Kao i u većini sunčanih popodneva, sedim na rasklopivoj stolici na plaži severne obale ostrva Oahu, pišem oslonivši papir na čvrstu podlogu, s pogledom na udaljeni Kaena Point, koji izgleda kao ispružena mačja šapa, a iza njega je Tihi okean, tamnoplav blizu obale, beličast na horizontu. Kaena Point je svetinja u havajskom predanju zato što tamo odlaze duše mrtvih pošto skoče sa stene od lave (Leina a ka Uhane ili „mesto s kog skaču duše“) u Po, što znači „tama“, ali i „zemlja bogova“.
Bližim se toj steni. Desetog aprila ću napuniti 80, inače je sve u redu. Jutros sam za radnim stolom radio na romanu (čini mi se da sam na pola puta); moj roman Pod talasom u Vaimei upravo je objavljen; juče sam odveslao dalje od obale u kanuu s dodatnom potporom; čim završim ovu stranicu, otići ću da plivam.
Zahvalan sam na ovakvom životu. Nisam mogao ni da ga zamislim u vreme kad sam ozbiljno počeo da pišem, pre šezdesetak godina. Tada sam se nadao samo tome da ću pisanjem obezbediti skroman život i da neću morati da se bakćem s radnim vremenom ili šefom. Činilo mi se da su pisci najslobodnije duše, kojima niko ne naređuje i koje su uronjene u čin stvaranja povezan s prkosom.
Pošto sam odrâstao u vreme zabranjenih knjiga i stroge cenzure, kad su neki pisci smatrani otpadnicima, silno me je privlačila ta subverzivna strana. U mojoj mladosti su bili zabranjeni romani Henrija Milera Rakova obratnica i Jarčeva obratnica, kao i Ljubavnik lejdi Četerli D. H. Lorensa, Goli ručak Vilijama Barouza i Sećanja na okrug Hekate Edmunda Vilsona. Doživljaji Haklberi Fina bili su problem u vreme objavljivanja, 1855, a to su, uzgred budi rečeno, i danas. Pošto su neke knjige smatrane poročnim ili prostačkim, pisci su bili sumnjivi kao mogući kvaritelji i zato su, po mom mišljenju, imali transformativnu moć. Koji četrnaestogodišnjak nije poželeo, u svojim dokonim satima, da bude povezan s nekom ozloglašenom osobom? Tako je počeo moj tajni život čitaoca. Čitanje je za mene od samog početka značilo opčinjenost, kao i pobunu i priliku za samoću, ušuškano utočište u pretrpanom domaćinstvu.
Objavljivao sam priče i pesme u školskim časopisima i novinama, a kad sam diplomirao, otišao sam, umesto na studije medicine za koje sam se pripremao, u Afriku kao učitelj. Tada, krajem 1963, bio je to britanski Njasalend, koji je već u julu sledeće godine postao Republika Malavi. Zatim sam proveo četiri godine u Ugandi i još tri u Singapuru. Odatle sam otišao 1971, i pošto sam zauvek izgubio želju da se zaposlim, odlučio sam da se okušam kao profesionalni pisac.
***
U Africi sam shvatio koliko sam mali, koliko još moram da učim o svetu i od sveta. Dok sam živeo u afričkoj divljini, pronašao sam nešto o čemu mogu da brinem, a što nije ni sebično ni malograđansko. Susret s V. S. Najpolom u Ugandi, 1966. godine, bio je još jedna prekretnica: čitao je rukopis na kom sam radio i hrabrio me, obično rečima „Bićeš ti u redu“. Posle 30 godina smo se udaljili; napisao sam knjigu o tom složenom prijateljstvu, a 8 godina pre njegove smrti ponovo smo postali prijatelji.
Nikad nisam poželeo da predajem „kreativno pisanje“ ili da budem gostujući pisac, zatrpan studentskim radovima i dužan da prisustvujem sastancima nastavnog osoblja. Zbog mog uverenja da se pisanje fikcije ne može predavati, na većini odseka engleskog jezika i književnosti ne bi mi poželeli dobrodošlicu. Ali podsticaj je potreban svima – svakoj mladalačkoj ambiciji – u svakoj umetnosti, i možda je upravo u tome vrednost programa kreativnog pisanja.
