Samo pre 10-ak dana Beograd je bio poprište, svi su govorili o političkoj pozadini uličnog rata, a onda je predsednik sve zatvorio, ućutkao i pažnja je potpuno prebačena na divljanje navijača u Đenovi, kao da se u Beogradu ništa posebno nije desilo. Država je zakazala za subotu okršaj navijačima i tzv. navijačima odlučivši da se derbi Partizana i Zvezde odigra pred publikom. Našao je za shodno da se oglasi i ministar vojni Šutanovac, neće valjda huligani da nam određuju život, pa hoće, u subotu će opet u Beogradu biti vanredno stanje. U pokušaju da još jednom pokažu da je država jača od tzv. navijača, na ulice će izvesti sve u uniformi. Zabranili su održavanje bilo kog drugog skupa, svako ko neće da se bije, moraće da se zatvori u kuću i da čeka da sudija odsvira 90-i minut.
Država se naljutila i na kontroverzne biznismene, Vojin Đorđević je u nevolji, jer ko zna od kada državi duguje milijardu dinara na ime poreza i doprinosa. I Milan Beko je shvatio da mora da se nagodi sa državom i navodno nudi pola profita od izgradnje i prodaje stanova u okviru firme Luka Beograd. Čuvenom Miloševićevom ministru zdravlja Milovanu Bojiću preti tužba zbog zloupotrebe nekog kredita. Da li se sećate kako je Dinkić posle 5. oktobra jurio Miloševićeve biznismene, pa i Bojića, optuživan je da je isplaćivao honorare od nekoliko stotina hiljada maraka četvorici svojih lekara, jednom akademiku i piscu knjige Masoni u Jugoslaviji, plaćao lekare koji nikada nisu radili kod njega na klinici Dedinje. Na švajcarskom računu mu je pronađeno oko milion franaka, jednog časa je Švajcarska blokirala njegov račun, a onda ga deblokirala i Bojić je uzeo svoj novac. Bankarski račun može da se blokira ako je sudski postupak u toku. A sudskog postupka nije bilo. Zašto bi Švajcarska štitila našu imovinu, ako to nije učinila naša država. Bojić se ubrzo posle 5. oktobra vratio na velika vrata, osnovao kliniku Ostrog. Koju je osveštao lično patrijarh Pavle. Sada je uzeo kredit od nekoliko stotina hiljada evra koji nije vratio. Posebno je interesantno što se banka koja mu je dala kredit ni na koji način nije zaštitila, stavljanjem hipoteke na Bojićevu imovinu ili nečim sličnim. Više me zanima koja je to banka, nego to što je taj hohštapler još jednom uzeo novac, da znam u koju banku da ne idem. Sećate se, nedavno se Tomislav Nikolić pravdao da je stan od nekoliko hektara kupio zahvaljujući kreditu neke banke koja mu je dala novac mimo svih propisa koji važe za nas smrtnike. A jedna banka, odnosno jedan od njenih šefova je ovih dana odbio da otvori račun Fonda Biljana Kovačević-Vučo, jer mu se ne sviđaju ideje za koje se Biljana zalagala.
Banke su nam skandalozne, kao i sve u državi. Vidim da su se svi zabezeknuli ili se sprdaju sa time što je narodni pevač Radiša Urošević postao član UO PTT. On je u biografiji dostvaljenoj PTT-u napisao da je radio amater i da mu je životna želja da postane član UO PTT-a. Estradnog umetnika je na to mesto delegirala Palmina Jedinstvena Srbija, a što da ne? Prvo, možda je pevao na svadbi Palmine ćerke ili sina, pa mu Palma na ovaj način isplaćuje honorar. Da je tako, svi nadležni bi rekli ono što inače govore – to nije moralno ali nije protivzakonito. Palma jednostavno svoj najbolji kadar stavlja na pozicije koje mu pripadaju po koalicionom sporazumu. I dosta više čuđenja tome otkud Radiša u PTT-u, otkud Ratko Marković i Mile Ilić u institutima, Zoran Lilić u Putevima Srbije. Kako otkud? Sve je to posledica dve stvari: deklaracije o nacionalnom pomirenju Tadića i Dačića i idiotskog shvatanja, najpre šefa države i najveće stranke, pa onda i svih ostalih u vlasti šta je to koaliciona vlada. Pa Tadić nam je jednom odbrusio da su ta nakazna kadrovska rešenja posledica činjenice da su građani glasali za različite stranke, a ne samo za njega i da je on, jadan, morao da pravi koalicionu vladu, a to po Tadiću znači da svako od koalicionih partnera može sa svojim kvotama u vlasti da radi šta hoće, a da mu drugi ne mogu i ne smeju ništa. Jedna od benignijih konsekvenci tako naopakog koalicionog sporazuma je i radio amater Radiša u PTT-u. I kad bi sutra Palma neku svoju žirafu delegirao u UO Zološkog vrta, a šimpanzu u UO JAT-a, svi bi slegli ramenima i rekli – jeste neobično, ali to je njegovo pravo – po koalicionom sporazumu.
