Serijal o doživljajima agenata ruske vojne obaveštajne službe, mnogo poznatije po skraćenici GRU (Главное разведывательное управление), to jest po njenom zvaničnom nazivu do 2010, iz dana u dan se sve više zahuktava. O njima nam zapadni pravosudni organi i njihove kontraobaveštajne službe s nemilosrdnom doslednošću i u gotovo jednakim vremenskim razmacima objavljuju strogo dozirane informacije. A onda posle svake nove epizode ućute i kao da malo odmaknuto posmatraju kako će se osumnjičeni i njihovi nalogodavci ponašati, kakvim glupostima će pokušati da se brane. Istovremeno, poput kamena bačenog s planine, svaka sledeća informacija izaziva lavinu novinarskih istraživanja, što sliku delatnosti ruskih armijskih specijalnih službi (ne bih se usudio da ovu delatnost nazovem obaveštajnom) čini sve obimnijom.
Nakon dve očigledno koordinirane pres-konferencije na obe strane Atlantskog okeana održane istoga dana (4. oktobra 2018), pored već otkrivenih imena i zvanja trovača iz Solzberija saznali smo i imena još nekolicine naših „boraca“ sa tog nevidljivog špijunskog fronta. Jednu pres-konferenciju su sazvali američki tužioci, a drugu holandska vojna kontraobaveštajna služba. Objavljeno je da su u aprilu ove godine četvorica naših agenata boravili u Holandiji sa zadatkom da pronađu „rupu“ u bežičnoj računarskoj mreži međunarodne Organizacije za zabranu hemijskog oružja (OZHO) u Hagu. Naime, OZHO se upravo u to vreme bavila analiziranjem podataka u vezi sa trovanjem Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije, kao i izučavanjem dokaznog materijala o primeni hemijskog oružja u Siriji.
Naravno, ruskom rukovodstvu je bilo krajnje neophodno da sazna koliko su istražni organi blizu otkrića solzberijskih trovača i njihovih naredbodavaca. Po mišljenju holandskih pravosudnih organa, sledeći cilj ruskih operativaca biće istraživački centar u švajcarskom gradu Špicu gde su takođe vršene analize britanskih materijalnih dokaza u vezi sa ruskom trovačkom akcijom u Solzberiju.
Da bismo razumeli i ocenili koliki značaj je Moskva pridala ovoj operaciji treba obratiti pažnju na datume. Na primer, holandske vlasti su 13. aprila ruskim obaveštajcima zaplenile opremu i deportovale ih iz Holandije. A već sutradan, 14. aprila, prvi čovek ministarstva inostranih poslova Sergej Lavrov požurio je da svetu objavi senzacionalno otkriće: „Saglasno podacima koji su nam tajnim kanalima prispeli iz Špica, Sergej Skripalj i njegova ćerka Julija otrovani su supstancom produženog dejstva tipa BZ, bojnim otrovom koji se ne proizvodi u Rusiji“. A koju ulogu je u svemu ovome imala naša udarna grupa hakera iz GRU ostaje nam samo da nagađamo.
Po podacima koje je objavilo ministarstvo pravde SAD, isti pripadnici vojne jedinice registrovane pod operativnim brojem 26165 su od početka 2014. do maja 2018. ne samo uticali na američke predsedničke izbore, već su organizovali i hakerske napade na antidoping agencije i organizacije kao što su WADA (Svetska antidoping agencija), USADA (Antidoping agencija SAD), Sportski arbitražni sud (CAS), Međunarodna asocijacija lakoatletskih federacija (IAAF), FIFA, kao i napade na još 34 organizacije. Agenti ruske vojne obaveštajne službe su između ostalog „haknuli“ i server kompanije Westinghouse koja je isporučivala gorivo nuklearnim elektranama u Ukrajini.
Naši momci nisu znali za odmor. Aleksej Morenec i Jevgenije Serebrjakov, dva naša sajber borca koji su nedavno uhapšeni u Hagu, tokom olimpijskih igara 2016. boravili su u Rio de Žaneiru. Prema tvrdnjama američkog ministarstva pravde, oni su tada uspeli da provale u zaštićenu bazu podataka ADAMS, smeštenu u sedištu Svetske antidoping agencije WADA. Takođe im je uspelo da uđu u lične naloge zaposlenih u Antidoping agenciji SAD i prikupe „kompromitujuće“ podatke o dozvolama za korišćenje zabranjenih preparata koje su američki sportisti koristili tokom takmičenja.
Ovde se nameće pitanje: kako su ovi prevejani znalci visokih kompjuterskih tehnologija dozvolili da budu tako lako uhvaćeni? To što su se za solzberijskim trovačima maltene vukli padobrani je donekle razumljivo. Ti momci su diverzanti, tupo obučeni da po svaku cenu izvršavaju svoje borbene zadatke bez mnogo razmišljanja o potonjim posledicama. Ali superhakeri bi ipak morali da znaju da savremene kompjuterske tehnologije omogućavaju protivničkoj kontraobaveštajnoj službi da prati i snima bilo koga. Kako je moguće da je taj uhapšeni Morenec sačuvao račun za taxi koji ga je vozio od zgrade u kojoj je smeštena vojno obaveštajna služba Rusije do moskovskog međunarodnog aerodroma Šeremetjevo, i to s datumom polaska na svoj poslednji zadatak – u Holandiju. Ili još gore, kome je palo na pamet da registruje 300 privatnih automobila svojih službenika na adresu sedišta vojne obaveštajne službe?
Očito je da se poslednjih par godina, tačnije posle „krimskog proleća“, najviše rukovodstvo zemlje prilično zanelo i s radosnim entuzijazmom prihvatilo posla oko organizovanja tajnih operacija, takozvanih aktivnih poduhvata u sferi obaveštajne delatnosti. Tako je ruska vojna obaveštajna služba pretvorena u banalni instrument spoljne politike zemlje. Kraće, sve se izmešalo. Više se ne zna gde se završava posao vojne obaveštajne službe, a gde počinje posao Sergeja Lavrova. To kakve realne veze mogu imati odbrana zemlje i američki predsednički izbori, još bi se nekako i moglo objasniti. Mada, priznaćete, uz mnogo mašte i dosta nategnuto. Ali je više nego sigurno da sve te špijunske igre oko antidoping agencija ne mogu i čak ne smeju imati nikakve veze sa vojnom obaveštajnom službom.
Može se pretpostaviti da je enormno povećanje broja raznih zadataka u vojno-obaveštajnoj službi dovelo do neviđenog povećanja broja „radnih mesta“. Očigledno je da su ona vremena kada su za poslove ilegalaca birani posebni ljudi koji su potom, strogo individualno, za ovu vrstu posla bili obučavani, daleko za nama. A kao rezultat imamo to da su se oficiri diverzanti, obučavani u Vojno-diplomatskoj akademiji ministarstva odbrane na fakultetu za vojne obaveštajce, odjednom pojavili u Solzberiju.
Što se tajnog udarnog odreda ratobornih hakera tiče, sumnjam da ih je neko ikada ozbiljno učio strogom poštovanju procedura i osnovnim pravilima rada u uslovima takozvane ilegale. A ne treba zanemariti ni iscrpljenost agenata gotovo svakodnevno izloženih naporu u rešavanju ogromnog broja zadataka. Njihovim naredbodavcima se očigledno toliko žurilo da im nisu davali da dišu. I za rezultat imamo to da je savremeni ruski Štirlic, do zuba naoružan najnovijom kompjuterskom tehnikom u isto vreme i neoprostivo nemaran.
Ежедневный журнал, 08.10.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 15.10.2018.