Knjiga The Unwinding: An Inner History of the New America (Odmotavanje klupka: Unutrašnja istorija Amerike), lament Džordža Pakera nad nedavnom recesijom i njenim uzrocima, počinje poznatom tvrdnjom koju koriste televizijski voditelji ili novinski uvodničari. „Niko ne zna kada je klupko počelo da se odmotava – kada je ono što Amerikance drži na okupu u čvrstom i povremeno zagušljivom stisku, prvi put popustilo“, razmišlja Paker. Kasnije nas obaveštava da „odmotavanje klupka nije ništa novo. Dešavalo se jednom u svakoj ili svakoj drugoj generaciji“. Ako vam ovakve grandiozne izjave u prvom trenutku i zasmetaju, potreban je samo kratak uvid u Pakerove portrete da one dobiju supstancu.
Samo odmotavanje klupka je upravo ono što očekujete: slom američkih industrija; posustala društvena pokretljivost; nedostatak sigurnosti za porodice i preduzeća. Knjiga počinje od sedamdesetih godina prošlog veka i nastavlja do današnjih dana, primoravajući nas da sagledamo današnje previranje kao nešto više od „nezgodnog vremena“. Pakerovi glavni protagonisti su zamišljeni kao savremene verzije napoličara Džejmsa Ejdžija ili mase američkih radnika Stadsa Terkela iz njegove knjige Working. One prikladno simpatične među njima krasi gorštačka volja, kao da su testirani na izdržljivost. Temi Tomas, fabrička radnica koja je postala organizatorka, kao da na plećima nosi sav teret Jangstauna u Ohaju, dok preuzima ulogu lokalne aktivistkinje.
Ali impresivne osobine Pakerovih protagonista nisu dovoljne da spreče sistematsko propadanje njihovih oblasti. Umesto toga, Paker pokazuje šta znači uspeh u okruženju gde razvoj tehnološke industrije nije usporio razdvajanje američkih posleratnih klasa. Posmatrajući rušenje bankarstva, sektora nekretnina i naše radne snage uz masivni tehnološki razvoj poslednjih decenija, Paker vešto demonstrira poentu koju redovno zaobilazimo: da mogućnost plaćanja mobilnim telefonom ne pomaže mnogo obnovi naše posustale ekonomije.
Od nedovoljnih beneficija za dugoročno nezaposlene, preko porasta stope siromaštva, do bivšeg predsedničkog kandidata koji sleže ramenima na pomen studentskih dugova za školarinu, danas se susrećemo sa redovnom nesposobnošću da dođemo do one vrste promene koja bi omogućila budućnost ljudima izvan najviših poreskih kategorija. The Unwinding je knjiga za takvo vreme, kada mnogi ljudi, suočeni sa naizgled permanentnim razočaranjem, smatraju da ne mogu da urade ništa osim da nemo posmatraju kako korporativni bonusi nastavljaju da rastu. To je knjiga za vreme kada neravnoteža između onoga što smo imali, što sada imamo i što želimo od budućnosti deluje mračnije nego ikada ranije.
