Nema mnogo strože zabranjenih zločina u Starom zavetu od prinošenja žrtve bogu Molohu (vidi Treću knjigu Mojsijevu 18:21, 20:1-5). Žrtve o kojima se govori su živa deca koja se na lomači spaljuju za Moloha. Još od tih vremena, obožavanje Moloha je znak duboko posrnule kulture. Stari Rimljani pravdali su uništenje Kartagine time što su tamo deca žrtvovana Molohu. Milton predstavlja Moloha kao prvog paganskog boga koji se pridružio đavolu u ratu protiv ljudskog roda.

Prvi Moloh, gnusni kralj, umazan krvlju
ljudskih žrtava i roditeljskih suza,
koji od buke glasnih talambasa i daira
ne čuju krike svoje dece,
što kroz vatru idu njegovom mračnom idolu. (Izgubljeni raj 1392-96)

Pročitajte ponovo ove stihove, sa slikama koje su nam nedavno urezane u mozak – „umazan krvlju“ i „roditeljske suze“. To je dobar opis onoga što se dogodilo u osnovnoj školi Sendi Huk u petak ujutru. Za taj užas ne može biti kriv samo jedan poremećeni čovek. To je žrtva koju smo mi kao kultura prineli, i koju i dalje prinosimo, našem demonskom bogu. Svakom ludaku, današnjem i budućem, zagarantovali smo pravo na lako dostupnu ubojitu silu. Moramo da prinesemo tu žrtvu u znak odanosti Molohu, našem božanstvu. Puška je naš Moloh. Njoj svakodnevno žrtvujemo decu – ponekad, kao u školi Sendi Huk, gurajući ih direktno pred mlaz metaka iz privatnih mašina za ubijanje, a ponekad uništavajući im život zbog ubistva roditelja, školskog druga, učitelja, zaštitnika. Ponekad se to radi masovnim ubistvima (ove godine osam), ponekad privatnim pojedinačnim žrtvovanjem (ove godine više hiljada).

Puška nije samo puko oruđe, tehnička naprava, političko pitanje, problem za debatu. To je predmet obožavanja. Predanost pušci ne dozvoljava razmišljanje o žrtvama. Poput većine bogova, ona čini šta joj se prohte, i niko ne sme da je preispituje. Njeni vernici misle da ona služi samo dobru. Garantuje život i bezbednost i slobodu. Garantuje čak i zakon. Zakon iz nje proizilazi. Kako onda zakon može da je dovede u pitanje?

Njena moć da čini dobro jednaka je samo njenoj nemogućnosti da pogreši. Ona ne može da ubije. Potiskivanje bogova je ono što ubija. Ako se nekome pričini da ona ubija, to je samo zato što neutaživi božji apetit za smrću još nije namiren. Odgovor na naše probleme koje izaziva oružje jeste još oružja, milioni pušaka i pištolja, oružje svuda, nošeno otvoreno, skriveno, u barovima, u crkvama, u kancelarijama, u državnim zgradama. Samo nedostatak oružja može da bude prokletstvo, a ne njegova benigna sveprisutnost.

Obožavanje Moloha prožima ovu zemlju i zahteva muk, dok Moloh radi svoj posao. Niko ne sme da sumnja u njegove obrede, čak i dok se krv sliva niz idolovu bradu. Portparol Bele kuće zaziva tišinu tradicionalnog verskog obreda. „Nije sada trenutak“ da se ispituje Moloh. Nikad nije dobar trenutak da se pokaže nepoštovanje za Moloha.

Činjenica da je puška uzvišeni bog može se videti iz njenih mnogobrojnih i po svemu sudeći neupitnih moći. Kako joj služimo? Hajde da pogledamo:

1. Ona ima moć da ukine proces rezonovanja. Ona zabranjuje logičko povezivanje. Od nas se zahteva da negiramo svaku vezu između činjenice da imamo najveći broj pušaka i pištolja u privatnim rukama i najveći broj ubistava. Poricanje tolikih razmera uvek proističe iz verskog fundamentalizma, ili ga takav fundamentalizam štiti. Tako poričemo i globalno zagrevanje, ili evoluciju, ili biblijsku netačnost. Razum je bespomoćan pred takvom poniznom verom.

2. Ona ima moć da sve naše političare kao stalež pretvori u beskičmene i neme vernike pred njenim oltarom. Nijedan se ne usuđuje da predloži da bismo Moloha na bilo koji način mogli da obuzdamo, u strahu da će ga poglavar ove religije, direktor Nacionalne asocijacije za vatreno oružje, Vej Lapjer, optužiti kako pokušava da uništi Moloha, da nam oduzme svo oružje. Oni cvile i zaklinju se kako nikad nisu ni pomislili na takvu jeres. Mnogi se kite oružjem u kampanji, ili se hvale kako i sami love „štetočine“. Bolje je da deca ginu ili da im život bude uništen nego da neki političar rizikuje izborni poraz jer ga je NRA osudila na izopštenje.

3. Ona ima moć da izvitoperi naše ustavno razmišljanje. Govori nam da pravo na „nošenje oružja“ omogućava svakome bilo gde u državi da pokosi civile vojnim oružjem. Čak je i Vrhovni sud ustuknuo, odustavši od svoje dugogodišnje istorije priznavanja činjenice da se Drugi amandman odnosi na rezerviste. Sada se sud oseća obaveznim da svakom ludaku garantuje praktikovanje njegove krvoločne „religije“. Moloh ne trpi neposlušnost, čak ni od najvišeg suda u državi.

Iako je Lapjer poglavar ove religije, njen najuspešniji Petar Pustinjak, koji je propovedao krstaški rat u slavu Moloha, bio je Čarlton Heston, simbol američkog patriotskog puškoljublja. Često sam pomišljao da bi trebalo da podignemo spomenik Hestonu na svakoj od brojnih lokacija višestrukih ubistava širom zemlje. Ubrzo bismo imali čitavu armiju spomenika, dok bi stada Hestonovih poklonika čuvala stražu pred ovim Molohovim oltarima. I sama država se klanja Molohu i štiti prinošenje žrtava. Hajde onda da slavimo pokošena tela i nove spomenike kao dokaz naše odanosti, našeg robovanja velikom božanstvu Pušci.

Gary Wills, NYRBlog, 15.12.2012.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 22.12.2012.

Srodni linkovi:

Barack Obama – Posle masovnog ubistva u Oregonu

The New Yorker – Politika očaja

The Guardian – Odlazak iz Amerike

Michael Moore – Tri uzroka naše nesreće

Amy Davidson – Obama u Njutonu: šta će uraditi povodom oružja?

Hugo Schwyzer – Masovne ubice i povlašćeni beli muškarci

Charles Simic – Nakon Aurore: očajanju nema kraja

Vladimir Arsenijević – Holmes, Breivik i ubojita mržnja

Barack Obama – Govor u Tusonu

TEMA – NAŠ TERORIZAM