O aktuelnim pitanjima demokratije Andreas Fanizadeh razgovora sa Paul Nolteom, profesorom istorije iz Berlina.
Andreas Fanizadeh: Gospodine Nolte, Štutgart 21, Piratska partija, odlazak saveznog predsednika Kristijana Vulfa: živimo li u vremenu krize ili dubokog interesovanja za demokratiju?
Paul Nolte: Ogromnog interesovanja za politiku! Ovih dana se često čuje da živimo u vremenu apatije, nezainteresovanosti za politiku. Znake koji bi ukazivali na pojavu depolitizacije još nisam primetio. Ono što vidim su nove forme delovanja i komuniciranja u demokratiji.
Uprkos tome primećujemo rastuće podozrenje prema etabliranim partijama i državnim institucijama. Sa čime ovu pojavu možemo dovesti u vezu: populizmom, društvom medija ili stvarnim nezadovoljstvom?
Promena koja nas vodi dalje od stranačke i reprezentativne demokratije jeste dugoročni trend. To pre svega ima veze sa našim većim zahtevima i očekivanjima. Nakon Drugog svetskog rata ljudi su bili zadovoljni time da osiguraju „minimalnu demokratiju“ – kako je to klasično definisao Jozef Šumpeter. Dakle, svake četiri godine ponovo biramo ili smenjujemo naše predstavnike. Danas želimo da budemo pitani o svemu svakoga dana. To je izraz rastućeg zahteva za transparentnošću i saodlučivanjem.
U poslednje vreme bilo je dosta govora o „gnevnim građanima“, a manje o lošem upravljanju državom. Da li su dogovori CDU-a u Baden-Virtenbergu o atomskoj energiji ili loše upravljanje projektom Štutgart 21 samo sitnice?
Sigurno ne. Političari, posebno članovi vlade i poslanici, predmet su žestoke kritike. Naravno da se govori o lošem vođenju države, svakodnevno! Čak je i bivši predsednik morao mnogo toga da istrpi. A onda vidimo građane koji se bune i angažuju i čine mnogo toga drugog. „Gnevni građanin“ nije uvreda već predstavlja izraz iznenađenja…
…sa iracionalnim prizvukom i čudnim ukusom.
Da, taj izraz sadrži pitanje: šta će taj gnev proizvesti politički i kakvu će promenu doneti institucijama. Protestovanje je prvi korak. „Gnevne građane“ treba da slede građani koji delaju i nešto stvaraju.
Možemo reći da su građani uvek sumnjičavi. Ali nije li skepsa prema zbunjenim političarima u pogledu nagomilanih dugova opravdana?
Odluke kao ove u evropskoj dužničkoj krizi nisu lake, tako da neki političari mogu sebi dopustiti da budu zbunjeni ili da reaguju sa oklevanjem. U demokratijama se od političara očekuje više od držanja motivacionih govora. Komplikovana materija kao što je dužnička kriza teško će se rešiti sredstvima direktne demokratije ili uličnim protestima. Za to su nam potrebne vlade država članica i evropske institucije koje imaju demokratski legitimitet. Trenutnu krizu mora slediti produbljivanje evropskih integracija. I siguran sam da tako nešto dolazi.
Demokratija je kvalitativni proces. Šta bi građani trebalo da misle o političarima kojima funkcija već u njihovim pedesetim postane naporna i koji sve češće biraju odlazak u privredu?
Tu dolazi do izražaja drugačiji životni stil. Biti političar nije više nešto što se radi čitavog života, mnogi imaju i druge planove. Budimo iskreni: ili doživotni političar ili doživotno obezbeđenje, kako bi sprečili da posle političke karijere političari iskoriste političke kontakte za ekonomsku korist. Mi od Kristijana Vulfa očekujemo da postane običan građanin koji radi za platu, a ne da ostatak života krcka državnu penziju. Onda ne treba da se žalimo ako i on uskoro postane kolega Gerharda Šredera u Gaspromu ili se pojavi u Bifingeru kao kolega Rolanda Koha. Ono što smatram lošim jeste to da mnogi ljudi kao vrlo mladi ulaze u politiku. Od pripravničkog staža preko referentskog mesta, pa do funkcije u svom izbornom okrugu koja se napušta tek sa 75 godina. Moramo prekinuti sa tim.
U demokratiji postoji i socijalna komponenta. Moramo li zaustaviti liberalizam kada se radi o određivanju visine zarade: na primer postaviti gornju granicu zarade menadžera ili ostvarene prihode oporezovati većim poreskim stopama?
