicu, sklanjaju se od parija, jer veruju u kastinski sistem.
Emisija Peščanik, 20.06.2008.
Peščanik.net, 20.06.2008.