U zajedničkom izveštaju pripremljenom za sastanak ministara rada G20 u junu 2012, Međunarodni monetarni fond (MMF), Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i Svetska banka, zajedno sa Međunarodnom organizacijom rada (ILO), uspeli su da proizvedu zapanjujuće dvosmislene tvrdnje o minimalnom dohotku.
Prvo, imamo pozitivnu poruku: zakonske minimalne zarade mogu da podignu radnu participaciju, održe potražnju rada i smanje siromaštvo, i sve to bez uništavanja radnih mesta. Imajući u vidu reputaciju MMF-a i OECD-a u gušenju svake vrste regulacije rada, ova izjava u odbranu minimalnog dohotka prilično je revolucionarna. Nažalost, u izveštaju se dalje navodi da ukoliko su najniže zarade na nivou znatno višem od adekvatnog, pozitivni efekti na potražnju i nejednakost mogu biti poništeni izgubljenim prilikama za posao, naročito za mlade i nekvalifikovane radnike. Drugim rečima, visoke minimalne plate uništavaju zapošljavanje.
Dva meseca ranije, u saopštenju pod nazivom „Paket za zapošljavanje“, Evropska komisija opredelila se za skoro identičan pristup. U svom, po svemu sudeći, implicitnom pokušaju da podstakne uvođenje minimalnog dohotka u Nemačkoj, Komisija je podržala opšti princip donjeg praga zarade, istovremeno dodajući tri uslova: minimalni dohodak treba da bude postavljen na odgovarajući nivo, da bude ‘dovoljno prilagodljiv’ kako bi odražavao opšte ekonomske uslove (u silaznom pravcu?) i da bude ‘diferenciran’ kako bi podržao potražnju rada.
Dok Komisija u svom saopštenju ne definiše koji bi tačno bio ‘odgovarajući’ nivo minimalnog dohotka, zajednički izveštaj MMF/OECD/ILO ministrima rada G20 predlaže precizan raspon minimalnih zarada između 30% i 40% prosečne plate. Minimalne zarade ispod tog raspona povećale bi nejednakost i poremetile ukupnu tražnju. S druge strane, minimalne zarade iznad 40% prosečne plate uništavaju zapošljavanje, i tako podstiču siromaštvo i nejednakost. Ovde se ne može izbeći utisak da je na delu neka vrsta igre, gde ILO i Komisija dodaju loptu MMF-u i OECD-u, koji je zatim zabijaju u gol. Dešavanja na nedavno održanom „Skupu za zapošljavanje“ Komisije početkom septembra pojačavaju ovaj utisak. Tamo je uvodničar i nedavni dobitnik Nobelove nagrade Kristofer Pisarides otvoreno zastupao ‘niske’ minimalne dohotke, dok je generalni sekretah OECD-a Anhel Gurija tvrdio da „postoje ozbiljni dokazi da visoke minimalne plate uništavaju zapošljavanje“.
Sve ovo očito predstavlja korak unazad. Štaviše, zakonske minimalne plate širom Evrope sistematski su iznad praga koje postavljaju institucije G20. Kreću se od 45% prosečnog dohotka u Poljskoj, i idu do 60% u Francuskoj (vidi tabelu). Samo je u Češkoj i Estoniji minimalna plata u okviru ovog takozvanog odgovarajućeg raspona.
Dakle, institucionalna rasprava o opštoj prihvatljivosti minimalnih plata svodi se na opasan napad na postojeće sisteme minimalnih zarada u najvećem delu Evrope. Ovo se dobro uklapa sa strategijom interne devalvacije koju trenutno sprovode ministri finansija i guverneri centralnih banaka u evrozoni, zamenjujući nestali instrument valute deflatornim smanjivanjem dohotka. U takvoj strategiji, pristojan donji prag zarada smatra se preprekom silaznom prilagođavanju zarada koje države članice treba da sprovedu kako bi povratile konkurentnost. Napadajući postojeći nivo minimalnih plata, čak se i najniže zarade pretvaraju u faktor konkurentskog prilagođavanja.
Zajednički izveštaj G20 ne pruža apsolutno nikakve dokaze za tvrdnju da bi minimalne plate iznad 40% prosečnog dohotka uništile zapošljavanje. Zapravo, ako pogledamo druge studije istih institucija koje su potpisale izveštaj G20, pronaći ćemo upravo suprotne dokaze. Na primer, u Studiji o zapošljavanju iz 2006, OECD govori da su ‘brojna istraživanja zaključila da je negativan uticaj minimalnih plata na zapošljavanje skroman ili da uopšte ne postoji’ (OECD Employment Outlook 2006, strana 86).
Druga studija, koju je objavila ILO i koja se pominje u fusnoti izveštaja G20, navodi da ’empirijska istraživanja (…) do sada nisu otkrila nikakvu značajnu korelaciju između minimalnih plata i zapošljavanja’ (strana 26). Štaviše, ova studija istražuje iskustva sa minimalnim zaradama u 13 evropskih zemalja i ne pronalazi negativnan uticaj na zapošljavanje u Irskoj, Velikoj Britaniji, Grčkoj, Švedskoj, Bugarskoj ni u baltičkim državama. Za zemlje gde je vođena politika (relativnog) spuštanja dohotka (Holandija) ili gde su sistematski promovisani nisko plaćeni poslovi (Nemačka), zaključak je da ovo nije poboljšalo opštu zaposlenost, nego je jednostavno zamenilo srednje plaćene poslove nisko plaćenim. Drugim rečima, loša radna mesta zamenila su dobra radna mesta, ne stvarajući nova radna mesta.
Jedino upozorenje koje daje studija ILO odnosi se na tempo. Govoreći o udvostručavanju minimalnog dohotka u Mađarskoj 2001-2002, ILO insistira da minimalne plate treba prilagođavati progresivno i redovno. To je, međutim, sasvim drugačije od predloga G20 da se minimalne plate drže na niskom i nepristojnom nivou.
Na kraju, ključna primedba je da ova rasprava o univerzalnom donjem pragu nema mnogo smisla. Iz statičke perspektive, sve zavisi od distribucije kvalifikacija, obrazovanja i radnog iskustva. Kad je distribucija jednakija, minimalne plate mogu, pa čak i moraju biti vrlo visoke, kako bi se izbegla moguća eksploatacija. Iz dinamičke perspektive, mehanizam prilagođavanja koji treba koristiti jeste onaj za unapređivanje kvalifikacija i praktičnog rada, a ne srozavanje dohodaka koji su već niski. Ovde jake minimalne plate mogu da funkcionišu kao podsticaj za poslodavce, primoravajući ih da reorganizuju proces rada na bolji i efikasniji način. Evo još jednog citata ILO: „Komisija za niske nadnice u Britaniji insistira na ulozi minimalnog dohotka u podsticanju preduzeća na nadmetanje na osnovu kvaliteta i cene; pomoći u promovisanju posvećenosti radnika, smanjivanju fluktuacije zaposlenih i podsticanja ulaganja u obuku, što dovodi do povećanja produktivnosti i konkurentnosti kompanije’ (strana 29). U svojoj opsesivnoj težnji da uvedu ultra-fleksibilnost plata širom Evrope i evrozone, međunarodne institucije ignorišu ove aspekte i funkcije minimalnog dohotka.
Ronald Janssen, Social Europe Journal, 09.10.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.10.2012.