Smatram da najveći socijalni problem demokratije nisu anonimne snage finansijskog ili globalnog kapitalizma, zbog kojih se mnogi građani osećaju sateranima uza zid, već je to rastuća nejednakost, koju smo u zapadnim društvima iskusili u poslednje dve, tri decenije. Pojavio se rastući jaz između prihoda od zarada i prihoda od kapitala. I to se ne odnosi samo na milionere ili članove upravnih odbora velikih firmi. Ako uporedimo šanse onih iz visoke srednje klase, koji godišnje zarađuju između sto i dvesta hiljada evra, i nekvalifikovanih i nedovoljno zaposlenih radnika, otkrivamo veliki problem demokratije. Tu koji procenat višeg poreza sigurno ne bi škodio. Da li možemo postići određivanje gornje granice menadžerskih dohodaka, ne mogu da kažem. Ionako ne shvatam razlog zašto neko prima milionske nadoknade i bonuse.
Za razliku od drugih članica EU, u Nemačkoj još nijedna desničarsko populistička stranka nije profitirala na krizi. Sve nove snage, ranije u Zapadnoj a danas u celoj Nemačkoj, kao što su Zeleni, Levica ili Pirati, levo su orijentisane stranke. Šta je razlog ovome?
To je zanimljivo. Zbog ovoga je Nemačka poseban slučaj u zapadnom svetu. Uključujući i CDU, čini se da se politička scena pomerila ka levom centru. Zeleni i Pirati su deo globalnog pokreta, ali Zeleni nigde nisu tako uspešni kao ovde. Slično se može reći i za Pirate. Iskustvo nacional-socijalizma u našoj zemlji onemogućava razvoj desnog populizma.
Čini se da mnogi političari menjaju mišljenje u zavisnosti od rezultata anketa. Tako je CDU nakon Fukušime zauzela antinuklearni kurs. Da li je ovde reč o nedostatku principa i kredibilnosti ili je to izraz rastuće pokretljivosti demokratske volje i sposobnosti.
Verovatno oboje. Bilo je začuđujuće kojom je brzinom CDU izvršila ovaj zaokret. Ali ne smemo zaboraviti da se CDU pod vođstvom Angele Merkel u mnogim društvenim pitanjima prilično modernizovala. Sviđa mi se to – mada ponekad i žalim zbog toga, što se spektar političkih mišljenja kreće u relativno uskoj sferi oko centra. Zeleni, CDU i SDP stopili su se u jednu idealnu nemačku zajedničku partiju. Treba da smo srećni zbog postojanja Levice. Na drugim mestima, kao što je slučaj sa sadašnjom predsedničkom kampanjom u SAD, postoji intenzivna polarizacija i rasprave se vode oko suštinskih pitanja slobode, individualnosti i solidarnosti. Nisam pristalica Rika Santoruma, ali i njegov arhaični konzervativizam je deo demokratskog spektra.
Prema anketama, liberali i konzeravativci posle sledećih izbora neće više imati većinu. FDP se urušila u sebe. Smatrate li da je u redu da Angela Merkel bez ikakvog ometanja završi mandat do kraja?
Da, naravno. To je reprezentativna ili, preciznije, izborna demokratija. Inače ćemo postati demokratija raspoloženja, u kojoj će se posle svake ankete mandati iznova raspodeljivati. U tom slučaju ni Obama više ne bi bio na vlasti. Tako se ne vodi politika. Ali reprezentativna demokratija više nije važna kao ranije. Uticaj parlamenta će u narednim godinama sve više opadati, druge forme demokratije postaće važnije.
Koje?
Na primer direktna demokratija. Koja nije lek za sve, ali putem referenduma građani mogu o određenim stvarima odlučivati direktno i značajnije biti uključeni, kao što je pokazao slučaj Štutgart 21.
Onda će se izjasniti, kao u Švajcarskoj, za zabranu izgradnje minareta?
Da, to takođe. To ostaje ambivalentno. Demokratija je sveukupno postala diskurzivnija; „deliberativnija“, što bi rekao Jirgen Habermas. Ona se sve više oblikuje i stvara sudskim procesima, i to tužbama pred upravnim sudovima ili pred evropskim sudom za ljudska prava. Iako se time obaraju odluke parlamenta, sve je to deo demokratije.
Dakle svedoci smo produbljivanja demokratije, uz istovremeno slabljenje stranačkog sistema?
Što se tiče demokratije, pre je reč o umnožavanju nego produbljivanju. A u nemačkom stranačkom sistemu, pre je reč o dubokoj promeni nego o slabljenju sistema. Zeleni su reagovali na promenu ekološke paradigme, kao što to sada pirati čine kada je reč o tehnološkim promenama, tj. internetu. Promena ekološke svesti je najveća promena od pobede prosvetiteljstva i uspostavljanja ljudske vere u napredak u 18. veku. Internet predstavlja najdublju promenu u komunikaciji od pronalaženja štamparske mašine. Bilo bi začuđujuće kada se to ne bi reflektovalo i na političke pokrete.
Paul Nolte (1963), profesor za noviju istoriju na Slobodnom univerzitetu u Berlinu (Freie Universität Berlin). Napisao je knjigu: Šta je demokratija, istorija i sadašnjost (Was ist Demokratie? Geschichte und Gegenwart).
TAZ, 06.04.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 08.04.2012.