***
Na granici između starog i novog sveta u knjizi stoji Piter Til, osnivač PayPala, preduzetnik iz Silicijumske doline i otelotvorenje uspeha tehnološkog sektora iz sredine 90-ih. Kada Til govori o današnjoj Silicijumskoj dolini, on poredi najnovije američke inovacije u kontekstu propadanja industrijske proizvodnje i svoje težnje sa Stenforda krajem osamdesetih: „Hteli smo leteće automobile, a umesto toga smo dobili 140 slovnih znakova.“
Tilov ozbiljniji problem, međutim, pojavljuje se tokom razgovora sa Erikom Šmitom iz Googlea, koga Paker opisuje kao „upravo onu vrstu optimističkog liberala koji izaziva Tilovu intelektualnu zlobu“. Paker piše kako je, u obraćanju publici na skupu Brainstorm Tech časopisa Fortune 2012, Šmit rekao da „tranzistori, optička vlakna i analiza podataka čine svet boljim i da će Murov zakon, koji tvrdi da se kompjuterska moć udvostručuje svake dve godine, važiti bar još jednu deceniju.“
Til je odgovorio: „Murov zakon je dobar ako si kompjuter. Ali pitanje je koliko je dobar za ljude i kako se odražava na ekonomski progres za ljude?“
Ovo današnje nesaglasje između nove industrije, njenog novca i društvenog napretka predstavlja centralnu nit koja se provlači kroz Pakerovu priču i može da dovede do surovog preispitivanja realnosti. Nakon nekoliko strana na kojima Paker opisuje proživljeno iskustvo sunovrata sektora nekretnina, čitanje članka u novinama gde se kupcima u Njujorku preporučuje da polože učešće od 35% za šansu da će kupiti stan u gradu, ostavlja isti ukus u ustima kao kada istovremeno uzmete zalogaj slatkog pudinga i kiselih haringa.
***
Priče protagonista Pakerove knjige predstavljaju ubedljivo upiranje prstom ne samo u bankarsku industriju, nego i u lobiste, komitete za političku akciju, negativne kampanje i, posredno, u sumnjiv uspeh našeg predsednika. Na primer, kada se Din Prajs preda proizvodnji goriva posle uragana Katrine bez oslanjanja na uvoznu naftu, on kritikuje i Obaminu istoriju oklevanja sa ekološkim cap and trade programom. Radeći prvo sa uljem od repice pa zatim sa restoranskim otpadnim uljem, Prajs za dlaku izbegava propast pokušavajući da zaobiđe dominaciju naftne industrije.
Temi Tomas ima sličnu mučnu priču. Kao zaposlena majka, najveći deo života provela je kao fabrička radnica, menjajući radna mesta u automobilskim fabrikama u Jangstaunu – proizvodeći kablove i radeći na kalajnom kupatilu kako bi othranila decu. Sredinom dvehiljaditih, sa četrdeset godina, uzima otpremninu od kompanije Delphi Automotive (bivši Packard Electric) dok firma izmešta proizvodnju. Vanredno upisuje sociologiju i počinje da radi kao organizatorka 2008, pronalazeći život na periferiji recesije.
Njen opis Jangstauna podseća na pisani prilog svedočanstvima o desetkovanju stanovništva Detroita iz dokumentarca Detropia. On objašnjava i žalosno stanje tržišta nekretnina u Floridi, koje Paker posmatra iz perspektive Majkla Van Siklera, reportera lista St. Petersburg Times:
„Do dvehiljaditih, Tampa mu više nije ličila na grad: centar koji živi od devet do pet sa pedesetak žitelja, dok nisu podignute dve stambene kule koje će usisati svu potražnju za mnogo narednih godina, sa svim tržnim i poslovnim prostorima kilometrima daleko u Vestšoru, nadomak aerodroma. Tampa je pokušala da prečicom dostigne veličinu, ali nije upalilo; njen centar nije bio logičan, nije imao ništa što bi privuklo ljude osim kancelarijskog posla, hokejaške utakmice ili sudskog ročišta.“
Kao lokalna organizatorka u Jangstaunu, Temi Tomas radi na sličnom terenu, boreći se sa etičkim odlukama koje takav teren prate. Registrujući pa zatim procenjujući budućnost praznog građevinskog zemljišta koje čini 40% grada – sa 25% u vlasništvu preprodavaca nekretnina – ona ignoriše popularni Plan 2010, osmišljen za sužavanje grada. Umesto toga, neugodna stvarnost izbacivanja ljudi iz njihovih kuća navodi Temi Tomas da se fokusira na primoravanje lokalnog rentijera sirotinjskih zgrada da plati za svoje grehe, dok svog kolegu podstiče da neke parcele pretvori u zajedničke bašte. Njena posvećenost poslu, borbi za bolja radna mesta i promovisanje političkih kandidata koji odgovaraju potrebama Jangstauna predstavljaju pozitivnu promenu koju lokalni aktivizam može da donese.