I mogu sto puta da donesu političku odluku, i čak da u nju poveruju, da Evropa nema alternativu, da se ovako više ne može, ali sistem je tako nakazno konstruisan da skoro ništa normalno ne može da proizvede. Ovaj režim je taj naopaki sistem konstruisao, a sada sve češće i sam postaje talac te nakaze koju je napravio. I mi sa njima. Napravili su omču za vešala koja i njih povremeno pridavi, ali mi smo naterani da položaj svoje glave – dok radimo, dok hodamo ulicom, dok idemo na utakmicu ili koncert, dok spavamo – prilagođavamo obliku te omče, koja će nam, velike su šanse, jednoga časa stvarno biti navučena na vrat.
Posledica uzurpacije vlasti od strane Borisa Tadića i njegovog dvora, pretvaranje parlamentarnog sistema u predsednički, dovelo je do toga da za predsednika vlade imamo čoveka koji je toliko jadna figura da je to neprijatno. Kad ćuti i navodno radi neke važne poslove, i nekako, ali kad progovori, kao ovih dana, obuzme te neka neprijatnost. Sad se nešto raspričao, pa veli da će građani iduće godine mnogo bolje živeti, da ćemo ući u EU 2014, a ako baš krene po zlu 2016. Da je reforma državne uprave donela veliku korist građanima, od sada će nam izvod iz matične knjige rođenih trajati ceo život, a ako reforma bude uspešnija, čemu se teži, moći ćemo ujedno, i to za iste pare, da izvadimo i izvod iz matične knjige umrlih, što dva puta da idemo na šalter.
Kad god vidim predsednika vlade, ponadam se da je bar polovinu od nekoliko miliona potrošenih tableta za smirenje koje su prodate prošle godine, popio Cvetković lično, inače kako drugačije da shvatim taj mir i spokoj kojim odiše dok lupeta o uspesima u borbi protiv ekonomske krize. Kriza je pogodila ceo svet i svaka zemlja pojedinačno bira kako će da kazni one koji su pogrešno ili nespremno reagovali na nju. Na primer, Mađari, Englezi, Norvežani su menjali stranke na vlasti, u Severnoj Koreji je streljan čovek koji je loše, po mišljenju Kim Džon Ila, izveo devalvaciju vona, njihove nacionalne valute. Islandski parlament je pre neku nedelju izglasao da treba da se izvede pred sud bivši premijer, jer je postupao nesmotreno za vreme krize i nije učinio dovoljno da spreči finansijski krah.
Svako je dakle izabrao kako će da kazni svog Cvetkovića. A kako mi ovog našeg – nikako; da ga streljaš, ne ide, da ga šalješ na sud, ne vredi. Ne zbog toga što bi sud bio nepošten i podlegao političkim pritiscima, nego zato što bi morao da ga oslobodi iz istih razloga iz kojih je Haški sud oslobodio Milana Milutinovića: jeste da je bio predsedik, ali je u stvari bio ništa, a ništa ne možeš da osudiš. I evo ga Milutinović se šeta po Senjaku i traži, s pravom, svoje predsedničke beneficije. Tadićev Milan Milutinović je po svim zakonima nedužan, jer je ništa.
