Ove nedelje Tadić je postigao odličan rezultat: zemlju je predao na čuvanje Vladimiru Vladimiroviču, a kada se nešto takvo desi, na čelu generalštaba ne može ostati čovek kao što je general Ponoš. On je doveden na to mesto da srpsku vojsku pripremi za Partnerstvo za mir i NATO, a sada, kada je Srbija kao svog saveznika izabrala Moskvu, jasno je da general Ponoš mora da ode. Problem je što, za razliku od mnogih, Ponoš ima integriteta, i nije hteo da nestane u tišini, nego nam je rekao ono što je dužan da nam kaže, da ova vlast i ova zemlja nemaju strategiju odbrane, da se odustalo od profesionalizacije vojske, da se pare troše na pogrešne stvari i da nam je ministar odbrane fićfirić koji je češće viđan na koncertima svog tasta i na raznim okupljanjima beogradskog džet seta nego što se bavio svojim poslom. Doduše, Šutanovac se nije ni trudio da nam se prikaže kao ministar odbrane, sem kada je trebalo da ode na neki aeromiting, na koji vole da idu svi dečaci. Za razliku od običnih dečaka, Šutanovac je mogao i da se provoza u MIG-u i da nam onda naširoko priča o tome kako piloti svaki put kada uzlete rizikujui svoj život. Za taj hrabri čin vozanja MIG-om ministar je pre neki dan dobio zlatnu značkicu.
Ovih dana su se svi obrušili na generala Ponoša zato što je poremetio idilu. Napali su ga svi, od onog Šešeljevog potrčka Todorovića, koji je na našu sramotu šef republičkog odbora za bezbednost, do predsednika vlade Cvetkovića. Da je sa Ponošem gotovo, bilo je jasno kada se na njega ustremio Cvetković, koji je baš na Ponošu pokušao da dokaže kako je on, majke mi, pravi pravcijati predsednik vlade.
Sada se čeka mudra presuda mudrog predsednika, koji kao nema s tim nikakve veze, nego je, kao i mnogo puta do sada, nahuškao svoje saradnike na nekoga, a onda se pojavio da izigrava plavi šlem, mirotvorca, takoreći majku Terezu. Gotovo je s tim njegovim glumatanjem neobaveštenog i pomalo nezainteresovanog šminkera. Tako je na početku izgledao i Koštunica, da bi se na kraju ispostavio kao sitni i zli demijurg, Tadić se iz dana u dan transformiše u to isto. Sada samo treba da razaznamo ko su njegovi Nikitovići, Ace Tomići, Bulatovići, Antonići i Vukadinovići. Konkurs je otvoren, a interesenata ima mnogo.
Tadić i DS su ove nedelje sa ovakvom prodajom NIS-a i sa ovakvim eliminisanjem načelnika generalštaba stavili tačku na evroatlantske integracije Srbije. Uostalom, ona pojava koju nazivaju ministrom inostranih poslova je ruskom ambasadoru pre neki dan rekao jasno – da ova vlada i sve ostale vlade u Srbiji imaju dve konstante od kojih nikada neće odustati – a to su Kosovo i Rusija. Podržao ga je njegov ideološkiu prijatelj Branko Ružić, predsednik IO SPS, rečima – Srbija se ne okreće Rusiji, nego joj se vraća. U to ime Tadić je Medvedevu poklonio NIS. Njih dvojica su razmenili neke kožne fascikle u kojima piše da oni politički garantuju da će Gasprom izgraditi taj Južni tok i te Banatske dvore. Koliko znam, u srednjem veku su odnosi među ljudima počivali na poverenju ukorenjenom na osećanju časti, a moderno društvo se zasniva na UGOVORU. Ugovor jeste potvrda nepoverenje u bližnjega, kada sa njim sklapamo posao. Jasno mi je zašto su se Rusi dosetili bratskog stezanja ruku, ali mi nije jasno zašto smo mi na to pristali. U stvari, pomalo mi je jasno i od toga me hvata strah.
Jedna od primedbi na ovu emisiju i na naše sagovornike je da širimo defetizam i strah. Ko se boji u Srbiji, ima razloga za to. Postoji ne mali broj pacijenata, govorio je Jung, koje je potrebno preplašiti, jer oni zbog zakržljalih instikata više nemaju straha, a čovek koji se ne boji, stoji na rubu propasti.
Muzika u današnjoj emisiji:
John Pizzarelli – Gee Baby Aint I Good To You
Emisija Peščanik, 26.12.2008.
Peščanik.net, 26.12.2008.