- Peščanik - https://pescanik.net -

Napast nedužnosti

Bio sam u prilici, pre desetak godina, da prozujim uzduž i popreko USA u društvu dvadesetak novinara sa tri-četiri kontinenta. Među nama je bio i jedan palestinski novinar, koji je već prvu neformalnu (opijanje u jednoj vašingtonskoj pivnici) i formalnu (oficijelno samopredstavljanje svih učesnika studijskog putovanja u nekakvoj konferencijskoj sali) priliku iskoristio da nam, vrlo detaljno, ispriča sve što smo možda oduvek hteli da znamo o patnjama Palestinaca pod Izraelcima, i o neophodnosti osnivanja palestinske države. Svi smo sućutno odmahivali glavama: siromah čovek! U našim zemljama možda je teško, ali šta je to prema tom užasu! I dokle će to, bre, da traje?!

Sutradan, Palestinac je opet nekako ulučio priliku da nam svima održi govor o istome, iako je tema bilo nešto sasvim drugo. Preksutradan takođe. I dalje smo saosećajno coktali, ali sa sve manje žara, a sve više nelagode, kratkih međusobnih pogledanja, zbunjenog gledanja u pod, diskretnog povlačenja na rezervne toaletsko-hodničke položaje. Sledećih dana, stvar se ponavljala sa iritantnom predvidljivošću, a početnu empatiju sve je jače smenjivala razdraženost: pa dobro, zašto ovaj toliko davi, i to vazda jedno isto, ko Švaba tra-la-la? Pa, sve smo shvatili i prihvatili još prvog dana! No, taj se nije dao zaustaviti, i tako svih mesec dana: ne postoji ama baš ni jedna tema kojoj on nije bio čvrsto rešio da pronađe direktan link sa patnjama nepogrešivo dobrih Palestinaca pod nepopravljivo zlim Izraelcima: bejzbol, rep, lokalni izbori u Minesoti, snežni vrhovi Oregona, lokalno novinarstvo u Raveni, Ohajo, razlike između kineskih fast-fudova na istočnoj i zapadnoj obali, sve bi ga to nekako podsetilo na nešto iz njegove napaćene otadžbine, što bi morao momentalno da podeli s nama, navatavajući nas pojedinačno ili po grupama.

Kako se to završilo? Bojim se, tako što se većina nas, po povratku kući, potrudila da tom inače sigurno dobrom čoveku – daj Bože da je dobro, zdravo i na koliko-toliko sigurnom – što pre zaboravi ime, u sujevernoj nadi da će tim simboličkim zaboravom nekako obezbediti da ga više nikada ne sretne. Šta je poenta ove priče? Možda ponajpre to da se i „najpravednija“ stvar može savršeno (samo)ruinirati. Kako? Recimo, tako što će te opsednutost njome naterati da zaboraviš da, koliko god bilo strašno i nedopustivo ono što se dešava tebi ili tvojim bližnjima, nikada ne smeš zaboraviti da nisi sam na svetu, da i drugi ljudi mogu imati neke trivijalne (jerbo ne-tvoje) teme i probleme o kojima bi ponešto prodiskutovali (ma koliko se tebi to činilo traćenjem vremena kad bi se, evo, moglo razgovarati o onome Jedino Važnom), i da ćeš neprestanom, napadnom i predoziranom autoviktimizacijom nepogrešivo postići suprotan efekat: što više budeš sebi gradio spomenik Žrtve, to će tvoje reči biti manje ubedljive. Na kraju, one će zvučati tek kao naporna laž, iako „u korenu“ to nipošto nisu; obezvrediće ih hiperinflacija. A takođe i sve neotklonjiviji osećaj tvoje sve nevoljnije publike da si, preplavljen jednom nesumnjivom nesrećom, zapravo prema nepravdi i nesreći postao bizarno posesivan: kao da si poverovao da one pripadaju samo tebi i „tvojima“ – naravno, beziznimno u svojstvu žrtava. Prava napast nedužnosti, što bi, u ponešto drugačijem kontekstu, rekao Paskal Brikner.

