Juče je u Beogradu održan još jedan svesrpski sabor, aeromiting Batajnica 2012, kojim je obeležen ne samo početak vladavine Aleksandra Vučića, nego i 100 godina od osnivanja srpske avijacije. Pored umornog svekolikog naroda (došlo je mnogo manje ljudi nego prethodnih godina, i pored specijalnih vozova, autobusa, bilborda, popusta za decu i đake), saboru su prisustvovali predsednik, oba premijera, patrijarh, ministri i neizostavni Milorad Dodik.
U medijima vlada opšte oduševljenje akrobatskim umećem naših pilota, koje je kulminiralo iscrtavanjem srpske zastave na nebu iznad Batajnice. Domaćin sabora, Aleksandar Vučić, nazvao je to velikim danom za srpski narod, predsednik je zatražio od vlade da mu nabavi “nepobedivu protiv-vazdušnu odbranu”, a patrijarh je izrazio zadovoljstvo što i srpska avijacija, a ne samo crkva, uspeva da “prati savremena kretanja i trendove”. Nešto manje inteligentan i rečit, direktor policije je aeromiting nazvao fenomenalnim događajem, koji je “državu i društvo vratio na pravi put”.
Poslednji put je ovoliko aviona na nebesima iznad Srbije bilo za vreme bombardovanja. Juče su, na Palmino veliko iznenađenje, našim nebom jezdili i fantomi i migovi uveseljavajući dede, unuke i Aleksandra Vučića – a nešto dalje ka jugu, iljušini i antonovi su gasili požare po Srbiji. Aeromiting je uspeo; za razliku od prethodnih godina, nijedan avion se nije srušio i nijedan pilot ili vojnik na straži nije poginuo. Ali zato jesu izgoreli neki starci, kuće i hiljade hektara šume od požara koji danima bukte po Srbiji.
Svi su se sprdali sa molitvom vladike Milutina za kišu, ali za razliku od drugih, on je uradio posao iz svoje nadležnosti. Pitanje je šta su radili premijer Dačić i njegov sektor za vanredne situacije i zašto nije upotrebljena poljoprivredna avijacija. Umesto toga, produbljivano je srpsko-rusko prijateljstvo, upućene molbe Konuzinu za dolazak ruskih grandioznih aviona, koji očigledno nisu adekvatni za ovakvu vrstu požara.
Na prvi pogled izgleda kao da jedna glava dvoglavog orla koji vlada Srbijom, Ivica Dačić – beleži poraz, a druga, Aleksandar Vučić – pobedu. Međutim, uprkos pokušajima da se prikaže kao spektakl, narodni uranak ili dokaz o vojno neutralnoj i miroljubivoj politici Srbije, radikalski aeromiting je jedna velika laž. Sve je tu bilo pogrešno, počevši od imena – Batajnica 2012. Taj “brend” je zauzet, jer već postoje Batajnica 1, Batajnica 2, 3, 4, 5… 8. To su zvanična imena masovnih grobnica na poligonu Specijalnih antiterorističkih jedinica, u kojima je spaljeno i zatrpano 800 albanskih civila streljanih u Suvoj Reci i Meji.
Dok su otvorenih usta gledali srpsku trobojku na nebu, da li su ministri vojske i policije, Dačić i Vučić, pomislili da komanduju ljudima koji su učestvovali u “asanaciji terena”, posle koje je 48 članova porodice Beriša, među kojima i devetomesečni Eron, bagerima zatrpano na policijskom poligonu u slavnoj Batajnici? Upadljivo je koliko su se Miloševićev i Šešeljev dečak čuvali bilo kakve asocijacije na bombardovanje; ovi fantomi koji su leteli juče nemaju veze sa onima koji su ubili malu Milicu, ovi piloti nemaju veze sa “drogiranim mladim ubicama” iz Miloševićevih govora kojima je aplaudirao Ivica Dačić. Ovo je novo vreme: u vojsci, policiji i na premijerskim mestima su novi ljudi, koji imaju samo daleke i zaobilazne veze sa ratovima 90-ih, a time i sa Batajnicom 1, 2, 3…
Spontano su svi izbegavali da povodom stogodišnjice srpske avijacije pomenu pilote koji su poginuli u poslednoj vazdušnoj bici nad Srbijom 1999. godine, jer bi neko mogao da ih podseti da avijacija nije samo branila naše parče neba, nego je učestvovala, na primer, u bombardovanju opsednutog Vukovara. Kao nekada Šutanovac, tako i sadašnji đeneral Vučić hoće da nam kaže da u RV i PVO sede vojnici koji samo žele bolje avione i više kerozina da bi mogli da treniraju letenje; da su to profesionalni vojnici koji nemaju ideologiju, naročito ne onu iz devedesetih. A ko je onda vaspitavao i držao predavanja onim maturantima vazduhoplovne škole, koji su ovog leta slavili maturu pevajući na Trgu republike ode Ratku Mladiću, i skandirali ubij, zakolji…?
Neka je sve ovo pomenuto neprijatna glupost, egzorcizam, moralisanje, neproduktivno vraćanje u prošlost… Imamo, kao i sve zemlje, ratno vazduhoplovstvo, pa da vidimo šta ćemo sa njim. Tek ne možemo da ga popnemo na tavan i sačekamo bolje dane. U stvari, to bi bila jedina adekvatna i racionalna odluka, jer su Šutanovčevi i Vučićevi aeromitinzi opasni i besmisleni.