Imao sam mnogo sreće u životu. Bio sam u pravom, prijemčivom dobu – u svojim dvadesetim – tokom žestokih, ali podsticajnih 60-ih godina prošlog veka. Kad se osvrnem, vidim da je jedan od procesa kojima sam bio svedok evolucija identiteta – nacionalnog, političkog, etničkog, ličnog i seksualnog. Kad je Njasalend postao Malavi, a ta promena se zvala „samoodređenje“ – kolonijalna teritorija je postala republika. Ali u Malaviju i drugim bivšim kolonijama, samoodređenje je otišlo dalje i društva su se podelila u plemena ili zasebne nacije – u više specifičnih identiteta, u još manje, agresivnije, isključivije grupe. Sovjetski Savez se urušio, Jugoslavija se raspala na 6 država, Indija se podelila na Indiju i Pakistan, a Istočni Pakistan je postao Bangladeš. Tu su, zatim, bili rasni identitet, pokreti za građanska prava, homoseksualni identiteti, ljudi s parolom „Insistiram na ljudima koji izgledaju kao ja“, a u novije vreme su neki identiteti dobili meni dotad nepoznata imena – transrodni, cisrodni i nebinarni.
Ti identiteti su izazvali nova tumačenja starih tekstova, neka nadahnuta, neka iskvarena uskogrudim omalovažavanjem koje sam imao priliku da primetim kao mladi čitalac. Reč „identitet“ pojavljuje se u mnogim opisima univerzitetskih kurseva. Pre nekoliko godina bio sam na ručku u gostima, u univerzitetskoj sredini, i pomenuo sam da mi je Srce tame omiljena knjiga. Mladi nigerijski student preko puta stola, pisac u razvoju, dreknuo je: „Mrzim tu knjigu!“ Profesorima je bilo neprijatno, dvoumili su se, ali jedan od njih je podržao studenta rekavši da knjiga ima ozbiljnih mana i da je Konradova etika sumnjiva. Druga profesorka mi je rekla da ona predaje roman Mobi Dik kao putopis. Zabezeknut, zurio sam u kiš na svom tanjiru.
***
Pošto sam potekao iz velike porodice – kao treće od sedmoro dece – želeo sam da potvrdim svoj identitet. Otkrio sam da je jedini način da to učinim bio da odem od kuće, da odem daleko i da tamo ostanem. Postupao sam nagonski. Nije mi bila poznata reč „individuacija“, proces odvajanja kojim čovek stiče svest o sebi. Kad sam bio u Ugandi i kad mi je majka u pismu rekla („Teško mi je ovo da ti kažem“) da je moj prvi roman „đubre“, nisam se pokunjio. Osetio sam da me je njeno odbacivanje još više oslobodilo. Tek kad sam prešao sedamdesetu, pažljivo sam pogledao svoju porodicu i zasnovao roman na njenom bizarnom tribalizmu. Ali preganjanje s mojom braćom i sestrama, cepidlačenja i klike, provokacije i izdaje, ojačali su me i naučili da budem pažljiv slušalac, s pojačanom budnošću i pregovaračkim veštinama, što mi je bilo dragoceno kao putniku, posebno na neprijateljski raspoloženim mestima.
U svojim tridesetim, oženjen, s dvoje male dece, živeo sam u Ketfordu, zapuštenom delu jugoistočnog Londona. Na kraju sam proveo skoro 18 godina u Britaniji, sve vreme svestan da sam tu stranac. Počeo sam da razumem lucidnu napomenu Henrija Džejmsa u Engleskim satima: „Mi [Amerikanci] smo povezani labavim vezama u poređenju s Englezima, gde je svaki čovek čvrsto uglavljen na svoje mesto“. Iako sam objavio tri romana čije je mesto radnje Afrika i jedan, Sveti Džek, čija se radnja zbiva u Singapuru, kao i zbirku priča, jedva sam sastavljao kraj s krajem. Pritisnut nemaštinom, u potrazi za temom, odlučio sam da napišem putopis.