Ono što se petog januara dešavalo na beogradskom Trgu Republike podsetilo me je na mog dobrog, nesrećnog Palestinca, kojem sam uistinu zaboravio ime, neka mi oproste Bog, Alah i ostali momci iz tog visokog društva (organizovanog po principu tradicionalnog engleskog kluba: gentlemen only). Dakle, Žene u crnom bile su namerile da organizuju javni protest protiv, najblaže rečeno, impresivnog prekoračenja nužne odbrane koje izraelska vojska upravo čini u Gazi, gde stradaju bezbrojne civilne žrtve. Kao dosledne protivnice rata i nasilja, Žene u crnom delovale su kao sasvim logičan i, što je najvažnije, verodostojan organizator takvog protesta, a pre svega garant da se protest neće pretvoriti u priliku za iživljavanje nečijih mračnih antijevrejskih strasti (što je uvek kolateralna opasnost na ovakvim skupovima bilo gde u svetu). Šta se, međutim, dogodilo? Skup su praktično kidnapovali opskurni fašisti, profašisti, neo, meta, para i turbo fašisti iz raznih „patriotskih“ i klerikalnih udruženja tipa Obraz ili 1389, te preostali šešeljistički talog na čelu s Gordanom Pop Lazić. Izveštači kažu da je bilo antisemitskih, tačnije antijevrejskih parola i pokliča, i da je ukupna atmosfera na skupu bila daleko od onoga što su Žene u crnom htele, pa su se ove zato iz cele stvari povukle na vreme (najavljujući novi protest za 8. januar; hm, upornost je uglavnom pozitivna osobina, ali, možda ne treba ni to shvatati baš tako doslovno…).

Šta je suština (nameravanog, a nerealizovanog) protesta Žena u crnom ili pacifističkih organizacija i pojedinaca/pojedinki? Najjednostavnije rečeno, to je principijelno protivljenje samoprisvojenom „pravu“ države (bilo koje države) da ubija, sakati i proteruje nedužne ljude. Ali, ko je u ovom kontekstu „nedužan čovek“? Svako ko joj se lično, aktivno i nasilno, tj. oružjem ne suprotstavlja. Nedužan je čak i ako tu državu inače strasno mrzi: mržnja jeste ružna, ali nije, tj. ne sme biti „kažnjiva“ u ovom smislu.

Šta je suština realizovanog protesta srpskih segamega desničara, hiperpatriota i tako-već-toga? To je iživljavanje tribalne, partikularističke netrpeljivosti i resantimana, pokriveno tankom pokoricom dozlaboga lažne principijelnosti. Najpre, jesu li ti ljudi načelni „protivnici rata i nasilja“? Nemojte me zasmejavati: ako u nešto veruju, ti ljudi veruju u rat i nasilje, propovedaju ih, a i činili su ih, gde i kad im se moglo; naravno, sve to pod uslovom da su oni Jača Strana. Tamo gde nisu, sledi nagli izliv moralističkog kukanja i prenemaganja (setite se ovdašnjeg proleća 1999, kad su naprasno zacilikali svi oni koji su sasvim mirno i blaženo spavali 1991-1995). Hm, a možda su ti ljudi iz nekih razloga posebno bolećivi na Palestince, jedan bez sumnje napaćeni narod? Istomštogođ i svekoješta, što bi se reklo u staroga Krleže: prvo, ne mare oni ni za koga „drugog“, to im je osećanje strano, ne uklapa im se u „ideologiju“; drugo, Palestinci su većinom muslimani, a antimuslimanstvo je neodvojiv deo „identiteta“ lokalnog parapatriotskog bašibozuka. Doduše, i ranije smo već primetili da je srpska ljuta desnica poslednjih godina razvila neku čudnu ljubav za izvesne muslimane – ali samo za one koji su dovoljno uviđavni da obitavaju negde jako daleko. Dakle, muslimani su OK ako žive u Iraku ili pojasu Gaze (i ako tamo nerviraju Naše Dušmane), u obližnjoj Turskoj su već mnogo manje simpatični, dočim su ovi po Bosni, Sandžaku ili Kosovu nekako već sasvim suvišni… Dakle, neka se lepo isele iz Zenice i Sjenice u Ramalu i Faludžu, pa ćemo svim srcem navijati za njih! Čak i kada govore o „globalnim“ zbivanjima, „patriotski“ falšeri samo, na sebi svojstven, mizeran način,  namiruju neke lokalne račune, baš poput onog mog palestinskog prikana (ali iz neuporedivo komfornije, a etički poroznije pozicije, utoliko i teže „oprostive“).

Napad izraelske vojske na Gazu, dakle, na beogradskom Trgu Republike (gotovo?) neizbežno odjekuje samo kao prilika za pretpremijeru novog ciklusa radovanjskih zazivanja, svakog poslepodneva tačno u pet. On je naprosto prezgodan izgovor za novi izliv antiamerikanizma (kao mračnjačkog antiliberalizma prerušenog u antiimperijalizam) i antievropejstva (isti slučaj), te naravno antijevrejstva (izgovor nepotreban tj. prećutno samorazumljiv). Tako je to sada, tako će to biti još zadugo u budućnosti; ko to previdi, dovodiće sebe uvek iznova u idiotske situacije, poput ove od ponedeljka, sa znakom jednakosti između Davidove zvezde i kukastog krsta, ili one od pre dva-tri meseca, na „antifašističkom protestu“, sa znakom jednakosti između Evropske unije i kukastog krsta. Hvala lepo, ako je to ponuda, radije sam doma.

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 08.01.2009.