Crna Gora i Makedonija su Peščaniku zabile nož u leđa. Juče, u četvrtak, kada smo završile sve intervjue, priznale su nezavisnost Kosova, tako da sa našim sagovornicima nismo mogle da porazgovaramo o tom, posle Minhenskog sporazuma, nasramnijem danu u svetskoj diplomatskoj istoriji. Dakle, ja ću koji minut glumiti političkog analitičara, zapitanog nad smislom diplomatije, prava, pravde, pravoslavlja i ostalih vrednosti u ime kojih je naša država, oličena u neshvatljivoj pojavi ministra spoljnjih poslova Vuka Jeremića, proterala crnogorsku ambasadorku iz Srbije.
Samo da poređam nekoliko stvari, a vi pokušajte da u tome vidite logiku .
Slika prva… Vuk Jeremić u UN slavi pobedu kao na Cecinom koncertu, sa rukama u vis, slavi samo njemu znani istorijski uspeh srpske diplomatije, izigrava budalu koju zazorno gleda ambasadorka Svazilenda. Pobeda ne bi bila slatka, a da se nekome ne pokažu zubi. Kako mu je šef primio nagradu u Nemačkoj, zdravio se sa Sarkozijem, nije zgodno i pametno da likujemo u Berlinu ili Parizu. Zato su tu braća Crnogorci, mali, manji od nas, tako reći sićušne bube, koje Jeremićeve lakovane cipelice lako mogu da zgaze. Jeremić odmah crnogorsku vlast zove REŽIMOM. I optužio je taj režim da svojom odlukom prejudicira buduću odluku Međunarodnog suda, kao da je taj sud neki srpski sud kome svako može da naređuje.
Jeremić je najavio da će on, tj. Srbija, nastaviti da primenjuje oštre mere, jer, smatra Jeremić, u trenutku u kojem se čeka izjašnjavanje Suda, nema razloga za priznavanje Kosova. To znači da će Srbija od sada pa nadalje proterivati ambasadore svih zemalja koje priznaju Kosovo. To valjda znači da kofere treba da pakuje makedonski ambasador, mada je nejasno zašto mu to već nije rečeno kada i crnogorskoj ambasadorki. Kako to da imamo razumevanja za Makedonce, ali ne i za Crnogorce. Da li zato što nećemo da se kačimo sa državom koja ima mnogo Albanaca koji bi mogli da podbune svoju braću na jugu Srbije.
U trenutku kada Jeremić i Tadić proteruju ambasaorku Crne Gore, vlada donosi odluku da vrati naše ambasadore u one države iz kojih su bili povučeni posle priznavanja Kosova. Da li se to Cvetković oteo, odmetnuo u normalne političare, ili je to smislio genijalni Tadićev um, da je jedna stranka, DS, tj. on, i dobar i loš policajac – jednom rukom u vidu Jeremića udara šamare slabijima od sebe, a drugom rukom, Cvetkovićem, se grli sa čovečanstvom. Predsednik je postao pravi šibicar koji donosi niz besmislenih, protivrečnih odluka koje treba da zasene prostotu i vrate virtuelno dostojanstvo poraženom narodu. Uostalom, Tadić može da radi šta hoće, ne smeta mu ni pamet, ni državnička mudrost, a najmanje normalna opozicija. Nje nema, niti će je uskoro biti. Proći će godine dok politički ne dospemo u 1780, kada se u britanskom parlamentu danima raspravljalo o Daningovom podnesku, u kojem se tvrdilo da je uticaj krune porastao do nepodnošljivih razmera i da ga treba umanjiti.
Crna Gora je odlučila da ne uzvrati diplomatski udarac, naš amabasador Lutovac ostaje u Podgorici, i tako nas crnogorska diplomatija ostavlja same na sceni da izigravamo poslednje balkanske klovnove. Možda je bolje da se Lutovac vrati u Beograd, jer to kako je branio odluku Beograda je jadno i nedostojno tog čoveka. Rekao je kako smo posebno oštri prema Crnoj Gori jer on, Lutovac, pouzdano zna da ogroman broj građana Crne Gore nije za tu odluku. On, strani ambasador, tumači volju naroda čiji je gost, naroda koji godinama podržava svoju vlast, kakva god da je, a njihova je, nije Lutovčeva, ni naša.
Najzad, Jeremić je predložio izmenu Akcionog plana, čiji sadaržaj još uvek niko ne zna . Zna se samo da proevropski Tadić oživljava Koštuničin Akcioni plan kojim su povlačeni ambasadori, zaustavljani vozovi, paljeni granični prelazi sa Kosovom i ambasade po Beogradu. Evo, sutra je subota, možda će posle crnogorskog zabijanja noža u leđa, policija imati više razumevanja za naciste, rasiste i navijače koji će se možda sutra ipak skupiti ispred Filozofskog fakulteta, samo sada neće biti fašisti, nego mladi ljudi duboko pogođeni još jednom nepravdom prema svom narodu, koje će policija ispratiti do crnogorske ambasade, da deca ne zalutaju, jer su slepa od duševnih bolova. Možda će suta biti Tadićev mali 21 februar. Još samo da kaže – nisam vlastan, pa da završimo priču o proevropskom predsedniku.
Emisija Peščanik, 10.10.2008.
Peščanik.net, 10.10.2008.