Kako je objavljeno u medijima, u Beogradu su 17. novembra počeli pregovori s ruskim Gaspromom o ugovoru kojim treba da se realizuje poznati energetski sporazum Srbije s ovom kompanijom o NIS-u, gasovodu Južni tok i gasnom skladištu Banatski Dvor, a koji je zaključen januara ove godine. Kako je ranije najavljeno ti pregovori bi trebalo da budu okončani do kraja ove sedmice (22. novembra) – a naša javnost, uprkos (nezvanično lansiranim) raznovrsnim vestima o toku tih navodnih pregovora, ni danas zapravo ne zna ni da li je doista reč o nekakvim poslovnim i pravnim pregovorima negde u Beogradu, ni o čemu se u suštini pregovara (ako se pregovara), ni šta je doista predmet ugovora, ni da li je uopšte jasan cilj celog posla?
Jedino što je jasno, to je ono što je premijer Mirko Cvetković naglasio više puta – da naša strana insistira da se u skladu s ključnom idejom energetskog sporazuma sačini jedinstveni ugovor za sva tri aspekta energetskog sporazuma. To jednostavno znači da je prodaja Gaspromu većinskog udela u NIS-u povezana sa gradnjom Južnog toka i punjenjem gasnog skladišta u Banatskom Dvoru. Uzgred, nešto slično je, još oktobra prošle godine (kada se energetski paket aranžman tek pripremao), rekao i Aleksej Miler, prvi čovek Gasproma, kada je u Beogradu RTS-u izjavio: „Mi sve segmente saradnje smatramo jednim kompleksnim projektom“.
Uprokos svemu tome, kako se čuje, Dmitrij Mališev, predstavnik Gasproma za Srbiju, u Beograd je doveo samo „stručnu ekipu“ koja i nema mandat za nekakve pregovore, nego je ovlašćena samo za „tehničku realizaciju“ posla koji je već projektovan u sedištu Gasproma. Jedino što, izgleda, imaju u torbi jeste ugovor o preuzimanju NIS-a, onakav kakav oni predlažu. Čak i ako je to tačno, to ne znači, odmah, da neki (tajni) pregovori između Beograda i Moskve nisu u toku – ili bi naša javnost to tako trebalo da zaključi – jer je u našu štampu procurio niz zahteva koji su zapisani u nečemu što bi se moglo nazvati našom „pregovaračkom agendom“, a koja je navodno još ranije upućena ruskoj strani.
Kao što je pažljivi čitalac naših novina već saznao, u toj agendi su: penali za Gasprom u korist budžeta Srbije ukoliko Južni tok bude kasnio; zahtev za njegovu projekciju na 20 milijardi kubika gasa godišnje; obaveza punjenja Banatskog Dvora o ruskom trošku do 800 miliona kubika; obaveza Gasproma da uz kupovinu 51 odsto kapitala za 400 miliona evra, „dokupi“ još 19,5 odsto akcija NIS-a kako bi se namirila obećanja radnicima kompanije i prijavljenim građanima za besplatne akcije; ulaganje svežeg kapitala Gasproma u modernizaciju NIS-a, a ne zaduživanje zajedničkog preduzeća za 500 miliona evra, uz rusku garanciju, te tretiranje starog duga NIS-a i te garancije kao svojevrsne dokapitalizacije ove kompanije; ugovorena podela menadžerskih ingerencija u NIS-u, to jest regulisanje nekog prava „zlatne akcije“ srpske manjinske strane oko određenih odluka kompanije, itd.
Ako tome svemu dodamo i poznati problem „neupisanosti“ 95 odsto kapitala koji koristi NIS u njegovo“vlasništvo“, pitanje sporednih delatnosti u NIS-u koje su već ranije formalno „izlučene“ iz NIS-a, sudbinu njegovih dugova i sudskih sporova i sijaset drugih tvrdih pravnih pitanja koja se ni u jednoj pravnoj državi ne mogu rešiti po „ajn-cvaj“ sistemu, uz šampanjac i tapšanje po ramenu, već precizno i unapred – onda nam se čini razumljivim pitanje: da li su svi ti problemi dosad već raščišćeni do one mere, da se doista može potpisati jedan ugovor, kao najozbiljniji pravni posao među načelno ravnopravnim subjektima (kako glasi jedna od mnogobrojnih definicija ugovora). Naravno, kad ugovorne strane nisu ni načelno ravnopravne – sve je jednostavnije.
Kad je reč o pregovaračkim pozicijama, usuđujem se, onako sa strane (kao neodgovorni kibicer), da procenim da su one oslabile na obe strane stola. Gasprom sigurno nije dobro prošao u vihoru svetske krize, koji ruši cenu nafte, pa tako i gasa velikom brzinom (pad cena od blizu 70 odsto za samo dva meseca). U tom smislu, sada se postavlja i pitanje hoće li Evropa, prema ranije dogovorenim uslovima, hteti ili smoći blizu 10 milijardi dolara čak i za izgradnju Severnog toka, pa se u tom kontekstu i pitanje izgradnje Južnog toka pomera gotovo u „neizvesnu beskonačnost“. Uostalom, već se čuju glasovi da ni priča o trasi Južnog toka kroz Srbiju zapravo još nije gotova i da možemo očekivati deo tog gasovoda (ako ga ikad bude) u nepodnošljivom rasponu između 400 i 40 kilometara (u zavisnosti da li će on ići i kroz Rumuniju) – te je razglabanje o njegovom kapacitetu samo mlaćenje prazne slame (jer tranzitni prihod, naravno, više zavisi od dužine gasovoda koju rentirate nego od širine njegove cevi). Sa druge strane, i pozicija Srbije se u poslednjih 10 meseci znatno promenila, pa bi, po mišljenju nekih „pragmatičara“, i tih famoznih „samo 400 miliona evra“ za NIS, dobro došli u restriktivno planiran plan budžetskih prihoda za iduću godinu.
Najpametnije za obe strane, verovatno, bilo bi sporazumno odlaganje posla bar za godinu dana, dok se, eventualno, prilike na svetskom tržištu koliko-toliko ne normalizuju. Ali, i u biznisu, i u politici – nikada se ne donose najpametnije, nego samo trenutno moguće odluke.
Danas, 20.11.2008.
Peščanik.net, 21.11.2008.