Već godinama vlade SAD i Evrope pokušavaju da prihvate Rusiju Vladimira Putina kao ravnu sebi. Zapadni diplomati sada priznaju da postoje razlike između Rusije i Zapada, ali da su one minorne, i – po rečima jednog zvaničnika Evropske unije – unutar “prihvatljivog opsega”.
Za mene, i za sijaset mojih saradnika protekle nedelje, taj “prihvatljivi opseg” je iznosio 120 kvadratnih stopa. To je kvadratura ćelije u kojoj sam stanovao 5 dana, kao kazna za “nepoštovanje naređenja policajca” tokom opozicionog skupa u Moskvi prethodne subote. Ovu optužbu je moskovski sud dodao naknadno, ona nije spomenuta u rukom pisanom svedočenju policajca koji me je uhapsio.
Ovo je bio najmanje neprijatan od mnogih zanimljivih aspekata mog hapšenja i suđenja. Posle našeg skupa na kome je bilo nekoliko hiljada ljudi, pokušali smo da se spojimo sa jednom drugom grupom koju je predvodio poznati borac za ljudska prava Lav Ponomarev. Odatle smo želeli da uručimo protestnu peticiju kancelariji Centralne izborne komisije.
Policija je blokirala podzemne pešačke prelaze, pa smo morali umesto toga da pređemo široku ulicu, gde smo uskoro bilo blokirani još brojnijim policijskim snagama. Kada su nam prišli blizu, ja sam razgovarao sa njihovim komandantom, general majorom Vječeslavom Kozlovim, koga sam sretao i ranije. On nas je upozorio da se vratimo natrag, dodavši da nam oni neće dozvoliti da priđemo kancelariji izborne komisije. Ja sam ponudio da pošaljem malu delegaciju od 20 ljudi da predstave peticiju. On nam je ponovo rekao da se vratimo što smo mi i učinili.
Naravno, bilo bi netačno reći da je taj policijski komandir zaista išta odlučivao. KGB oficiri u civilu su komandovali čak i u policijskoj stanici, i samo hapšenje je predstavlajlo čistu koreografiju, isto kao i kasnije suđenje. Kada su specijalne bezbednosne snage, poznate kao OMON, zanemarile sve ostale svoje zadatke samoda bi mene uhapsile, čuli smo na njihovom voki-tokiju kako neko kaže: “Pobrinite se da svakako uhvatite Kasparova”.
Od kada smo privedeni, nije nam bilo dopušteno da vidimo advokate, čak i kad smo to tražili u policijskoj stanici. Posle tri sata suđenja, sudija je rekla da se zasedanje prekida i nastavak odlaže do sutra. Ustala je i otišla, ali onda se posle nekog vremena vratila, rekavši da smo je pogrešno čuli, i da će se suđenje meni nastaviti. Bez sumnje, to je primer onoga što se zove “telefonska pravda”.
Kao i na ulici i u samoj policijskoj stanici, snage KGB i OMON-a su sve kontrolisale. Odbrani nije bila dozvoljeno da pozove ni jednog svedoka, niti da predstavi bilo kakve materijale, poput video zapisa i fotografija koje su novinari napravili tokom protesta i hapšenja. Pošto se predstava od suđenja završila, odveden sam u policijski pritvor u Petrovku 38 u Moskvi, i tu se proceduralno nasilje nastavilo. Ne u pogledu mog tretmana, koji je bio onoliko dostojan i udoban koliko to mali kavez sa metalnim ukrasima i rupom na podu kao toaletom mogu biti. Nije mi bilo dozvoljeno da telefoniram i nikom nije dozvoljeno da me vidi. Čak je i mom advokatu Olgi Mihailovoj i članu Dume Vladimiru Riškovom bilo zabranjeno da me posete, bez obzira što su imali zakonsko pravo na to. Moj prethodnik na mestu svetskog prvaka u šahu, i dugo vremena veliki rival, Anatolij Karpov, velikodušno je pokušao da me poseti, ali je i on bio vraćen.
Moj sledeći problem je bila hrana, pošto nije dolazilo u obzir da jedem bilo šta što mi priprema tamošnje osoblje (kao što ne letim Aeroflotom; “paranoja” je davno postala prevaziđen koncept u slučaju protivnika Putinovog režima). U nedelju, zahvaljujući rastućem spoljašnjem pritisku, omogućili su mi da primim pakete sa hranom od kuće.
Na kraju, čak i moje puštanje na slobodu je bilo izvedeno protivzakonito. Umesto da me puste iz zatvora među masu medija i pristalica, od kojih su mnogi takođe bili hapšeni i proganjani za vreme protesta, bio sam tajno odveden u policijsku stanicu gde mi je naplaćena kazna. Odatle sam pukovnikovim automobilom bio prebačen do kuće. Ovo može izgeldati kao dobra usluga, ali je bilo očigledno da su zvaničnici želeli da izbegnu scene slavlja koje bi se dogodile ispred zatvora.
