Obično se policija dokopa nečega što kriomice piše neki pojedinac, ovde pojedinac beleške ministra policije objavljuje bez autorizacije i bez njegovoga znanja:
„Policajci nisu glineni golubovi i ne pada mi na pamet da ih tek tako pustim na Paradu ponosa! Moji ljudi staviće glavu u torbu jedino ako mi to zajednički narede Skupština grada Beograda i njen rukovodilac gospodin gradonačelnik Đilas! Ali pošto MUP Srbije ne pripada samo gradu, tražim da se vlastoručno potpišu i predsednik Vlade i njen neposredni rukovodilac i tvorac g. Tadić! Žandarmerija, specijalci i saobraćajna milicija intervenisaće jedino ako sve nabrojane potpise budem imao šest radnih nedelja pre zlosretne, zloslutne i umnogome zlokobne parade! Ne pada mi, ponavljam, na pamet da smrtnoj opasnosti, povredama i stresu izložim svoje najbolje ljude, ali ni one prosečne, mladiće koji ako još nisu formirali svoje porodice potiču iz porodica gde je heteroseksualnost bila na delu.
Neće policija više ni na jednu utakmicu ako prethodno ne dobijem potpis ministarke sporta, SOFKE, Olimpijskog saveza, FSS kao pravnog naslednika FSJ. Šta nama treba da hapsimo nasilnog navijača koji je našem čoveku gurao baklju u usta, pa da nas zbog toga posle godinama popreko gledaju hiljade delija, grobara, stoke i drugih društvenih grupa!? Policija jeste u službi zakona, ali zakoni se em menjaju em podležu kojekakvim tumačenjima, zato je sigurnije da policija bude u službi vladajuće koalicije koja pa mora unapred reći šta misli. Od vođa navijača i jednog i drugog tima tražiću takođe menu saglasnost da policiju smatraju dobrošlom, ni SANU kao vodeća naučna i etička ustanova ne treba da izvrdava odgovornost, nego treba jasno da nam kaže ko joj više ide na živce, srpska mladež ili novinarka koja stalno iščeprkava neke nepodopštine, odsad ima da tražimo saglasnost i vojnog vrha i Sinoda, u vojsku i crkvu stanovništvo tradicionalno ima najviše poverenja. Znači: ako ne postoji saglasnost svih faktora, od prodavaca sportske zanimacije, kladioničara, uprave klubova, ekonoma, pa sve do sportske ministarke i predsednika Udruženja teniskih profesionalaca Srbije g. Jeremića – policija je na sportskom borilištu uljez, a to kao njen vrhovnik, kao njen glavnokomandujući neću više da trpim!
Nije policija ker dresiran da štiti svakog ko bude ugrožen i da reži na svakoga ko ispadne nasilan, jer šta ako je taj nasilni baš u pravu, šta ako taj nasilni radi upravo ono što najviši državni rukovodioci žele?! Alibi koji sad tražim otvoriće novu stranicu u povesti policajstva! Hoću napismeno da su gradski oci, Vlada i predsednik Republike svi protiv pljačkanja banaka! Nema znači citiranja Brehta po medijima, šta je pljačka banke naspram njenog osnivanja (to već koji put vidim na internetu), ako je banka nešto vredno i poželjno, policiji se to mora svaki put predočiti! Društvo, oličeno najvećma u onima koji su pobedili na izborima, mora reći policiji na koga da se ova okom, a prema kome da bude blaga! Zašto da policijajci ginu štiteći banku i da možda smrtno rane pljačkaša, siromašnog mladića koji je skupljao novac za operaciju u inostranstvu, ako je ta banka neka prevarantska, krvopijska piramidačina! Za čije babe zdravlje da policajci uprkos šlemovima i pancirima budu ranjeni u vratnu žilu ili u predeo prepona? Ako celo društvo nije načisto bi li pljačkašima banaka volelo da stane za vrat, ili bi radije iskorenilo zelenaštvo, koje zaista sve više uzima maha – policija neće ništa da radi! Nije njeno da zajednici propisuje vrednosti, ona hoće banku, personal i sef da štiti, ali tek kad nalog za akciju potpišu guverner Narodne banke, patrijarh, gradonačelnik, Verica Barać, ministar za ekonomiju, u našem slučaju g. Cvetković čija sam ja desna ruka!