Telekom je jedan od poslednjih dukata iz niske koju smo nasledili, sve ostalo smo prodali i pojeli, ko manje ko više. Vlada je tek objavila tender za prodaju Telekoma, a ministri su već počeli da dele novac. Svi se slažu, i Dinkić i Mrkonjić i Verica Kalanović, Đelić i Tadić da novac treba uložiti u izgradnju puteva, ali svako preferira poseban putni pravac. Drugo, ministarka finansija se opet istrčala i ispala glupa u društvu, pa je rekla kako novac od Telekoma treba da ide u budžet i odatle dalje, gde se dogovore, a Dinkić i društvo kažu da je najbolje da se osnuje poseban fond, pa odatle ko šta zagrabi. Mrkonjić već potražuje 900 miliona za njegove puteve, Dinkiću treba 100 miliona za dokapitalizaciju Komercijalne banke, Verica Kalanović još ne zna koji je put najbolji, Dinkić joj nije rekao, glavne gazde još nisu izašle sa spiskom želja. A kako će se kontrolisati trošenje novca – nikako. Dinkić je rekao da im moramo verovati na reč, a kad je shvatio koliko je to glupo i bezobrazno, preformulisao je to u drugu glupost rekavši da će javnost biti najbolji kontrolor. Kad kaže javnost, on najverovatnije misli na medije, novinare. I to kaže u času kada su objavljeni rezultati organizacije Reporteri bez granica, koji kažu da je na rang listi zemalja sveta rangiranih po stepenu slobode medija Srbija sa 62. pala na 85. mesto. Da li će takvi mediji biti kontrolori trošenja milijardu i više evra od prodaje Telekoma. I opet ista priča, mi nemamo mehanizme da kontrolišemo šta će oni uraditi sa tim novcem, a dve činjenice nam garantuju da će i to biti uludo potrošen novac. Jedna je da će pare od prodaje stići u predizbornoj godini, a oni vlast mogu da osvoje samo podmićivanjem ljudi. Kako Dinkić može da pređe cenzus ako nema na raspolaganju milione iz budžeta. I drugo, završava se sporazum sa MMF-om, pa neće biti ni tog svetskog finansijskog policajca koji će s vremena na vreme dolaziti i preslišavati ih kako troše novac. I mi svi ćemo se uključiti u taj lov na novac od Telekoma, neko će dobiti seoski put, neko most, neko ćupriju, neko dodatak na penziju, 13. platu, jednokratnu socijalnu pomoć, povoljniji kredit za frižider. Jagma je već počela. Nema ko i nema šta da je zaustavi.
U ovom zaokruženom i zatvorenom sistemu važe dva zakona na koje možete uvek da računate: Marfijev – ako nešto može da pođe naopako, poći će naopako, i Drugi zakon termodinamike: sa protokom vremena entropija u zatvorenom sistemu uvek raste težeći da dosegne najveću moguću vrednost. I uvek kada postane jasno da je ovo što vlada zemljom besmisleno, beslovesno i nebulozno, stiže preteće pitanje, a šta je alternativa, jel hoćete Nikolića i Koštunicu.
Prvo, ideje Koštunice, Nikolića i ostale nacionalističke i šovinističke bande su u većoj ili manjoj meri zavladale u ovom društvu i njih dvojica su time postali suvišne karikature. Drugo, taj argument je možda dobar, ali me umara to što ga predstavljaju kao savremeni srpski proizvod. U Staljinovoj Rusiji su govorili – nemojte govoriti o čistkama umetnika, to će koristiti reakciji, neki evropski intelektualci su govorili – nemojte mnogo pričati o našoj pomoći generalu Franku, jer će to iskoristiti komunisti. Ulivanje straha je davno oprobana tehnika i odvratno je što se ovde proglašava za naš izum. Kao što je ulivanje straha stari izum, stara je i egipatska Knjiga mrtvih u kojoj piše: da bi čovek zaslužio oprost, mora biti u mogućnosti da kaže; nikome nisam ulio strah.
Muzika u današnjoj emisiji: Solomon Burke – None of us are free
Emisija Peščanik, 22.10.2010.
Peščanik.net, 22.10.2010.