Naš čovek u Prištini

Restaurator Kremlja Bedžet Pakoli, postaće predsednik Kosova.^[1]

Pred početak svake pres-konferencije Bedžeta Pakolija, njegovi pomoćnici obično mole novinare da se njihovom šefu obraćaju s „gospodine Pacoli“, a ne, kako smo to već navikli, s „gospodine Pakoli“. Moj je utisak da on na te nijanse uopšte ne obraća pažnju i da je njemu to sasvim svejedno. Takođe mislim da razlog tome nije nipošto to što je on u zemlji u kojoj ga svi znaju po prezimenu Pakoli, proživeo najlepši, a može biti i najuspešniji, deo svog života. Te uspomene izgleda baš i ne golicaju njegovo samoljublje. Bilo pa prošlo. Tim pre što je nakon toga nastupio ništa manje srećan period života proveden u Kazahstanu.

I tako, došlo je vreme da Bedžet Pakoli (meni se iz nekog razloga čini važno, da i dalje nastavim da koristim „rusku varijantu“ njegovog prezimena) postane predsednik Kosova. Kako i priliči evropskim tradicijama, predsednik i ne treba da bude glavna politička figura u državi. Njegov osnovni zadatak je da bude moralni autoritet nacije, a to što premijer Hašim Tači nije našao nikog drugog kome bi mogao da ponudi to mesto, samo po sebi je veoma zanimljivo.

Svako vreme ima svoje autoritete. Nekada je to za Kosovo bio romantičar-gandista, uvažavan čak i od najžešćih ratnih komandira Armije za oslobođenje Kosova, Ibrahim Rugova. Romantičari su se raspomamili ili umrli, neki od njih su usput bili i borci a potom postali pobednici, a poneki nikada nisu ni bili romantičari. No trebalo je nekako nositi to teško breme i proživljavati život u ulozi pobednika, a tu se Kosovu duplo posrećilo. Kosovo je za početak imalo Rugovu, a kasnije se za pobednike zauzeo čitav svet.

I dok se sve to na Kosovu kuvalo, kosovski Albanac Pakoli uspeo je da završi restauraciju Kremlja i da „ponešto“ izgradi u glavnom gradu Kazahstana Astani. Još dok je bio sasvim malo dete, roditelji su ga odveli u Švajcarsku i sasvim je lako moglo da se dogodi da jednom takođe uspešnom zemljaku koga zovu Hašim Tači, nikada ne pođe za rukom da svoje umeće organizacije najobičnijeg reketa, udruži s Pakolijevom diplomom završenog Ciriškog univerziteta.

Bedžet Pakoli je svojevremeno sebi bio odabrao sasvim drugi put, ni blizu toliko izložen oružanoj vatri, no, kako se kasnije pokazalo, ništa manje perspektivan. On je pošao tuda kuda nije pošao nijedan kosovski Albanac – na Istok. A potom, mnogo godina kasnije, osnovao je političku partiju Alijansa za novo Kosovo i redovno koristio svaku priliku da s novinarima razgovara na ruskom. Žalio nam se da kud god da je došao sa svojim predizbornim timom, sve vreme ga je sustizao glas o tome kako je on drug Rusije i Srbije. Takođe je tvrdio da on odlično zna i to, kome za tu slavu treba da bude zahvalan. O svemu tome on je govorio ne kao neko ko je uvređen ili razdražen. Nije se sticao utisak da se gura među pobednike i uopšte, za političara s kandidaturom, on se veoma retko pojavljivao u javnosti. Kao da je bio zadovoljan trećim, četvrtim, pa čak i petim mestom na izborima. Ovakav rezultat je mogao da ostvari ne izlazeći iz ofisa, da bi se na kraju krajeva ispostavilo da je to bilo sasvim dovoljno da postane predsednik.

Rečju, Pakoli je na ruskom voleo da govori o svemu drugom pre nego o politici. On se i danas bavi onim čime se celog života bavio, a to je igra. On nema neprijatelje. Pri pominjanju njegovog imena, svi koji ga poznaju, podižu nagore palac svoje desne ruke i govore: Pakoli jeste avanturista, ali vrhunski! Dok s nekim razgovara, olovka u njegovoj ruci crta šemu koja kao da mu je tek tog trenutka pala na pamet i istovremeno ostavlja dovoljno udobnog mesta sagovorniku da, ako to baš i nije tako, nikada ne ostane s utiskom da je prevaren. Kupujemo struju u Sibiru, prodajemo je u Kazahstanu, a potom je po zamenskoj šemi(!?) uzimamo s Balkana, priča Pakoli. Kroz produženu kosovsku cev zakačenu na gasovod u Makedoniji, gas uzimamo od Rusije. Istovremeno, ovo poslednje mu uopšte ne smeta da vatreno podržava gasovod Nabuko.

Pakoli svojim stavom i ponašanjem nedvosmisleno govori da on pripada generaciji biznismena iz 90-ih, onoj generaciji ljudi koji se, s žarom u očima i uvek bezumnim šemama, nikada nisu bojali da rizikuju. On je čovek junačkih vremena Borisa Nikolajeviča Jeljcina i Pal Paljiča Borodina, pripadnik onih za kojima je u današnjim ziheraškim, do kraja korumpiranim vremenima, sasvim opala tražnja. I kao da mu to pomalo baš i nije pravo. Ne bavi se on analizom razlika jeljcinske i putinske Rusije. On njih zna i one ga savršeno ne interesuju. No, gorčinu povodom činjenice da je tada bio potreban, a danas ne, on i ne pokušava da sakrije. On se sa setom seća Rusije 90-ih, kao što se direktor neke sovjetske fabrike s čežnjom seća države koja je nestala.

No prođe vreme, promeniše se putokazi i danas je već ostalo malo onih koji se sećaju povodom koje količine novca su se tada lomila koplja u skandaloznoj aferi „Mabeteks“.

Govorilo se da je tada, Pakoli podelio četiri miliona evra mita za posao restauracije Kremlja. Stvarno je iznenađujuće to kako se lako može pasti u iskušenje da se danas samo s nostalgičnim osmehom prisećamo već sahranjene firme „RosUkroEnergo“ preko koje se, kako dobro obavešteni govore, nekoliko godina uzastopce „rezalo“ po milion dolara dnevno i reklo bi se, još lakše upasti u manilovštinu i bivati dirnut junacima poslovnih bitaka iz nedavne prošlosti. Naravno, s estetske tačke gledišta, nasmejani Pal Paljič je za tri koplja viši od ovih današnjih. Zato ovi današnji takođe imaju čime da mu odgovore. Dogodio se skok kvaliteta u kvantitet i za to se ni Pal Paljič, ni Igor Ivanovič (Sečin), ni od pre pet minuta predsednik Kosova, čovek iz naših 90-ih, Bedžet Pakoli ne mogu kriviti.

A kada postane moralni autoritet Kosova, velike su šanse da i on postane akter igre ogledalima, igre koju određuje sudbina. Gazda „Mabeteksa“ Bedžet Pakoli je nekada bio veliki drug Kremlja. Danas je na njegovom mestu naš takođe veliki drug Silvio. A Pakoli, oh izvinite sad već Pacoli, postaće između ostalog takođe i šef evropske države, uz to jedan od onih što se takođe razumeju u gas.

 
Vadim Dubnov – dopisnik Radio Slobode

Новая Газета, 20.02.2011.

Preveo s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 27.02.2011.