Kada sam aprila ove godine bio uhapšen, kazna je bila 40 dolara, i bilo je onih koji su se šalili na račun tako smešne sume. A pet dana u moskovskom zatvoru svakako nije najgora stvar koja se može zamisliti. Neki komentatori su čak posumnjali da sam aj želeo da isprovociram hapšenje zbog publiciteta, dalekovida strategija jednog šahiste.
Najpre, nije problem u kazni; reč je o principu. Da li u Rusiji imamo vladavinu zakona ili nemamo? Drugo, uopšte nisam imao nameru da postanem mučenik, ili da iz zatvora vodim opozicioni pokret. Uopšte nisam imao iluzija, a sada mogu i da potvrdim, da to nije baš prijatno mesto za boravak. I to nije šah, sa njegovim hladnokrvnim kalkulacijama. Ovde se radi o časti i moralu. Ja ne mogu da tražim od ljudi da protestuju na ulici ako ja nisam tamo sa njima. Na skupu u subotu, ja sam rekao da naš slogan treba da bude “moramo da prevaziđemo strah”, i obavezan sam da stojim iza tih reči.
Takođe je od suštinske važnosti da se naglasi da su ova hapšenja samo vrh ledenog brega. Takve stvari se dešavaju širom Rusije na dnevnoj bazi. Opozicioni aktivisti – ili čak samo oni koji iz nekog razloga samo zasmetaju vlastima – proganjaju se i hapse pod lažnim optužbama za posedovanje droge, ekstremizam, ili što je najnoviji trend – zbog posedovanja ilegalnog softvera.
Nema nikakve sumnje da su ovi izbori lažirani kao i moje hapšenje. Predsednički izbori 2. marta će već biti druga vrsta predstave, sa mnogo više improvizacije, pošto gospodin Putin i njegov gang još uvek nisu sigurni kako da razreše dilemu koju imaju. Gubitak vlasti mogao bi da znači da će im sreća okrenuti leđa, ili da će čak izgubiti slobodu. Otvorena diktatura bi ugrozila njihove lukrativne veze sa Zapadom.
Retorika u kampanji g. Putina i njegovih pristalica svodila se, u osnovi, na zastrašivanje. Imamo navodno popularnog predsednika koji dominira medijima, parlamentom i pravosuđem – on i njegovi najbliži saveznici drže pod kontrolom celokupno nacionalno bogatstvo. Pa ipak, njegovi skorašnji govori predstavljaju histeričnu dreku protiv “unutrašnjih neprijatelja” i “podrivača spolja” koji pokušavaju da oslabe Rusiju – a to je jezik karakterističan za totalitarne režime.
Do sada je njegova kampanja bila uveliko neefikasna, barem u mom slučaju. Tokom pet dana koje sam proveo u zatvoru, imao sam priliku da razgovaram sa dosta običnih potrošača kremaljske propagande. Oni su generalno imali simpatije za mene, i nisu pokazivali znake verovanja u mnoge laži koje Kremlj i neke omladinske grupe koje on sponzoriše, šire o opoziciji. Za njih sam ja još uvek sovjetski šampion u šahu, i ideja da bih ja mogao biti “američki agent” zvučala im je apsurdno.
Dakle, zašto je g. Putin toliko uplašen kada stvari po njega stoje tako dobro? On je racionalna i pragmatična osoba, nesklona melodrami. On zna brojke, čemu onda ta agresivna i nasilna kampanja ako već zna da će Jedinstvena Rusija pobediti? Odgovor je da je on vrlo svestan koliko je njegova struktura vlasti postala krta. Umesto da zvuči kao Car, koji stoji visoko iznad puka, on počinje da zvuči kao samo još jedan nervozni autokrata. Kao što je Dordž Bernard Šo napisao, “Najnervozniji čovek u zatvoru je upravnik”.
Otuda demagogija sada, i otuda će je biti i ubuduće. Nasilna pro-putinsovska grupa Naši, već je odštampala letak u kojem proslavlja “razornu pobedu” g. Putina 2. decembra. Oni takođe upozoravaju na “neprijatelje ruskog naroda”, uključujući i mene, koji će navodno pokušati da ospore rezultate. Ovi izrazi se lepo slažu sa retorikom pretnji i zastrašivanja samog Putina. Teren za još veću represiju se priprema.
“Druga Rusija” će nastaviti svoje aktivnosti zato što su neke stvari jednostavno vredne borbe i neće biti ostvarene ako se za njih ne borimo. A sve “male razlike” između Rusije g. Putina i nacija slobodnog sveta sabiraju se u jednu veliku razliku: onu između demokratije i tiranije.
Garry Kasparov, “Our Struggle Against Tyranny”,
The Wall Street Journal, 02.12.2007.
Peščanik.net, 01.12.2007.