Unekoliko je i mene iznenadilo to što iz dana u dan raste broj onih koji podržavaju ideju o autonomiji Vojvodine. To iščitavam iz rezultata istraživanja javnog mnjenja, to primećujem i na književnim večerima, na javnim tribinama. To imam prilike da čujem sve češće i na ulici, u razgovoru sa komšijama, prijateljima, kolegama, običnim ljudima o kojima do sada nisam pretpostavljao da su politički opredeljeni. Mada se u taj tabor svrstavaju i članovi raznih stranaka, ipak, većinu zagovarača te opcije – vojvođanske autonomije – čine vanstranačke ličnosti.
Za autonomiju se sve otvorenije zalažu i oni koji su, u nadi velikog demokratskog zaokreta, decenijama strpljivo očekivali da će biti anuliran Miloševićev tada efikasni adut – ukidanje vojvođanske autonomije. Međutim, ispostavilo se da je taj demokratski zaokret bio isto tako polovičan, kao što je polovična i sadašnja autonomije Vojvodine. Ljudi sve više postaju svesni da je stvarna autonomija Vojvodine, sve do danas, ogledalo krnjih političkih promena u Srbiji.
Autonomija Vojvodine i demokratija Srbije su dva nerazdvojna procesa. Ova spoznaja je idejna osnova autonomije, i oko te ideje se sve više okupljaju i oni građani koji su se u pokrajinu doselili poslednjih nekoliko decenija. Državnosocijalistička autonomija je stvorena odozgo, sa svim njenim manama i vrlinama. A njena najranjivija tačka ogledala se u onoj napetosti koja je nastala između autonomije i demokratije. Situacija se, međutim, u međuvremenu, promenila. Danas misao autonomije sazreva u društvu, ona više nije delo vojvođanske političke nomenklature, već globalni program koji je formulisalo vojvođansko društvo. Vojvođanski političari, doduše, podržavaju autonomiju, ali samo verbalno, i krajnje oprezno, radije se zadovoljavaju održavanjem njenog privida, ili delimičnim učešćem u vlasti.
Zbog toga je sadašnja autonomija više proizvod nagodbi oko raspodele vlasti unutar partokratija beogradskih i vojvođanskih elita, a ne autonomija koja reguliše svakodnevni život građana. Najlepša ilustracija ovog stanja je usvajanje Statuta AP Vojvodine. Tom prilikom je, 2008. godine, zvanična retorika pominjala veliku pobedu, dok se danas žale i oni koji su tu pobedu „izborili”. Žale se, kukaju, ali pri tom ipak komotno provode vreme u najvećoj ikebani Srbije, u Skupštini AP Vojvodine. Vojvođanska elita, dakle, uglavnom upražnjava „kulturu žalopojki”, ali izbegava otvorenu, demokratsku borbu za autonomiju. Beži od konflikata, kao đavo od krsta. A druga strana, oni koji su protiv autonomije, svoje argumente temelji na nedovršenosti promene političkog sistema u Srbiji. I u tome su vrlo ambivalentni: oni bi i raskinuli, ali unekoliko i ne bi raskinuli sa miloševićevskim sistemom. Naglašavaju da je Milošević falsifikovao izborne rezultate, pa su zato i pozvali narod da izađe na ulicu, ali mu ne zameraju, štaviše, manje-više odobravaju one njegove doktrine koje su ukinule autonomiju.
U tabor onih koji se protive autonomiji spadaju i paraziti centralizma koji, u principu, doduše, nemaju ništa protiv autonomije, ali u praksi nisu spremni da se odreknu privilegija koje im obezbeđuje centralizam, budući da bi decentralizacija, a među njima i autonomija, jačala stvarne demokratske procese. Pristalice krnjih sistemskih promena, kao i paraziti centralizma, prinuđeni su da uvide da su njihove ideje doživele fijasko. Partijski programi sve više liče jedni na druge (jedino Kosovo predstavlja među njima izvesnu vododelnicu), novih ideja nema, tapkanje u mestu postala je ideologija. U takvom okruženju se uobličava pokret koji obznanjuje autonomiju, pokret koji, doduše, nije jedinstven, ali je sve glasniji. Može se primetiti još i to da su se pre deset-petnaest godina za autonomiju Vojvodine zauzimale starije generacije, dok danas reč preuzimaju mladi, nova imena, koja nisu opterećena ni jednopartijskim, ni miloševićevskim nasleđem.
Autonomija, 24.12.2011.
Peščanik.net, 26.12.2011.