Plan nje mogao biti jednostavniji: izaći iz Londona vozom i nastaviti kroz Evropu, Bliski istok, Pakistan, Indiju i Jugoistočnu Aziju, pa i u Vijetnam (koji je još bio u ratu, ali je železnica funkcionisala), pa onda preći Japan, uzduž i popreko, i na kraju se vratiti kući Transsibirskim ekspresom. Isplanirao sam svoje putovanje na mapi i krenuo. „Potraži me“, rekao mi je jedan indijski putnik u Avganistanu. „Živim u Kanpuru, u blizine glavne stanice – možeš me naći u Železničkom bazaru.“
Reč „putopis“ nije dobra. Tačnija bi bila „hronika“. Napisao sam ih još 10. Ima mnogo mesta koja bih želeo da posetim, pogotovo onih na kojima sam već bio, jer je vraćanje na mesto gde sam nekad živeo ili putovao najbolji način da primetim važne sile koje deluju u svetu. Užasnulo me je mnogo šta što sam video – veliko siromaštvo u Africi, sukobi u Sjedinjenim Državama i drugde, predeli u svetu uništeni zagađenjem ili narušeni klimatskim promenama, cele populacije koje sede u mraku ili su nevidljive.
Rano sam odlučio da pišem o tim ljudima sa sporednih puteva zabačenih mesta, nevidljivim, izolovanim i unezverenim.
***
„Tačno sagledana sadašnjost omogućuje nam da predvidimo budućnost“, rekao je Najpol. Upravljao sam se po tim rečima, kao i po nekim drugim. Kad su ga upitali šta je najgore što ljudi rade, Nabokov je rekao: „Varaju, zaudaraju, muče“. Volim da čitam Montenjeve opise ljudske protivrečnosti u eseju „O slavi“: „Te su rasprave, po mom mišljenju, veoma tačne i razumne; ali mi smo, ne znam kako, podvojeni u sebi, i to je razlog što ne verujemo u ono u šta verujemo i što ne možemo da se odvojimo od onog što osuđujemo“. Volodin, junak Solženjicinovog romana U prvom krugu, kaže: „Veli pisac je, da tako kažem, druga vlast u svojoj zemlji. Zato nijedan režim nikad nije voleo velike pisce, već samo omanje“. Moj moto koji izdržava probu vremena je definicija slobode D. T. Suzukija: videti stvari onakve kakve jesu.
U mom životu je bilo ogromnih potresa i obrta – mnoge promene adrese, bolesti, bogatstvo, bezmalo bankrotstvo, uobičajene trzavice koje ljudi doživljavaju – osim što sam ja imao preimućstvo da o njima pišem. U svojim pokušajima da koristim spisateljsku disciplinu kako bih uneo neki red u bezobličnu egzistenciju samozaposlenog, ponekad sam znao da preteram. Ali moja odbojnost prema konvencionalnom godišnjem odmoru, prema njegovim dosadnim rutinama, bila je strategija preživljavanja. Pošto sam rano otišao od kuće, morao sam da se postaram za sebe, da živim od svojih vijuga. A za svakog ko mu je posvećen, pisanje nije rad, već životni proces, sa sluđujućim i ponekad veoma korisnim prekidima. Bio sam deportovan iz Malavija po političkoj optužbi, posle dve godine, i zabranjen mi je ponovni ulazak. Bio sam meta rulje u Ugandi. Odluka da odem iz Singapura nije bila hrabar čin: moj odsek mi je saopštio, s podrugljivim osmehom, da mi ugovor neće biti obnovljen; univerzitet više neće zapošljavati bele strance. Kasnije su došli bračna kriza i razvod, a opasnosti i neizvesnosti putovanja su me uvek pratile.
