Ekološki ustanak jeste politički čin. Zahtevi aktivista takođe su politički, kao i govori koje smo čuli na protestu. O tome je pisano ovde i ovde. Sudeći po tekstovima u jednom režimskom glasilu, nije problem u tome što nezadovoljni građani pokušavaju da utiču na način upravljanja državom. Nije, dakle, problem što građani deluju politički sve dok ne napadaju režim. Novopridošli član režima u izjavi za pomenuti list kaže: „Ekologija predstavlja vrlo važno pitanje za koje se prvi zalažem da bude među prioritetima, ali kada se na tom protestu tri minuta priča o problemima životne sredine, a 53 minuta o aktuelnoj vlasti, onda se dovodi u pitanje ko stoji iza tih protesta“. Novinar istog lista u autorskom tekstu slično primećuje: „Zašto bi žitelji Stare planine ili četiri paraćinska sela na padinama planine Babe u otporu mini hidroelektranama, odnosno kamenolomu, bili rušitelji Aleksandra Vučića?“
Da li je legitimno da građani koji se bore za očuvanje životne sredine napadaju vlast? Ako ih politički zahtevi ne diskredituju, da li ih diskredituju brojne optužbe na račun režima?
Pitanje je banalno i trebalo bi da je odgovor prilično očigledan i zdravorazumski. Ipak, režim svojim hegemonim delovanjem godinama menja poimanje zdravog razuma. Hegemonija se ovde ogleda u otvaranju samog pitanja. Mada to više nije tako teško, zamislimo kada bi nas režim pitao da li je ljudski život zaista neupitno vredan. Polomili bismo se pokušavajući da ponudimo valjane argumente zašto bi odgovor morao biti potvrdan. Poteškoće se javljaju jer jednaka i neupitna vrednost svih ljudskih bića mora biti polazna tačka svakog razgovora, nešto što po sebi ne zahteva opravdanje.
Slično je i sa demokratijom. Jednostavno je bolje da imamo kontrolu nad obavezujućim pravilima i politikama zajednice u kojoj živimo, nego da je nemamo. Na pitanje zašto bismo se dogovarali oko zajedničkog života umesto da svu moć prepustimo jednoj osobi, trebalo bi odgovoriti: zato! Alternativino, odgovor bi mogao da glasi: Zašto bi jedna osoba vladala ne obazirući se na stavove svih ostalih?
Pođimo od pretpostavke da je demokratija jedini legitiman poredak. U tom slučaju pitanje nije da li, već kako da osmislimo institucije tako da one odslikavaju glasove svih nas. Predstavnička demokratija u kojoj se različite političke partije bore za vremenski ograničenu vlast jedan je od modela (ne i najbolji). Iza njega postoji određena logika. Na teorijskom nivou vlast se ponaša u skladu sa željama građana iz straha od kazne na izborima. Građani procenjuju rezultate trenutnih nosilaca političkih funkcija i potom se o njima izjašnjavaju. Ovo je način da građani kroz institucije, makar minimalno, utiču na upravljanje državom.
Kada režim kroz svoja glasila diskvalifikuje aktiviste koji se usude da ga kritikuju, on pokušava da promeni samu logiku predstavničke demokratije. Drugim rečima, režim vrši pritisak na zdrav razum. Pitanjem Zašto bi žitelji Stare planine rušili Vučića, režim nam putem novinara implicitno poručuje da je legitimno Vučiću uputiti zahtev, ali ne i uskratiti mu poverenje. Zašto bismo, pita se novinar Politike, tražili da neko drugi rešava ekološke probleme umesto samog Vučić? Istina je da problemi postoje i novinar se slaže sa građanima „koji podsećaju na Bor, Smederevo ili Pančevo i podatak da oko 2,5 miliona građana Srbije živi u oblastima u kojima nivo zagađenja vazduha prelazi granične vrednosti, koji šalju slike Potpećkog jezera i voda Lima i Drine prekrivenih tonama raznog plutajućeg otpada, slike seče šuma, otpadnih voda ili blizu 3.000 divljih deponija koje truju obradivo zemljište i poljoprivredne proizvode“. Tačno je, nastavlja novinar, „da se vlast radije zamera sopstvenom narodu nego kineskim investitorima ili kompaniji Rio Tinto“, ali zašto bismo je kritikovali i menjali kad možemo da se ujedinimo i delujemo konstruktivno?
Odgovor nije više tako očigledan. U tom odsustvu se krije režimska hegemona dominacija. Sumnja se u sve što bi na bilo koji način moglo ugroziti vlast domaćih tirana. To, međutim, ne znači da odgovora nema. Na ekološkim protestima i te kao je legitimno kritikovati režim. Štaviše, kritika je jedini način da delujemo demokratski. Da bi naši stavovi u predstavničkoj demokratiji bili shvaćeni ozbiljno, nenarodna vlast mora biti kažnjena. Ako vlastodršci uvide da nekažnjeno mogu raditi šta god im padne na pamet, oni će se baš tako i ponašati. Zato je važno optužiti ih za sva zlodela i uskratiti im poverenje na narednim izborima. Bila bi to opomena svakom sledećem akteru da ekologiju ne sme zanemarivati. Bez političke kazne nema predstavničke demokratije, a režim svim silama radi na tome da je konačno i ukine.
Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 22.04.2021.
Srodni linkovi:
Ivan Čolović – Zaštitimo prirodu i politiku!
Miloš Janković – Ekološki politički ustanak
Vesna Rakić Vodinelić – „Kako se može prodati ili kupiti nebo, toplina zemlje?“
EKOLOGIJA