Čudne se podudarnosti ponekad događaju. Baš u danima dok je Rusijom brujao pomen Staljinu, sećanja na njegovu smrt i njegove „saradnike“ koji su se nekoliko dana bojali da priđu „ocu nacije“, da oslušnu čuje li se još njegovo periodično disanje po Čejn-Stoksu, na drugom kraju planete se odigravala skoro identična priča. Poslednje dve tri nedelje svetom su kružile priče o tome da je venecuelanski predsednik Ugo Čavez već umro, a vlasti su u odgovor na to objavljivali fotografije bolesnog Čaveza sa ćerkama. Kasnije su objavili da je on, još dok je bio pri svesti, nameravao da zvanično preda vlast nasledniku, ali eto, nije stigao. Čudno je to kako nijedan diktator ili autoritarni vladar ne ume da preda vlast za života. Očigledno da u takvim sistemima vlasti postoji nešto što čak i umirućeg, ili već sasvim ostarelog vladara sprečava da poveruje bilo kome.
Dalji događaji su bili lako predvidivi. U početku, uplakane gomile na ulicama Karakasa, zatim iskrena žalost rukovodilaca Kube i Nikaragve koji ostadoše bez svog štedrog hranioca i potom, kavga oko vlasti među onima iz njegovog najbližeg okruženja. Nije isključeno da će nekoga od njih zadesiti sudbina našeg Lavrentija Pavloviča (Berije) i da i on sa sednice vlade bude iznet pažljivo umotan u skupoceni persijski tepih. Zatim će se ispostaviti da i pored visokih cena nafte zemlja strmoglavo srlja u ekonomsku propast. Novi načelnici će požuriti da preprodaju naftne koncesije na koje je Moskva već potrošila milione, a posle toga će odbiti da plate milijarde dolara za tenkove, raketne sisteme i ostale „kalašnjikove“ koje im je Rusija odavno isporučila. Kao rezultat, Rusija će dobiti još jedan više milijardi vredan državni dug koji će posle nekog vremena oprostiti, a gubitke otpisati sa obrazloženjem da je to još jedna od mnogih zavera CIA-e i Stejt departmenta.
Osim šezdesetogodišnjice smtri tiranina, ove nedelje smo imali još jedan mali jubilej – prvu godišnjicu formalnog povratka Vladimira Putina na dužnost predsednika. Kremaljski propagatori, kao na primer autori televizjskog filma „Staljin s nama“, pripremajući materijale o „velikom brki“, baš su ovaj mali jubilej imali na umu. Na pozadini staljinskih zverstava koja su naravno sprovođena zbog toga što su bila neophodna, današnji suvereni gospodar Rusije je pravi pravcati golub. Tako nam oni marljivo mažu oči i podmeću nam mit o superhumanom Putinu.
Niste li primetili – govore nam oni – da su pred Josifom Visarionovičem i Vladimirom Vladimirovičem stajali približno jednaki problemi: nepouzdana elita, neprijateljski raspoloženo okruženje i preko potrebna, što brža modernizacija. I vidite li kako s tim problemima izlazi na kraj Putin V.V? Kako se on nežno i brižno odnosi prema svom narodu i svojim činovnicima. Staljin je u borbi sa izdajicama i tokom zavođenje reda u eliti, postreljao stotine hiljada ljudi, a danas (to je čak smešno porediti), od činovnika se zahteva samo da ukradene pare premeste iz inostranih banaka u domaće. Tada je bilo dovoljno pomisliti na slovo „z“ iz reči zavera, pa da vam zalepe deset godina strogog zatvora i doživotnu zabranu kretanja, a (setite se samo) prošle godine, one devojke iz Pussy Riot za ni otprilike sličan nestašluk, dobiše jedva dve. Nekada su vođeni procesi protiv trockističkih „terorista i diverzanata“ sa već unapred izrečenim smrtnim kaznama, a sada su pred nama ona bezazlena suđenja protiv nesrećnika koji su protestovali 6. maja, procesi na kojima je optuženima dozvoljeno da ne daju izjave i na kojima ih niko ne prisiljava da priznaju da su, sledeći svoje podrivačke ciljeve, kopali podzemni tunel od Moskve do Tbilisija. Pre neki dan nam je Putinov sekretar za medije saopštio da je Vladimir Vladimirovič pre emitovanja pogledao kobajagi humorističku emisiju „Da gospodine predsedniče!“, u kojoj je on takođe kobajagi ispao prilično smešan i (o kakve sreće!) nije izrekao nijednu primedbu. I zar se to može uporediti sa drugom Staljinom koji je cepidlački pregledao svaki kadar filma „Pad Berlina“, a posebno one na kojima je glumac Gelovani pred publikom predstavljao lično njega – druga Staljina.
I zato, radujte se dragi sugrađani. Mi živimo u vremenima koja su čisto vegetarijanska. Čitajte knjige koje hoćete, gledajte predstave koje volite, a ako vam se posreći, lako se može desiti da se provučete i bez bubotaka upućenih od strane nekih čudnih ljudi, maskiranih u kozake. Oni se svojim pesnicama bore za očuvanje vašeg morala. Ti ljudi, ako niste znali, u stvari za vas navijaju. Od vas se samo traži da ovu nečuveno nežnu vlast ostavite na miru, da je ostavite da vlada beskonačno i da nam sa svoje trpeze, s vremena na vreme baci poneku mrvicu naftnog kolača kojim se njeni pripadnici tako slatko časte. „Osvestite se već jednom vi, sitni i dosadni hrčkovi sa društvenih mreža – poručuju nam sa TV ekrana – Nikada se sa vama, čak i sa onima koji su se usudili da posumnjaju u genijalnost vođe, niko nije odnosio toliko nežno i brižno. Koji vam još đavo treba?“
A taj već pomenuti film „Staljin s nama“, između ostalog nas podseća i na to da su resursi koje nam je svojim dostignućima ostavio efikasni brkati menadžer definitivno iscrpljeni. Fabrike ili u prazno šlajfuju ili su stale, mlazevi nafte iz naftnih bušotina polako jenjavaju, rakete su zarđale, nuklearno oružje zastarelo. Izgleda da je došlo vreme za nove trzaje napred. A sudbina iverja u društvu sekire i klade, svima je dobro poznata. Sve u svemu, radujte se – za sada. I molite se da zemljom vladaju humani i dobri ljudi – takvi kao naš drug Ugo.
Ежедневный Журнал, 07.03.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 10.03.2013.