Otišao je Medvedev i čopor pasa lutalica koje sam viđala ispred Palate Srbija može da se vrati na svoje mesto, do dolaska sledećeg visokog i cenjenog gosta. Bilo je mučno prisustvovati snishodjivosti naših političara prema Dmitriju Medvedevu. Razlika je bila jedino u tome što su neki bili iskreno, a neki sračunato snishodljivi. Uz gosta su se tiskali, o njega su se češali vladike, reditelji, prvi policajci, biznismeni i šef države. Na priredbi u Sava centru Tadić je sedeo između svog velikog i malog brata, Medvedeva i Dodika. Rusi, dakle, štite nas, a mi RS. Po hiljaditi put ćemo se podsetiti da RS nije država i da neko mora da nam objasni šta je pored našeg predsednika tražio državljanin druge države, koja nije Rusija. Dodik je to počasno sedište i cveće malih balerina zaslužio izgleda onim što je nekoliko sati ranije rekao na butmirskom aerodromu i Karlu Biltu i Oli Renu, a to je da bosanski Srbi traže pravo na referendum, to jest pravo na otcepljenje i pripajanje matici. Milorad Dodik je tu da govori ono što Tadić ne sme da kaže. On je kaskader koji glumi Tadića u scenama koje su suviše opasne i za Vuka Jeremića.
Naš nadasve principijelni predsednik, posvećen pre svega očuvanju međunarodnog pravnog poretka, moraće da nam objasni i zašto Srbija nije proglasila Dan žalosti zbog smrti 15 kosovskih Albanaca koji su se udavili u Tisi pokušavajući da ilegalno pređu mađarsku grancu. Pa zar to nisu građani Srbije? Sramota je da se tako bešćutno ponaša prema tragediji svojih građana. Ili suverenitet Srbije podrazumeva samo teritoriju i kosovske Srbe. Naravno da je ovo glupo pitanje, ali koliko smo mi pravih pitanja prestali da postavljamo. Pobedila je najbanalnija očiglednost, a društva koja prestaju da postavljaju pitanja zapadaju u paralizu. Mi smo već odavno u tom stanju, kao Guliver koji je gusto obmotan sa hiljadu niti i ne može da napravi ni jedan pokret, a to je san svakoga medvedeva, putina, tadića i dodika.
Jednog od Tostojevih junaka koji tera trojku preko zaleđene ravnice, saputnik pita – a što skrećemo levo i gde smo se mi u stvari uputili, a ovaj mu kaže – idemo bog te pita gde i sam bog zna šta se s nama događa.
Prema najnovijim istraživanjima, svaki četvrti Rus kaže da njegovoj zemlji nije potrebna demokratija, a još više njih tvrdi da bi nabolje bilo da predsednik kontroliše i sudsku i zakonodavnu vlast. Rusi su uvek bili skloniji ideji da njihova zemlja bude Imperija, a ne uređena demokratska država. Zapadni novinari su se čudili starim i siromašnim Moskovljankama, koje su snimali kako prvo stoje u redu za mleko i hleb, a onda krenu niz ulicu uzvikujući – Ne damo Kurilska ostrva. Kurilska ostrva su možda daleko od prodavnice mleka, ali su deo Imperije, a Imperija se oduvek stvarala na uštrb hleba i mleka nesrećnog sveta. Mi se ne bismo čudili ovoj sceni, mi jako dobro znamo koliko se pogurenih i bezubih ljudi tiskalo u gomili uzvikujući – Ne damo Kosovo, Slobu, RS, Šešelja, i sve to na uštrb svoga života.
Na jesen 1812. Napoleon na čelu svoje razbijene vosjke napušta Moskvu i Rusiju, doživeo je užasan poraz. Pobeda je Ruse koštala ogroman broj mrtvih. Ruski car, da bi se zahvalio bogu i odao počast svojim stradalim podanicima, odlučuje da u Moskvi izgradi hram Hristu Spasitelju, hram mora biti gigantski, kao što je to i njegova pobeda protiv Napoleona. Počinje izgradnju, ali hram je toliko veliki i skup da njegovu izgradnju moraju da nastave i njegovi naslednici i naslednici njegovih naslednika, gradnja traje decenijama, skoro 70 godina.