Mislim o jastogu koji živi u Mejnu (Homarus americanus) i koji je, kad dostigne punu veličinu, krupno, oklopljeno stvorenje – zapravo „par reckavih klešta / što stružu po dnu tihih mora“. U toku sazrevanja, jastog prerasta svoj oklop i u jednom trenutku mora da ga napusti, a to čini tako što protiskuje celo svoje želatinozno biće kroz mali otvor na spoljašnjem skeletu. Tada postaje „golać“, mekušno stvorenjce sa slabašnim kandžicama, koje mora da se pritaji dok mu ne izraste novi oklop. Period ranjivosti ponavlja se više puta u jastogovom životu.
Dok je bez oklopa i odbrane, jastogu je potrebno mnogo sreće da bi preživeo grabljivce i prirodne elemente. Takva sreća je mene pratila u životu. Imao sam sreće s prijateljima, s rizicima koje sam preduzimao; sreća mi je pomogla da preživim groznice i epizode nasilja u Africi; imao sam sreće što sam pisao u godinama kad je bilo mnogo jednostavnije i brže objaviti knjigu, posebno u Britaniji. (Završio sam pisanje romana Obala komaraca u aprilu 1981, a primerak knjige u tvrdom povezu držao sam u rukama septembra iste godine.) Imao sam sam sreće što sam pisao u vremenu u kom je bilo mnogo knjižara, časopisa i novina. Počeo sam da pišem u sedmoj godini u školi Vašington, u Medfordu, u Masačusetsu, držaljem s perom koje sam umakao u mastionicu, i živeo sam u doba papira, pisama koja su putovala poštom i olovnog sloga, poslednjeg trzaja Gutenberga. Onda je, brzinom svetlosti, došla nova tehnologija – digitalna štampa i obrada teksta. Da li su ti čudesni pronalasci urodili boljim knjigama? Meni se čini da su mnoge od njih nastale na brzinu, da imaju višak reči i da su kabastije. Moj metod se nije promenio: prvi nacrt i dalje pišem rukom, što me usporava i omogućuje mi da se koncentrišem, zatim prepišem rukom i na kraju prekucam.
Ono što je izgledalo kao nekakvo predosećanje bila je zapravo čista sreća i nagon koji Havajci zovu mana‘o – osećanje koje dolazi iz stomaka – ali meni je koristilo. A upozorenje „Nemoj!“ – bilo da me je odvraćalo od pisanja o nekoj temi, od putovanja na neko mesto ili od pokušaja da nešto uradim prvi put – uvek mi je služilo kao izazov da upravo to uradim.
Imao sam sreće sa svojom decom, kojom se ponosim, a na kraju sam imao sreće da nađem ženu koji volim i sunčano mesto za život. Ovamo me je dovela moja žena. Njena ljubav je aktivna podrška koja mi omogućuje da idem napred. Njeni saveti su oštroumni. Ona je predani čuvar vrata moje privatnosti.
Godine u kojima se razmišlja o autobiografiji su iza mene. Nikad je neću napisati. Mogao bih da kažem, kao mnogi drugi pisci, da je moj život sadržan u mojim knjigama. V. S. Pričet u Izgaranju, drugom tomu svoje autobiografije, govori o tome kako „profesionalni pisac, koji provodi vreme pretvarajući se u druge ljude i mesta, stvarne ili imaginarne, otkriva da je otpisao svoj život i postao gotovo ništa“. Zatim nastavlja: „Stvarna biografija tog samoživca izložena je u svim intimnim grananjima njegovih dela.“
Nekad sam u to verovao. Ali nedavno sam ponovo čitao Samjuela Becketa – lekovito štivo za seniore jer Beket majstorski opisuje opadanje i pometnju starih, smanjivanje sposobnosti i „pogoršavanje“ u svoja tri povezana romana o starosti, Moloa, Malon umire i Neimenljivi. Polako se probijam kroz njegova sabrana dela u izdanju Grove Centenary. Da li ta četiri debela toma izlažu Beketa u svim njegovim intimnim grananjima?
