I ne rekosmo li počesto i sami, „u ijedu i toj muci ljutoj“, da Srbi imaju vlast kakvu zaslužuju, da biraju autoritarne vladare, da nemaju demokratsku tradiciju, da im je duh, kako kaže Andrić, od dugotrajnog robovanja i rđave uprave tako unakažen da ne mogu više da razlikuju ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete, te da umeju samo ili da trpe nasilje ili da ga čine; da se kunemo u Karađorđa, oceubicu i bratoubicu, koji je bio prek i kuburom presuđivao bez suda i suđenja, da je Miloš bio nepismen i vladao gore nego turske paše, napastvujući tuđe žene i otimajući tuđa imanja kako mu se prohte, da su Obrenovići ratovali kad nisu trebali a nisu kad je trebalo i gubili ratove, da su Karađorđevići poslali u smrt stotine hiljada seljaka zarad države koja im nije potrajala, da su klicali i ginuli za vladare koji su bili piskavog i tankog glasa kao Karađorđe, tunjavi kao Pašić, da su se kleli u Tita koji jedva da je koju rečenicu na srpskohrvatskom izgovorio kako treba, da su sve do danas birali i Slobu i Vučića, večito jedne te iste mračne i tunjave vođe bez harizme i vizije, da su se vazda međusobno delili i tamanili, na partizane i četnike, na evropejce i rusofile, ratovali što za Turke što za Austrougare što za oboje, bauljali po istoriji kako im sasu sve u roman Crnjanski: „Tumarali su, kao muve bez glave; jeli su, pili su, spavali su, da najposle trčećim korakom poginu, zakoračivši u prazninu, po tuđoj volji i za tuđ račun.“ I da su, dok je ceo civilizovani svet 1989. godine birao demokratiju i Evropu, oni birali nacionalizam i rat, i da su činili zločine koje, kao i izgubljene ratove i protraćene živote, deci u školi prećutkuju praveći se da su večite žrtve i na pravoj strani istorije, i – kad se sve sabere i oduzme – da su mimo sveta i za bolje i nisu?
Ali nije li tačno i drugo – da su Srbi još pre bezmalo sedamsto godina imali nekakav zakonik, koji, makar i da nije sasvim pravedan – jer vlastelin ako ubije sebra da plati globu, a sebar vlastelina da mu se odseku obe ruke, ipak kaže doslovce: „Sve sudije da sude po zakoniku, pravo, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi.“ I da su carstvo, kakvo-takvo, napravili, a izgubili viteški, na bojnom polju u dve velike bitke, a ne parče po parče i uz sitna vazalstva kao ini, i da su onda obaput sami digli bunu na Saborima, kao što se i Nemanja vlasti odricao na Saboru, da ne kažemo Zboru, i da su im sve dinastije od plave, seljačke krvi. I da su birali prekog Vožda ali odmah napravili i Praviteljstvujušći Sovjet čiji je prvi popečitelj prosvete bio učeni Dositej, koji im je uz knjige doneo i krompir, i da je Miloš kakav god hrđav bio čim je smenio Turke rekao „neka je svaki vlasan nad svojom zemljom“. I da su se protiv Miloševog samovlašća bunili mnogi, a najviše Ustavobranitelji, te da je Srbija na Sretenje donela progresivan, demokratski ustav kao retko koji, bez robova i feudalaca, iako je ropstvo i feudalizam još stolovalo po zakonima svetskih velesila, a koji su stoga te sile (uključujući i majčicu Rusiju) netom ukinule dok se još mastilo kojim je pisan nije ni osušilo. I nisu li već usred Prvog ustanka pokrenuli Veliku školu i od nje podigli Beogradski Univerzitet koji, evo, dvesta i više godina odoleva svakojoj zlosti i čiji studenti i profesori, ruku pod ruku, jednog jesenjeg dana leta Gospodnjeg 7535. po vizantijskom kalendaru, poraziše još jednog tunjavog, neharizmatičnog, autoritarnog vladara. I da su prošli Albaniju i Igman, belu smrt i plavu grobnicu, mesto da prihvate da su poraženi, i vikali Bolje grob nego rob, mada je to mnoge i oteralo u grob, i da su ustali tražeći pravdu i pravo i ’68, i ’91, i ’92, i 96-97, i 2000. bezmalo jednoglasno izabrali demokratiju i ljubili je neko vreme. I sad kad ceo svet ide desno i dođavola i kada niko više ne veruje u nju, sad su se setili neposredne demokratije i plenuma i zborova.
I, dakle, kad sve saberemo i oduzmemo, kao takvi danas u svet idu, kao Kanjoš u Mletke, „i kao najbolji i kao najgori“. I istina da i ćorava koka ubode poneko zrno, ali je sve u svemu ipak malo poviše zrnevlja da bi ga kako reče pesnik pozobala svaka vrana, pa čak ni Vučić iako vrana za Oskara. I daobog da se jednom trajno opamete i mesto tih namrčenih, tunjavih vladara trajno privole carstvu zemaljske demokratske vlasti najboljih među njima.
Peščanik.net, 26.10.2026.