Kada su Rusi došli na osveštavanje hrama, zatekli su božju kuću visoku 30-ak spratova, trospratni krst, 14 zvona teških 65 tona i ikonostas u koji je bilo ugrađeno 422 kilograma zlata.
Hram je trajao mnogo kraće nego što je zidan, 1931. godine Staljin je u duhu akcije pretvaranja hramova u štale ili muzeje ateizma, rešio da ga sruši, ali nije rekao – ajde da srušimo to religiozno leglo, nego je samo jednoga dana u Pravdi osvanula kratka vest – da je Politbiro doneo odluku o izgradnji palate Sovjeta u Moskvi na toj i toj adresi. Samo neki Moskovljani su znali sta znači ta vest, ali većina Rusa se pitala šta li je na toj adresi. Naravno da je to bila adresa na kojoj je stajao Hram, koji je ubrzo srušen, ali gradnja Palate Sovjeta nikada nije bila ni početa. U temeljima hrama Hruščov je kasnije sagradio bazen u kojem su se Rusi čeličili lomeći led i kupajući se u hladnoj vodi.
Posle odlaska Medvedeva i mi bismo sebi morali da postavimo pitanje – šta li je na toj adresi, šta će se srušiti da bi se izgradio, na primer, novi sistem bezbednosti koji nam je ponudio Medvedev. Da li je to konkurecija NATO-u, pod kojim uslovima i za šta su nam dali kredit od tih milijardu dolara. Da li ćemo im mi i u energetskom i u vojnom smislu biti nosač aviona u moru zemalja koje su članice EU i NATO-a. Šta će osvanuti na adresi na kojoj se sada nalazi tzv. srpska demokratija, ako ruski režim ovde instalira svoju verziju države i ekonomije – države kao plemenske zajednice zasnovane na krvnom srodstvu i ekonomije zasnovane na pljački, a potom pokušaju da se tajkunima i oligarsima uzme nešto novca. Pa ako daju daju, ako ne onda ništa. Putin im je već naredio da moraju da grade aerodrom za olimpijadu u Sočiju i time vrate makar malo para koje su pokrali od svog naroda, Tadić je posle izbora najavio da će raditi na legitimizaciji biznismena, što je Putinova sintagma, i da će ih pozvati da deo svoje zarade ulože u društveno značajne projekte. Ali on ne sme ni da zucne, nego te ljude zove na svečani ručak sa Medvedevim.
Izgleda da će Gasprom postati sponzor Crvene zvezde, generalni direktor Srbijagasa Bajatović nas je radosno obavestio da sve ruske kompanije imaju u svojim statutima plemenitu klauzulu o socijalno odgovornim preduzećima, što znači da moraju da finansiraju kulturu, sport i slične zanimacije. To znači da Gasprom smatra da je socijalno odgovorno da u bednoj zemlji, u kojoj nema konkurenciju jer je monopolista, finansira već moćne fudbalske klubove. Dok je, na primer, Filip Moris finansirao gostovanje izložbe Leonardovih izuma i sa nekoliko stotina hiljada dolara pomogao uništavanje kasetnih bombi od kojih je posle bombardovanja stradalo nekoliko desetina građana Srbije. Tako da ipak ima razlike između ruske i zapadnoevropske demokratije i shvatanja ljudskih prava.
Ali možda ja ništa ne razumem, možda je Tjučajev bio u pravu kada je rekao da se Rusija ne može razumom pojmiti, da se u nju samo može verovati.
Muzika u današnjoj emisiji:
Tom Waits – All the world is green
Emisija Peščanik, 23.10.2009.
Peščanik.net, 23.10.2009.