Sve je teže pronaći ljude koji hoće i koji imaju snage da govore o tome što živimo. Pregovori za gostovanje u ovoj emisiji često počinju pitanjem – a o čemu ćemo, ništa se ne dešava, ili – smučilo mi se da govorim o istim stvarima, očajan sam, a nije dobro da ljude dodatno obeshrabrujemo…
Sve je to tačno, ali to ne znači da ne treba da govorimo, pa dokle god, do sudnjega dana. Povereno nam je ovih nekoliko decenija života, podarene su nam oči da gledamo, i to baš ovu zemlju, i ko se nije odlučio za unutrašnju emigraciju, mora da govori, što bi rekao Mirko Đorđević, da svedoči o onome što vidi. A tačno je da nema mnogo novih tema u odnosu na one koje su nam sahranile bivšu državu i sa njom tolike ljudske živote. Nova vlast je nastavila da mazi nacionalizam, šovinizam, ksenofobiju i nasilje, a u ovih nekoliko meseci vladavine proevropskih stranaka nije zaustavljeno preteće propadanje u anarhiju i haos, i nije zaustavljeno srljanje tranzicije u korupciju i pljačku.
Samosakaćenje Srbije se nastavlja, iako na čelu države nemamo čoveka koji pati od mesijanskog ludila, kao što je to bio slučaj sa Koštunicom i Miloševićem. Na čelu države je dobri dečko Boris Tadić ili, što bi rekla Lora Buš za Džordža – moj muž je duša od čoveka. Ali naša duša od čoveka, za razliku od srpskih mesija, nema nikakvu poruku, sve je umrtvio, likvidirao je svaki sadržaj, obesmislio sve političke i moralne kategorije, izaziti je neprijatelj svega što izdaleka podseća na jasan stav, inteligentan odgovor, odlučnu misao. Sve se svodi na isto, sve tako nekako ide dalje, ništa se više ne može preduzeti, valjda će nas nesreće zaobići, a sad idite spat – poručuje nam predsednik.
Tadić i njegova stranka između pravog i pogrešnog biraju ujednačenost. Čudnovata, a u Srbiji čudovišna, misao da se sve protivrečnosti i sukobi mogu rešiti ako su učesnici pristojni, ako ne psuju i ne viču, našla je svog zastupnika u DS-u, od kojega zavisi sudbina ove zemlje po kojoj se teturamo. Predsednik je lepo pozvao drektora aerodroma NikolaTesla da podnese ostavku i ovaj je na lepu reč odgovorio lepim gestom i podneo je ostavku iz moralnih razloga. Predsednik je lepo čestitao RTS-u pedesetogodišnjicu postojanja, čestitao je „svim profesionacima koji su svoje delo ugradili u najstariju TV na Balkanu”. To što je toliko profesionalaca u RTS-u huškalo ljude na rat, to što su mnogi od njih bili kaskaderi Slobodana Miloševića, to što im je bivši direktor u zatvoru zbog zločina prema svojim zaposlenima, a aktuelni direktor sramota, nije važno. Važna je lepa predsednikova reč koja će sva vrata evropske Srbije otvoriti, pa ko ne uđe, njegova je krivica.
Šta smo imali u ovoj nedelji u kojoj se ništa novo nije dešavalo, ako zanemarimo sitnice, a uvek ih zanemarujemo, kao što je svedočenje bivšeg visokog oficira Borivoja Tešića u Hagu da su elitne jedinice VJ vojevale u Sarajevu, ostaju nam trivijalnosti kao što je ta da vlada ni ove nedelje nije usvojila predlog budžeta za iduću godinu, iako nas to kašnjenje može koštati pomoći MMF-a. Ono što je dodatno iritantno je činjenica da su nas o kašnjenju predloga budžeta obavestili ministar za Kosovo i Metohiju i ministar zdravlja. To je bila praksa i u Koštuničinoj vladi, kada god se nešto neprijatno dešava, o tome nas izveštavaju tzv. dežurni ministri u vladi. Tako su nas o najvažnim državnim problemima izveštavali ministri vera, dijaspore i sporta.
Naravno da je dežurni ministar u Cvetkovićevoj vladi, ministar za Kosovo, za kašnjenje donošenja budžeta okrivio za to dežurnu svetsku finansijsku krizu.
