Danima su glavne vesti u Srbiji poplave, juče se izgleda dvoje dece utopilo u nekom nabujalom potoku, stotine ljudi je evakuisano, hiljade hektara oranica je poplavljeno. Palo je malo više snega, sneg je počeo da se topi i Beli i Crni Timok nam izgledaju kao Beli i Crni Nil. Nema nasipa, a i gde ga ima, ljudi ga koriste kao nalazište građevinskog materijala. Neko u Užicu izgleda nije na vreme digao ustave, novinari snimaju uplakane starce koji su očajni zbog koze koja je ostala u vodi. Sirotinja nam plače za onim za čim se plače po poplavljenim indijskim i pakistanskim selima – jednim grlom neke sitne stoke koja im je jedini izvor prihoda.
Neprijatelji su nam se menjali kroz vekove: Turci, Vatikan, Kominterna, Amerika, Crna Gora, ali je jedan ostajao isti – voda. Plašimo se i reke Topčiderke, jer smo zabavljeni velikim temama i nju zapustili. Leto nam je još veća opasnost, doći će suše, a nismo svih ovih decenija uspeli da navodnjavamo više od jednog procenta poljoprivrednog zemljišta. Voda u kanalu Dunav-Tisa-Dunav je nekada takva da ribe crkavaju i bolje je da je ne puštamo u njive. Ovaj kanal potencijalno može da navodnjava pola miliona hektara oranica, a sada navodnjava 10 puta manje.
Latini stare varalice, što bi rekao Nikola Pašić, pre 2.500 godina su napravili akvadukte od kojih neki i danas služe svojoj svrsi; Sumeri su pre 5-6.000 godina napravili kanale za isušivanje močvara i za navodnjavanje; Acteci su u vreme dok su prinosili ljudske žrtve znali da grad treba srediti urbanistički i planirati rezerve vode za dane kada naiđe suša. Orangutanska pamet koju imamo, da ništa ne učimo iz iskustava drugih, dovela nas je do toga da svoj samosvojni put plaćamo, između ostalog, i ponižavajućim strahom od Belog i Crnog Timoka.
Umesto da popravljamo mostove, regulišemo reke i potoke, popravljamo zube i železničke pragove, mi tražimo od Međunarodnog suda pravde da naredi Hrvatima da promene Zakon o blagdanima i ukinu proslavu dana kada su ušli u Knin; Škundrić prati napredovanje ideje o gasovodu Južni tok koji će nas načiniti balkanskom Rusijom; Dulić na Baliju, ili gde je već kraj sveta, podiže svetsku ekološku svest, a gradonačelnik Kragujevca najavljuje izgradnju još jednog džinovskog krsta, skoro nasred puta. Krst će biti visok 17, 3 metra, raspona 10 metara. Niški krst, koji će biti izgrađen za proslavu godišnjice donošenja Milanskog edikta, biće još viši – 80 metara u nebo će stremiti i, što je navažnije – biće viši od onoga koji su napravili Makedonci.
Ako se nastavi ova zaraza sa gradnjom džinovskih krstova po Srbiji, jednog dana ćemo i mi, kao Uskršnja ostrva, služiti nekim arheolozima za dugogodišnja ispitivanja – šta bi sa onim narodom koji je živeo u podnožju tih krstova, zašto su nestali kada je bilo dovoljno obradive zemlje. To će biti završni pejzaž Balkana. I na Uskršnjim ostrvima su imali sve, i vodu i domaće životinje i morske hrane, ali su onda počeli da grade one kamene divove. Kult kipova postao je predmet takmičenja između delova plemena; pre nego što su izumrli, na svakih deset živih, dolazila je po jedna kamena glava.
Vozimo se trulim prugama iz XIX veka, prelazilmo zarđale mostove, lečimo se u bolnicama koje liče na kazamate, a kazamati nam liče na mučionice. U pančevačkom zatvoru 15 zatvorenika spava u istoj prostoriji, od toga trojica na podu. Imamo zakone koji se plaze jedan drugome, imamo škole iz kojih deca beže jer nema mazuta za grejanje učionica, porodice nam se raspadaju, deca nam se bodu noževima usred grada. Naši uvaženi intelektualci još uvek snevaju o promeni granica, a pristojan svet i dalje ćuti.
I šta sada da radimo – otkud znam. Znam samo da smo već malaksali zatvorenici sopstvene države; možda je ovo doživotna robija, a možda nas neko i pomiluje. Kako god bilo, važno je ne izgubiti zdrav razum, urezivati recke na zid ćelije, brojati dane, godine, obaveštavati se o spoljnjem svetu u koji ćemo možda jednom i stići.
Muzika u današnjoj emisiji:
Paul Weller – Wishing On A Star
Nancy Sinatra – These Boots Are Made For Walkin’
Emisija Peščanik, 26.02.2010.
Peščanik.net, 26.02.2010.