Na osnovu Beketovih biografija reklo bi se da nije tako. Iz njegovog dela nećete saznati da je on bio odličan sportista – igrač kriketa i golfa, plivač, da je imao snažan forhend u tenisu. Voleo je da gleda ragbi. U svojim dvadesetim bio je intenzivno psihoanaliziran. Godinama je živeo od majčine novčane pomoći. Letovao je u Tunisu i Maroku. Voleo je izvestan broj prelepih žena – u stvari, bio je u vezi s mladom engleskom ružom kad se, u 55. godini, oženio svojom francuskom verenicom. (Ljubavni trougao u njegovoj kasnijoj drami Igra ne prikazuje verno tu situaciju.) Voleo je da se kocka, igrao je bilijar i, mada je njegovo delo puno Dekarta i Dantea, bio je strastan čitalac detektivskih romana – Agate Kristi i mnogih drugih. Da, u romanu Moloa pojavljuje se detektiv, a Kamije iz Mersijea i Kamijea je privatno njuškalo, ali ne rešava nikakve zločine.
Beketova suština je u njegovom delu, a ono je turobno. Njegov život je povremeno bivao još turobniji – oskudica, rat, hrabrost u francuskom Pokretu otpora; na pariskoj ulici ga je jedan svodnik ubo nožem. Ali po mnogo čemu je bio više irski momak nego egzistencijalista, a njegov život je bio mnogo srećniji, raznovrsniji i ispunjeniji nego što bi se moglo zaključiti na osnovu njegovog dela koje je, uzgred, na njegovu žalost, njegova majka smatrala đubretom.
***
A šta je sa mnom – s grananjima koja nisam iskazao u svojim knjigama? Rano sam odbacio religiju; Pakao, Raj i Svemogući ne pojavljuju se u mojim delima. Grejam Grin je bio jedan od mojih mladalačkih literarnih heroja, ali njegovo shvatanje greha i tupljenje o prokletstvu izgledaju mi kao nekorisno sujeverje koje kvari neke njegove knjige do besmisla. Kao neko ko je stekao čin Orla među skautima, naučio sam da koristim pravi pištolj, upražnjavao sam gađanje u neživu metu (ali nikad lov) i celog života sam posedovao moćne pištolje. Obožavam baštovanstvo, ali u mojim knjigama nema baštovana. Volim da kuvam, ali retko pišem o hrani. Tokom prethodnih 50 godina, pokazujem ono na čemu radim Džonatanu Rebenu, a i on svoj rad deli sa mnom. U jednom trenutku 1987. izgubio sam svu svoju investicionu štednju i shvatio da je berza kazino – pokvarena kockarnica kojom upravljaju insajderi. Kad sam ponovo nešto uštedeo, krenuo sam u poslove sa zemljištem i s godinama izgradio 6 kuća na različitim mestima; neke sam prodao. Nikad nisam pisao o tome – ko želi da čita o nekretninama? Nikad nisam bio u Montani, Islandu, Skandinaviji, Kubi ili Venecueli. Mrzim rep muziku. Odsutan sam i vrpoljim se kad slušam operu. Živeo rokenrol. Vozikam se naokolo u malom čamcu. Gledam fudbal i bejzbol. Čvrsto spavam. Prestao sam da pušim pre 40 godina i pušenje mi još nedostaje. Još nisam završio Nostroma.
„Proživi sve što možeš“, kaže Lambert Streder u Ambasadorima. Dao sam sve od sebe, pa mi nije blisko osećanje čemera „neproživljenog života“ u delu (i životu) Henrija Džejmsa. Zgrabio sam svaku priliku koja mi se ukazala, a neke sam i oteo; mnoge moje odluke su bile nepromišljene, a neke su bile kolosalne greške koje su urodile drukčijom vrstom žaljenja – zbog preterivanja, zbog toga što sam bio pohlepna budala.
