Ove nedelje je Dejvid Kronin, kolumnista britanskog Guardiana pokušao da u sali Evropskog parlamenta izvrši građansko hapšenje Tonija Blera. Prišao mu je, uhvatio ga za ruku i rekao – gospodine Bler, ovo je građansko hapšenje, vi ste krivi za ratne zločine u Iraku, Avganistanu, Palestini, Libanu i Srbiji. Novinar je planirao da bivšeg britanskog premijera odvede u najbližu policijsku stanicu i tamo podnese krivičnu prijavu protiv njega za ratne zločine u vreme dok je bio britanski premijer. Po ovom novinaru, Blerova krivica u slučaju Srbije odnosi se na činjenicu da je Bler tokom bombardovanja Jugoslavije dozvolio upotrebu kasetnih bombi.
Ova vest je sigurno obradovala one koji govore samo o nato zločincima, ili, kako je govorio Milošević, drogiranim mladim ubicama. Ali novinar Kronin je takođe rekao i da podržava rad Haškog tribunala pred kojim, kao što je poznato, odgovara kompletno političko, vojno i policijsko rukovodstvo Srbije u vreme rata na Kosovu. Kronin je kao građanin Britanije smatrao da treba da uhapsi Blera, jer je ovaj osramotio njegovu zemlju, a ovde, na jedanaestogodišnjicu početka bombardovanja nikome ne pada na pamet da uhvati za ruku Dačića, Tomu Nikolića i kaže im – ne mogu vam ništa, ali i vi ste odgovorni zato što je Srbija pre 11 godina postala legitimna meta. Ovih dana me ne napušta neverica – kako je moguće da vlada takva zavera ćutanja o tome kako smo, braćo i sestre, došli do toga da 24. marta leta gospodnjeg 1999. naša zemlja postane legitimna meta.
Neverovatno zvuči da ni posle 11 godina nismo prebrojali sve žrtve; kažu poginulo je između 1200 i 2500 ljudi. Kakav je to podatak? Ne znamo ni približno kolika je materijalna šteta koju smo pretrpeli, u centru Beograda još uvek stoje srušene zgrade iz kojih raste kiselo drvo; te zgrade su kao crne kutije koje svedoče o katastrofi koja se desila. Ne znamo ni ko je odgovoran za to što je 16 radnika RTS-a namerno ostavljeno u zgradi televizije da poginu, kako bi pokazali svetu brutalnost NATO-a. I najzad, ne znamo koliko smo kosovskih Albanaca, čitavih porodica, pobili na najstrašniji način, sveteći im se za nemoć i poniženost koju smo osećali krijući se od američkih bombardera.
Strašno je to što je najtačnije i najhrabrije reči o ovome izgovorila gospođa Žanka Stojanović čiji je sin poginuo u zgradi RTS-a. Ona je nedavno na jednom skupu rekla:
Porodice žrtava izbegle su zamku da optužujući zapadnu alijansu postanu deo zvanične propagande o nato zločincima, svesne nužnosti intervencije u bivšoj Jugoslaviji, jer se Milošević drugačije nije mogao zaustaviti. Štaviše, po mom dubokom ubeđenju, ta intervencija je došla prekasno.
NATO je zgradu televizije proglasio legitimnim ciljem; to je civilni cilj i zato je to ratni zločin. Saznavši za tačno vreme napada Milošević odlučuje da ostavi ljude u zgradi da izginu – uz puno saučesništvo vojne i državne vrhuške.
Ministarstvo odbrane već dve godine ignoriše zahtev porodica da otvori svoj dosije broj 466, u kojem krije materijalni dokaz da je generalštab bio unapred obavešten o napadu na RTS.
Ministar Šutanovac ne odgovara na ove zahteve čuvajući one koji su saučestvovali u ovom zločinu; mnogo mu je lakše da na dan početka bombardovanja ode i položi cveće na grob pilota koji je poginuo u ovom ratu.
Cinično je i to što je cveće na spomenik poginulim radnicima RTS-a položio Miloševićev ministar informisanja i što je Miloševićev portparol Dačić, s puno dostojanstva i saosećanja položio cveće poginulim vojnicima na brdu Straževica. Da li je svestan da je za njihovu smrt i on tako strašno odgovoran.
Svi oni navodno veruju u boga, ne propuštaju priliku da se krste pred kamerama, i Dačić, i Nikolić i Šutanovac. Koliko je meni poznato, hrišćani se ne boje smrti, ali zato ovi hrišćani svakako imaju mnogo razloga da se boje strašnog suda.
Muzika u današnjoj emisiji:
Emisija Peščanik, 26.03.2010.
Peščanik.net, 26.03.2010.