Naš svet ima čudnu jednu osobinu: ne mari da čuje Istinu, ne godi mu, žmuri, pred njom. Mi smo zbog toga doživeli mnoga gorka razočarenja i odjadili mnoge jade, koji su se mogli izbeći, samo da smo imali hrabrosti pogledati Istini u oči. Pa i danas, posle višegodišnja najneposrednijeg dodira s narodima koji Istinu pretpostavljaju svemu, mi smo u tome ostali isti. Usudi li se, ipak, po neki da Istinu kaže javno i smelo, on će ili biti suzbijen ili ućutkan, ako je opasan, ili će ga ostaviti da promukne nesaslušan, kao onaj što vapije u pustinji. Zato se kod nas nakotila svuda laž, i ceo naš socijalni život boluje danas ozbiljno od nje.
Okupacija – to je zbilja jedan crn, gnusan i skoro neizdržljiv čin; nešto podmuklo i mučko, kao vešala u apsanskoj polutami; nešto što vas uporno vreba iza busije, što stalno preči da dignete glavu, što davi dušu, vređa ponos ljudski i čini da uvek zazirete i da se uvek osvrćete. Kao što je tačno da je okupacija najgore zlo, za osetljive i poštene duše, isto tako je i tačno da se okupacija ne bi mogla izdržati, kad ne bi uvek bilo nade u njenu prolaznost i kada ljudi ne bi bili tvrdo uvereni, da će, pre ili posle, doći oslobođenje. Bez te nade Srbija bi danas predstavljala pustoš i opšte groblje.
Zbog svega toga mi smatramo, da se okupacija mora posmatrati drugim očima, a ne kako to čini “Politika”. Mora se povući razlika između onih koji su okupaciju materijalno iskorišćavali, i onih koji se s njom u duši nisu pomirivali. Izvestan broj ljudi izvlačio je, svesno i s planom, lični ćar iz okupacije ili je okupaciono stanje iskorišćavao nanoseći štetu svojim bližnjima, prokazivanjem i panjkanjem pojedinaca koji su zbog toga bili apšeni, internirani, pa čak i vešani.
Ni jedan naš list, posle Oslobođenja, nije s toliko jezuitizma počeo da favorizira laž, kao “Politika”. Prećutkujući sve kobne političke pogreške, pa čak i zločine počinjene u našoj novoj državi, i nemajući interesa da izusti makar jednu reč protivu onih koji su jaki prema njoj, “Politika” je stala da se reklamira i da patriotiše na račun onih, za koje je smatrala da su bez zaštite.
Ona ćuti pred strahovitim faktom, da se nije moralo doživeti povlačenje kroz Albaniju, kao i pred zločinom onih, koji nose na duši smrt hiljadama nevine srbske dece u albanskim gudurama. Ona ne sme da se izjasni ni za ni protiv afere streljanog pukovnika Dimitrijevića-Apisa, i praveći se, tako, nevešta pred najvećim događajima i aferama, ona izigrava moralizatorku u daleko beznačajnijim pojavama našega bolesnoga društva.
Nama je jedino stalo do Istine i do apsolutne (a ne relativne, kao što želi “Politika”) Pravde, s toga tražimo: da svi krivci iskuse kaznu i da svi nevini dobiju zadovoljenje. Moral je u našim očima nedeljiv, s toga hoćemo njegovu nepristrasnu i ravnomernu primenu na sve i svakoga, makar se pri tom pojedine ministarske stolice zamenile optuženičkom klupom.
Isto tako “Politika” nije do sada osudila ni jednom rečju sveštenike koji su, da ne bi bili internirani sa svojom pastvom – kao što su im hrišćanska dužnost i kanoni naše Crkve nalagali – pristali da skrnave naše bogomolje raznim molepstvijima za pobedu.
Pritvorstvo lista “Politika” mnogo je veće no što se obično mislilo do sad. Nije to samo jedan senzacionalni list, nego se iza njegove patriotske obrazine skriva dobro sračunata opsena, koju sirovi i politički bezazleni šumadijski čitaoci nisu još kadri da prozru.
To dolazi otud što Šumadija, nemajući smisla za jednu finiju i dublju kontrolu, prima bratski i bez ikakve ograde sve, što joj dolazi iz slovenskoga sveta. Treba ući dublje u list “Politika”, pa će se videti da njeno pritvorstvo ima svoj sistem, svoju specijalnu logiku, koja je u stanju da na letimičan pogled zaseni i zavede čak i inteligentnijeg čitaoca, a da i ne govorim o širokoj površnoj publici, koja ne razume ni ono što čita, a kamo li da je sposobna čitati između redova.
U Beogradskim novinama nisam nikad politički sarađivao, ali kao što ceo svet zna, tako znam i ja, da je popriličan broj naših vrlo uglednih političara, iz svih stranaka, politički potpomagao taj list, samo što je retko ko od njih imao građanske smelosti da pod svoje napise stavi i svoje čestito ime.
List sa najmanje skrupula u našoj žurnalistici, “Politika”, još nekome popuje o moralu! Ona ruši princip Srbije, i u tome se sastoji sva njena intimna politika, a ova koju vodi spolja, pred svetom, udešena je prema ovom ili onom režimu, jer “Politika” nije s raskida da pripali kandilo svakome svecu.
Februar 1920.
Boža S. Nikolajević, novinar iz Beograda
Odlomci iz “Laž i kleveta, naličje lista Politike”, Dr Bože S. Nikolajevića,
Štamparija Save Radenkovića i brata, Beograd, 1920.
Peščanik.net, 02.11.2008.