Predsednik vlade Cvetković novinarima nije hteo da odgovara na pitanja o budžetu. Kao što se nekada Koštunica brecao na novinare što ga o najvažnijim problemima pitaju na slavi, tako je i Cvetković odbio da odgovara, jer je bio u društvu danskog premijera, sa kojim je, kažu njegovi saradnici, razgovarao o vetrenjačama i bio-masi. Novinarima je bilo dozvoljeno da pitaju sve o Kosovu, jer su, kao što je poznato, vetrenjače i status Kosova srodne teme, da ne pominjem bio-masu – njome je još car Lazar podmazivao sablju pre no što je krenuo na Kosovo ravno, gde duvaju vetrovi pogodni za vetrenjače koje će, znao je još tada čestiti knez, biti naš osnovni izvor energije.
Malo sam se zanela sa bio-masom, ali htela sam da kažem da je bezobrazna ne samo činjenica da vlada nije na vreme usvojila predlog budžeta, nego je još bezobraznije to ko nas o tome obaveštava, ko nas o tome ne obaveštava i koje nam razloge navodi. Teško je, kaže šefica poslaničkog kluba G17 Suzana Grubješić, donositi budžet kada su prihodi
mali , a rashodi veliki. Onda sledi obrt: lakše je, kaže, kada su prihodi veliki, a rashodi
mali . Majke ti, gospođo Suzana. A ko nas je doveo do toga da su nam rashodi veći nego prihodi. Pa zar nije njena stranka od 2000-te na čelu svake institucije koja barata novcem, pa pola jede, pola Šarcu daje.
Ministar za Kosovo, Metohiju i budžet, izvesni Bogdanović, verovatno je delimično u pravu kada kaže da je jedan od razloga za to što 24 ministra nisu u stanju da se dogovore o budžetu – svetska finansijska kriza, ali postoje tu i neki konkretniji razlozi. Izgleda da ministri, odnosno partijski kadrovi na privremenom radu po ministarstvima, ne mogu da se dogovore koliko će kom ministrastvu, tj. partiji pripasti novca iz budžeta, a zna se da su izborni rezultati u Srbiji u direktnoj vezi sa time koji ministar i koliko može da podmiti građane tokom predizborne kampanje. Budžeti ministarstava su jedan od najvećih izvora prihoda stranaka koje tim ministrastvima rukovode. To je njihova finansijska baza, a od baze se nije dobro otuđivati.
Ovih dana se mnogo govorilo o direktoru aerodroma NikolaTesla, koji je sebi isplatio u jednom mesecu 13-14.000 evra. U svim novinama su slike tog mladog menadžera koji pozira ispred i iza aviona, ispred piste za sletanje i iza piste za uzletanje. Ne pada mi na pamet da amnestiram tog malog gmaza, ali imam nekoliko slutnji, pitanja i amandmana. Prvo, slutim da je on samo jedan od one vrste tzv. Menadžera, koje je stranka postavila sa zadatkom da reketira javna preduzeća i finansira stranku koja ga je postavila. Naravno, deo ulova on sme da potroši na neki Roleksov sat, Armani odelo i džip Pajero. Tema je Dinkić, a ne Bojan Krišto. Uostalom, Dinkić je i rekao da neće da ga smeni, jer se
mali pokazao kao dobar menadžer. Jeste se malo zaneo i zato će dečko da vrati pare koje je uzeo, ali ga on, padro padrone, neće smenjivati.
Opozicija je u parlamentu ispravno tražila da Krišto bude smenjen, a ne da podnosi ostavku. Tražila je opozicija da reaguju Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, budžetska komisija i državni tražilac. Problem je, prvo, što su među strankama koje sve to traže i DSS i Nova Srbija, čiji su ljudi u upravnom odboru aerodroma Nikola Tesla. Oni nisu imali ništa da nam kažu kada je Krišto isplatio sebi sve te hiljade evra. Da ne pominjem DS, koji ima čak dva svoja čoveka u UO aerodroma, koji su takođe ćutali o tome, a sada njihov šef u pravedničkom predsedničkom gnevu traži da Krišto ode sa svoje funkcije.