Paker, međutim, ne gubi iz vida širu sliku. Uz osvetljavanje života i borbi Temi Tomas i drugih poput nje, Paker piše i o nekolicni slavnih ličnosti sa uspešnim životnim pričama iz proteklih 25 godina. Kratka poglavlja o Opri Vinfri, Džej Ziju, Kolinu Pauelu i Alis Voters demonstriraju moć i uticaj koje bogatstvo može da donese izvan domena bankarstva i zakona. Ali ove priče uglavnom oštro odudaraju od nekog kao što je Tomas, koja je 2009. izgubila poslednjih 48.000 dolara svoje otpremnne u propaloj investiciji u nekretnine, ali pošto je još uvek imala posao moglo se smatrati da pripada onima koji „imaju sreće“.
***
Iste nedelje kada je objavljena knjiga, Paker je objavio članak u New Yorkeru, u kome preispituje ulogu političkog aktivizma u Silicijumskoj dolini. Godine 1978, priseća se Paker, „prosečna kuća u Palo Altu koštala je oko 125.000 dolara“. Danas se „prosečna kuća u Palo Altu prodaje za preko dva miliona dolara“. Ovakva promena, naravno, nije karakteristična samo za Dolinu, ali ona predstavlja okvir za sukob bogatstva i demokratije na koji Paker u knjizi takođe ukazuje.
U članku iz New Yorkera, Parker piše o osnivanju FWD.us, lobističke grupe usmerene na reformu imigracionih propisa, koja je predstavljala ulazak Marka Zakerberga i drugih preduzetnika iz Doline u političku sferu. Paker parafrazira Ajzaksonovu biografiju Stiva Džobsa, u kojoj se navodi sastanak šefa Applea i Obame 2011:
„Kada je došao red na Džobsa, on je zatražio povećanje broja H-1B viza za strane studente koji studiraju na tehničkim fakultetima u SAD – što je dugogodišnja želja Silicijumske doline. Obama mu je odgovorio da to pitanje može da se reši samo u kontekstu širih imigracionih reformi, kao što je omogućavanje deci koja su sa roditeljima nelegalno došla u zemlju da dobiju legalni status.“
Poput Tilove razočarane tvrdnje da Murov zakon, pored svih prednosti, nije isto što i društveni napredak, uski Džobsov interes je neshvatljiv. Paker s pravom piše da, kao predstavnici vodeće nove industrije, preduzetnici iz Doline moraju da priznaju komplikovan odnos tehnološkog napretka i socijalne politike. To nisu iste stvari. Budući da se tehnološki sektor drži svog statusa rastućeg talasa budućnosti, Paker insistira da on mora da funkcioniše unutar našeg političkog i ekonomskog sistema u cilju unapređenja društva, a ne samo svojih ciljeva.
Iako Paker ne daje uputstvo za budućnost, njegove priče nude impliciran poziv na akciju, zahtevajući da radimo, kao Temi Tomas, na unapređenju i naših zajednica i nas samih. Ovakvo pripovedanje zaslužuje poštovanje. Uprkos hrabrosti knjiga kao što je The Price of Inequality, The Unwinding bi trebalo da podseti naše inovatore, akademske lidere i političare koliko je hitna potreba za efikasnim odgovorima na naše duboke ekonomske probleme. Čak i imajući u vidu pregršt današnjih problema – krizu gradskih budžeta, povišeno političko frakcionaštvo itd. ad infinitum – priče iz knjige The Unwinding ne ostavljaju prostora za očajanje. Americi je, kako se jasno vidi iz ove knjige – očajnički potrebno upravo suprotno.
Abigail Sindzinski, Guernica, 24.07.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.08.2013.