Dalje, školskoj deci nepoznata lica otimaju užinu, mobilne telefone, za vreme velikog odmora prodaju im opijate, treba li policija na poziv kakvog doušnika ili čak voajera koji durbinom iz svojih pobuda prati časove fizičkog da upadne u tu školu? Naravno da ne! Policija će se umešati jedino ako ministar za prosvetu, gradonačelnik i g. Tadić kao bivši prosvetni radnik potpišu zajednički apel. Ako društvo nije jedinstveno u želji da školska deca kao manjina budu zaštićena i ako tu želju javno ne predoči stožeru MUP-a, zašto bi policija samovoljno ili po uvreženoj službenoj dužnosti tamo upadala i navlačila na sebe gnev ne samo narko-kartela nego možda i samih đaka koji će za godinu-dve steći biračko pravo i reći: ’Onaj Dačić nam je upropastio najlepše godine u gimnaziji, za SPS neću glasati ni mrtav!’
Neko će reći da je to sukob interesa, da se unapred plašim kako će moja partija proći na izborima ako policija na Paradi bude dodatno razgnevila prosečne, dakle pravoslavne i pravoseksualno orijentisane građane, pa dobro, ima možda i toga, policija zaista treba da se sučeli sa tradicionalistima koji čine gro biračkog tela – zar da karijeru stavim na kocku štiteći grupicu ekscentrika, a moj koalicioni partner u bolu i u oporavljanju od bola da se čini nevešt!
Učesnici parade i tako ne bi glasali za SPS! Nesvesni dijalektičkog razvoja partije pod mojim upravleniem bandoglavo je (da mi ne izleti koja politički nekorektna reč) vezuju za njenog osnivača čiji sam ja bio portparol i obožavalac. Dakle, od gej populacije, kakav izraz, i tako nemam šta da dobijem, a izgubiću glasove malograđanštine koja je svuda i svagda stub društva!
Dosta mi je puke, dosledne primene zakona, želim da budem slepo oruđe u rukama gradskih odbornika, hoću da budem dimiskija u desnici gradonačelnika Beograda, biću suzavac, ali da me sa Beograđanke baca lično premijer Cvetković, biću borna kola, vodeni top, ali da mnome upravlja Boris Tadić, pa nije li mi vojni rok prošao u znaku dveju mudrosti, koje su dva lica istog novčića: 1. ima ko misli i – 2. ništa bez naređenja.
Ako iskamčim potpise ovih velikaša, velmoža, ha, reči same naviru, imaću napismeno da su oni želeli paradu, da su pristali i na rizik koji kod nas uz paradu ide. Iziđe li kojim slučajem i srećom sve na dobro, pobraću komplimente da sam prečisto lice Beograda sačuvao od rovašenja, da sam učesnike parade zaštitio, ali nisam posebno ozlojedio ni njene protivnike, rade, kadre i vlasne da na licu mesta isteruju đavola iz šačice egzibicionista. U protivnom, pođe li stvar po zlu, bude li udario Srbin na Srbina, i Srbin na izloge, svak će znati, a ja ću biti tu da podsetim zaboravne, šta je prethodilo nemilim događajima! Zar nisam govorio: ’Ne pada mi na pamet da svoje ljude šaljem kao glinene golubove, mi nećemo štititi paradu, osim ako se to od nas bude izričito, sa najvišega mesta i javno zahtevalo!’?!
&
Pa zar nisam u pravu? Toma Nikolić rad je da stanovništvo samo na referendumu gukne hoće li presvisnuti bez Kosova ili mu je preko glave i Kosova i Kariba koji su ga priznali, a za šta ćemo ih masovnim neodlaskom na letovanje surovo već ove sezone kazniti. Nama političarima će, kaže umni i ponekad začuđujuće iskreni Tomilo, biti lepo i ako Kosovo ode i ako ostane, e, pa i nama koji rukovodimo policijom, ali i Socijalističkom partijom, treba da bude lepo i ako Parade bude i ako je ne bude!“
Peščanik.net, 20.08.2011.