Oprezan sam putnik, ali kad je putovanje povezano s pisanjem, više volim da putujem sam. Čim stignem na neko mesto u svetu, odmah se zapitam: „Kad dođe vreme za odlazak, kako ću izaći odavde?“ Moji strahovi su razumljivi: u različitim prilikama su mi pretili momci s pištoljima i razvio sam odvratnost prema naoružanoj omladini. Obuzima me osećaj gušenja u tunelima i pećinama. Pošto su me napali i izujedali psi, uzmaknem kad god neki, makar i najmanji, zalaje na mene, ali se ne plašim zmija i paukova. Izbegavam velike gomile ljudi i plašim se bezumlja mase. Mislim da je gradski život ružan i skučen; zasitio sam ga se u Londonu. Potrebni su mi čist vazduh i mesto da se razmahnem u prirodi. Njujorčani često opisuju radost koju osećaju kad autom prelaze preko mosta koji vodi na Menhetn – uzbuđenje koje u njima izaziva obris grada. Moje osećanje je suprotno: zadovoljstvo izlaženja iz Njujorka, izvlačenja iz njegovog saobraćaja, prelaženja mosta i nastavljanja prema lisnatom Konektikatu, a onda dalje, severno od Bostona, nestajanje među smrekama u Mejnu.
Jedna od mojih strasti na putovanjima bila je proučavanje umetnosti u mestima u kojima sam boravio. Sakupljao sam akvarele engleskih putnika po Indiji iz 18. i 19. veka – Vilijama i Tomasa Danijela, Edvarda Lira, Vilijama Simpsona, Džordža Činerija i drugih. Akvareli su osetljivi i lako izblede; većinu sam prodao. U Africi sam žudeo za maskama i fetišnim predmetima, čijem sam korišćenju u tradicionalnim obredima prisustvovao 60-ih godina prošlog veka. Kasnije, pošto su misionari demonizovali tu umetnost, ti predmeti su odbačeni, i počeo sam da ih sakupljam; najdraže su mi bile zanatlije Baga, Baula, Makondi i Čokvi. Putujući po Indiji, sakupljao sam ritualne bronzane predmete i obrnute slike na staklu, a posle boravka u Kambodži, prodao sam indijski materijal i tragao za kmerskim primercima koje sam mogao da priuštim. Tokom godina na Pacifiku, upoznao sam umetnost raznih kultura; palice kojima se lome kosti, drvene posude i delove opreme za kanue (odbojnike, posude za izbacivanje vode, vesla), koji su na većini ostrva umetnička postignuća. Umetnost Gandare – Grčka preoblikuje Aziju – čini mi se humana i dirljiva. Posebno su mi dragi gandarski Buda – prosvećen i naslikan kao kušanski princ – i kmerski Ganeš, u stilu Ko Ker, kao i pozlaćena tibetanska statua Mahakale i njegove saputnice u tantričkom zagrljaju poznatom kao jab-jum. Ali nikad nisam pisao o tim umetničkim predmetima, a nadareni umetnici o kojima sam pisao – Kenet Noland, Mik Runi, Ešli Bikerton, Maršal Erismen i Fransisko Toledo – bili su moji prijatelji.
