Slučaj plaćenog ubice države Srbije Veselina Vukotića je paradigma ludila u kojem živimo poslednjih dvadeset godina. I mada se o Vukotiću više puta vrlo opširno pisalo, kao uvod u ovaj tekst poređaću hronologiju ručnog rada ovog Miloševićevog plaćenog ubice. Ovaj rođeni Nikšićanin, jednostavno rečeno, tužan je primerak ljudske rase, koji su, zajedno sa još stotinama takvih primeraka, država Srbija i njene tajne službe koristile početkom devedesetih godina za poslove ubijanja ljudi (u zemlji i inostranstvu). Ono što je javnosti poznato jeste da je svojeručno ubio dvoje ljudi (jednog diplomatu u Belgiji 1990. i jednog pomorskog kapetana u Crnoj Gori 1997. godine), kao i da je bio saučesnik u ubistvu jednog gospodina u kafiću Nana 1990. godine. Dobro, bilo pa prošlo. Ubijeni diplomata je i ovako bio Albanac (ubijen daleko od Srbije), onaj iz kafića Nana je najverovatnije bio kriminalac, međutim, treća žrtva je bio neko zbog koga je crnogorskom pravosuđu bilo dovoljno stalo da osudi našeg Veska na dvadeset godina zatvora. Nesretni Vesko, vredan kakav jeste, nije lako živeo poslednjih deset godina. Jure ga Crnogorci, jure ga Belgijanci (preko Interpola), ali tu je bila država Srbija da pomogne.
Naš Vesko uhapšen je 2006. godine u Španiji zbog posedovanja lažne hrvatske putovnice (slične onoj Legijinoj). Iz Španije je izručen Belgiji, koja je zbog nedovoljno dokaza odlučila da se otarasi ovog jedinstvenog čoveka. Logično je bilo da se isporuči Crnoj Gori, jer je njihov državljanin, jer ga je tamo čekala pravosnažna presuda na dvadeset godina. Ali ne, Srbija je odlučila da po svaku cenu udomi našeg Veska iako nije naš državljanin, iako su ga Crnogorci hteli. Naime, Republika Srbija je 2009. godine, u vreme kada je Dačić ministar policije, Cvetković premijer, a Tadić predsednik Republike, dodelila našem Vesku državljanstvo, po skraćenom i ničim izazvanom postupku. Tako je ovaj Crnogorac postao Srbijanac preko noći, i tako je Srbija te 2009. godine postala bogatija za još jednog građanina i sunarodnika. Onda je Srbija hitno zatražila da se Vesko isporuči Srbiji, što su Belgijanci i učinili. Dobro, Vesko dolazi u Srbiju i odlazi u zatvor. Usled stresnog posla kojim se bavi, Vesko dobija srčani udar i odlazi na operaciju. Nakon postoperativnog oporavka, humane institucije Republike Srbije uočavaju očito nepravdu: bolesnog čoveka u zatvoru. Srbija, humana kakva jeste, bolesnog čoveka pušta iz zatvora, i on tako odlazi u neprimećenost. Jedina prepreka slobodi našeg Veska za sada je peticija porodica žrtava našeg ludila (Jovo Ćuruvija, Janko Jakovljević i Žanka Stojanović), kojom su pozvali predsednika Srbije da se angažuje na ovom slučaju. Dodatan problem za Veska je i višednevno prisustvo ekspertske komisije EU, koja je sa posebnom pažnjom saslušala detalje života i dela Vukotića.
Meni su dva elementa posebno istraživački interesantna. Prvi se tiče neverovatne doslednosti, požrtvovanosti Republike Srbije da ljude poput Vukotića čuva, gosti, pomaže i neguje.
Međutim, drugi element mi je daleko važniji i tiče se onoga čime se usko profesionalno bavim, a to je stanje ljudskih prava u zatvorima u Srbiji. Pre dva dana u kancelariju Helsinškog odbora stigao je tužni dopis Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Vojvodine. Tiče se jednog njihovog korisnika koji je u zatvoru u Novom Sadu sa sve invalidskim kolicima – polupokretan. Da se odmah razumemo, u novosadskom zatvoru na jedno mesto dolaze dva zatvorenika. To je zatvor u kojem nije humano držati ni zdrave kriminalce, svakako ne invalide u invalidskim kolicima. Dalje, osuđeni invalid je osuđen na osam meseci, za sitno krivično delo, ne predstavlja opasnost ni po sebe ni po okolinu. I kao takav bi morao da ide kući. Međutim, Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje sankcija, koja je bila dovoljno ljubazna da sačini jedno lepo pismo za našeg Veska (kojim informiše sve moguće institucije u Srbiji da je Vesko do aprila slobodan čovek, čovek sa imunitetom), smatra da osuđeni invalid treba da odrobija svih osam meseci zatvora i da ne sme da izađe iz zatvora.
Takođe, Helsinški odbor već dve godine zastupa jednu paorsku porodicu iz Banata koja bezuspešno pokušava da stekne državljanstvo Republike Srbije (izbeglice iz Hrvatske). Ovi pravno nevidljivi ljudi nisu iste sreće kao naš Vesko, oni ne mogu da dobiju državljanstvo ove zemlje od Dačića jer, pretpostavljam, nikoga nisu ubili ili osakatili u ime Srbije.
Vukotić je zapravo paradigma pomirenja SPS i DS, pomirenja ubica i tihe većine građana Srbije, pomirenja Dinkića i novog ministra zdravlja, Cece i Jece, Mirjane Marković i naprednjaka, Šešelja i generala Delića. Jer, što bi rekli Krle i Šaper – život ne može da čeka. Bravo!
Peščanik.net, 18.03.2011.