Tu dolazimo do dileme o kojoj često govorimo. Da li novi gospodar Srbije stvarno misli da se obračunava sa korupcijom ili je to još jedna od njegovih blagoglagoljivih fraza. Budući da ne možemo da znamo šta predsednik ima u glavi, možemo da zaključujemo samo na osnovu onoga što rade on i njegova stranka. Dakle, u slučaju Krišto, morao je da se priključi zahtevima opozicije da Dinkićev menadžer bude smenjen, da UBPOK ispita poslovanje aerodroma NikolaTesla, da smeni članove svoje stranke koji su članovi UO aerodroma, da nam kaže kako je ovo još jedan dokaz da javna preduzeća moraju biti privatizovana, jer su predmet pljačke, da pod hitno moraju biti stvoreni uslovi za rad nezavisnih regulatornih tela, da sveki državni funkcioner koji ne poštuje odluke tih tela mora biti smenjen. Moralisanje u prazno, s vremena na vreme, kada neki alavi partijski redov prevrši svaku meru ili otkaže poslušnost stranačkom vojskovođi – predsednika čini saučesnikom u zločinu.
U slučaju Krišto je posebno uznemirujuća rasprava o tome da li je to što je uradio direktor aerodroma Nikola Tesla – nezakonito ili je zakonito, ali nemoralno. Pa kakva je to država, kakav je to sistem u kome postoji takva provalija između zakona i morala. Znam da pravo i moral nisu isto, ali postaje nepodnošljivo živeti u zemlji u kojoj su zakonite, a samo malo nemoralne, stvari za koje se u pristojnim državama robija godinama. Ako su toliko toga proglasili zakonitim, a nemoralnim, neka naprave, kao talibani, ministarstvo poroka i vrlina, pa da znamo kom ministru da se žalimo na sve ove menadžere – marodere.
Bez političkih partija nema demokratije, ali ove naše su postale glavna smetnja demokratizaciji Srbije, karcinom koji izjeda srspku državu.
Svaka stranka je zavera protiv ostatka naroda, rekao je neko, čini mi se Čerčil, a ove naše su u zaveri protiv nas u doslovnom smislu te reči. Postale su kao one mašine iz filma MATRIX, koje uzgajaju ljude samo zato da bi ih koristile kao izvor energije za sebe. Pretvorile su ljudska bića u najobičnije baterije.
Jedno vreme su se ljudi dobro držali, održavali kakvu-takvu prisebnost, ali kao da je neko pritisnuo papučicu za gas i sada se množe strahovi, agresija, zamagljuje se horizont, gubi se dah, država je postala opasna po život svakog pojednica. Ne umire se od metka kao devedesteih, nego od neispravnih kočnica, jer je neko podmitio nekoga i registrovao neispravno vozilo, umire se u bolnici, jer je neko očekivao mito, a nije ga na vreme dobio, umire se radeći na gradilištu, jer je investsitor podmitio nekoga da dobije dozvolu za gradnju i nije ispitao tle na kome će graditi. Za izlazak iz kuće, svakoga jutra, potrebna je velika hrabrost, ali to je ona vrsta hrabrosti kada se nadaš da će metak pogoditi onog drugog.
Sa dosadom nam mediji prenose, a mi sa još većom dosadom slušamo vesti iz spoljnjog sveta. Koga briga što je u Bombaju u terorističkim napadima razneto stotine ljudi, što jedna nuklearna sila, Indija, optužuje drugu nuklearnu silu,
Pakistan , da stoji iza tih napada. Važno je samo da to slučajno ne poremeti navodnu nameru Indije da u bratsku Inđiju uloži, kako reče pre neki dan ne trepnuvši indijski ambasador, 600 miliona dolara i zaposli 25.000 Inđijaca i ostalih stručnjaka za kompjutere.
Možda nije čudno što smo se toliko povukli u sopstveni pupak, što se toliko štedimo od potresa koje donosi spoljnji svet, ali cena te nezainteresovanosti i neosetljivosti je da postajemo sve usamljeniji. Naša usamljenost postaje nezamisliva. To je usamljenost čoveka koji tumara beskrajnom pustinjom i ne nalazi nikoga sa kime bi razmenio misli. Mi smo izgleda zauvek ispali iz sveta, postali smo enklava. I do ove enklave stiže buka i vreva savremenog sveta, ali mi to više ništa ne razumemo i nešto zlovoljno mumlamo u odgovor. To zlovoljno mumlanje znači – ostavi me na miru, ne treba mi ništa, svaka promena, i na bolje i na gore mi je ista, skoro da me podjednako ometa u ovoj teško stečenoj veštini izlaženju na kraj sa životom.
Emisija Peščanik, 28.11.2008.
Peščanik.net, 28.11.2008.