Imao sam sreću da upoznam oba para svojih praroditelja; sve četvoro su bili rođeni početkom 80-ih godina 19. veka. Moja baba po ocu, Eva Bruso, rođena je u seoskom Ontariju i imala je starosedelačke američke krvi; njen muž Ežen Teru bio je deseta generacija stanovnika Kvebeka, ćutljiv, drag čovek koji je tečno govorio francuski, ali nije znao da čita i piše. Otac moje majke, Alesandro Ditami, rođen je u blizini Ferare, u Italiji; prezime Dittami (na italijanskom „reci mi“), koje mu je nadenulo sirotište, obeležilo ga je kao nahoče. Celog života mučila ga je detinja trauma seljakanja iz porodice u porodicu, ali na kraju je postao bogat i poštovan čovek u Medfordu, u Masačusetsu. Oženio se mojom babom Andželinom Kales kad je ona imala 16 godina i uzeo na sebe obavezu da brine o njenoj razdražljivoj majci, koju je napustio muž Frančesko Kalesa; pošto je mrzeo njujoršku bedu i prljavštinu, godine 1901. vratio se u Italiju, u blagotvorni Kjavari na italijanskoj rivijeri, da tamo umre. Niko od tih baba i deda nije imao formalno obrazovanje. Rođeni u teškim uslovima, bili su štedljivi i ozbiljni, s razvijenim veštinama preživljavanja. Samo baba Andželina je doživela osamdesetu. Ali na kraju se tako strašno mučila da je iz bolničkog kreveta vikala: „Trebalo je da mi daju otrov za pacove!“
***
Ne potresa me veliki broj – 80 – mada ponekad progutam knedlu kad ga izgovorim, već prilično banalna slika neumoljivog peščanog sata, u kom je skoro sav pesak iscurio iz gornjeg dela i nagomilao se na dnu, a zanemarljivi prstohvat preostalih zrnaca – konačna količina, kad god pogledam, sve manja – nezaustavljivo silazi. Kažem sam sebi da u ovoj fazi mog života godine više nemaju nikakvog smisla. Moja svakodnevna rutina nije se mnogo promenila. Pisao sam knjigu za knjigom otprilike od 1963, 32 su fikcija, 20 nisu, a tu je i komad o 4 strašne godine Radjarda Kiplinga u Vermontu.
Kad pogledam svoje lice u ogledalu dok se brijem, učini mi se zurim u svog ostarelog oca. Jedva prepoznajem mesta koja sam nekad dobro poznavao; polja su sada isparcelisana, dine su načičkane bungalovima. Nedostaju mi nekadašnji pusti putevi i spavaća kola u sporim vozovima – znam da je sve to davno zastarelo, i blisko mi je osećanje koje je izrazio Vilijam Barouz kad su ga, 50-ih godina prošlog veka pitali da li je gladan: „Za večeru želim grgeča koji je upecan u jezeru Haron 1920.“
Započeo sam ovo na plaži; ovde i završavam. Pre mnogo godina, ovo je bila velika peščana plaža, a moje omiljeno mesto za pisanje je bilo ispred starog morskog bedema, u zaklonu od vetra. Pesak je počeo da nestaje pre petnaestak godina; talasi su ga povlačili sa sobom i veliki deo plaže više ne postoji. Grumenovi stena od lave i oštrog korala, koji su se uzdizali iznad morske površine, danas se ne vide, a bedem je podriven i uskoro će se srušiti. Mnoge palme, čiji je debeli koren podsečen, pale su u more; plaža je sada krcata i kamenitija, mestimično sumorna i šljunčana – vidljive posledice prolaženja vremena i podsetnik da sam i ja osuđen. Ali u životu punom dramatičnih i neočekivanih promena, održava me vitalnim želja da vidim šta će se sledeće dogoditi u svetu i da opet nekud otputujem čim se završi izolacija zbog korone.
Jednog popodneva na plaži mi je prišao, hramajući, čovek od tridesetak godina u avijatičarskoj jakni; činilo se da je nečim iznenađen. Rekao je: „Vi! Viđao sam vas ovde pre mnogo godina, dok sam bio stacioniran u Skofildu. Bio sam poslat u Avganistan, u protivpobunjeničku brigadu, ali sam zadobio gadnu ranu od metka i vratili su me kući. Sad sam u invalidskoj. Poželeo sam da dođem ovde, kao nekad. A vi ste još tu, na toj stolici!“
„Još nisam gotov“, rekao sam i on se nasmejao.
Čudesna izmaglica u daljini, sunce uvek zalazi iza nje, Kaena Point doziva. Ali u međuvremenu imam još mnogo da pišem:
You must go on, I can’t go on, I’ll go on / Moraš da nastaviš, ne mogu da nastavim, nastaviću.
Paul Theroux, The New Yorker, 06.04.2021.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 19.02.2022.