Prvo, ratno vazduhoplovstvo je u sličnom stanju kao i srpska mornarica, jer oba imaju sve osim aviona i brodova. I mora. Na prethodna dva aeromitniga poginulo je isto toliko pilota koliko i za vreme bombardovanja; rušili su se “nedavno remontovani” migovi, orlovi i galebovi, iako su piloti uvek “bili iskusni”. Ne treba biti Mikojan ili Gurevič, pa znati da njihovo čedo mig ima ograničeni vek trajanja. Ona dva miga 21 koja dežuraju na vojnom aerodromu štiteći vazdušni prostor Srbije, već decenijama se ne proizvode, a rok upotrebe im ističe krajem ove godine. Najsavremenije što leti srpskim nebom je mig 29, koji je kupljen pre četvrt veka, a rok upotrebe mu ističe za 5 godina, dok polovina supergalebova i orlova ne može da poleti.
Jednom rečju, ratno vazduhoplovstvo Srbije čini nekoliko desetina neidentifikovanih letećih objekata (NLO) u koje, za potrebe aeromitinga, uđe po neki pilot, nadajući se da će proći bolje nego japanske kamikaze. Umesto ritualnog ispijanja sakea, naši branioci neba se prekrste u ludoj nadi da će se setiti kako se ono beše leti, jer zbog nedostatka novca za kerozin piloti srpske avijacije godišnje imaju u proseku samo 20 časova naleta, kako to stručno zovu Miroslav Lazanjski i ostali vojni eksperti. NATO standard je 120 sati naleta godišnje, a jedan od komandanata Ratnog vazuhoplovstva Srbije priznao je da je za 15 godina u vazduhu proveo 350 sati. Da nema danske ambasadorke, koja je Šutanovcu, a sada i Vučiću, redovno uručivala ključeve od cisterni sa kerozinom, čelična krila naše armije bi ostala zauvek sklopljena u nekom zapuštenom hangaru. Prošle godine, ratno vazduhoplovstvo je dobilo prvu ženu pilota, ali ona i njene mlade kolege mogu samo da sanjaju da će jednog dana sesti za volan nekog miga ili fantoma – najbliže će im prići dok u kantini budu gledali film Top Gan.
Imajući u vidu vozno stanje letećih objekata u koje sedaju piloti koji voze po sećanju, nije čudno što se toliko aviona srušilo i toliko pilota poginulo u poslednjih nekoliko godina. Naravno da je najvažnije da je ovaj aeromiting “prošao bez ljudskih žrtava“ i da su se na prethodnim neki piloti na vreme katapultirali i preživeli. Ali legitimno je i pitanje koliko nas koštaju avioni koji su pali pokušavajući da ilustruju tezu o ozbiljnom srpskom vazduhoplovstvu. Svi generali, admirali i đenerali se slažu da pod hitno moramo da kupimo neki avion u voznom stanju. I ako nekim čudom nabavimo novac, nastaje novi nepremostivi problem: da li pazariti od Rusa ili Amerikanaca?
Svakoga dana plaćamo ceh tzv. politike neutralnosti, nesvrstanosti i raznih stubova spoljne politike, a ni polovni avion ne možemo da kupimo ukoliko ne donesemo odluku kojem ćemo se carstvu prikloniti. Jer jednom kupljeni mig ili suhoj se ne mogu remontovati u Mekdonel Daglasu, a fantomi nikako u Rusiji. Po rečima komandanta ratnog vazduhoplovstva, Srbija prikuplja ponude za kupovinu nekoliko aviona i to nema veze sa time da li su nam bliži NATO ili Putinov dogovor o kolektivnoj bezbednosti, ODKV. Ali kupujući polovne avione od jednih ili drugih, vi ste tu odluku zapravo doneli. Vučiću i Dačiću su naravno bliži srcu ruski avioni. Dodatni problem je što bi tih milijardu evra, koje bismo morali da odvojimo za “modernizaciju” ratnog vazduhoplovstva, Rusiji bilo isplaćeno u naturi, nekim novim NIS-om. Onda će neki budući predsednik moliti nekog ruskog menadžera, kao pre neki dan Tomislav Nikolić Kirila Kravčenka, da ima milosti i ne zloupotrebljava monopolski položaj Gasproma, zvanog Naftna industrija Srbije.
U stvari, pred nama je opet izbor između neba i zemlje: ili ćemo kupovati polovne vojne avione i iscrtavati srpske zastave po nebu, ili ćemo pogledati u zemlju, ugledati zapaljene šume i kuće i razmisliti o kupovini makar jednog kanadera. Pre toga, bilo bi važno da nam Ivica Dačić odgovori ko je i zašto od njegovih partijskih drugova i drugarica pre 15 godina, za smešan novac prodao sva 4 kanadera izvesnom grčkom biznismenu. Ako je tada bio mlad i bez uticaja na svog ludog gazdu, sada je on gazda Srbije i morao bi da objasni zbog čega vatru na Tari i Suvoboru gase seljaci u papučama i sa kantama vode, i zašto je odbio ponudu poljoprivredne avijacije da desetine svojih aviona uključi u gašenje požara. Objašnjenje njegovog Šojgua, načelnika MUP-a za vanredne situacije Predraga Marića – da smo već bili pozvali ruske avione i da je loše da se stvara zbrka u vazduhu – zvuči nesuvislo i uvredljivo. Dačić je obilazeći zgarišta, pre neki dan izjavio ono čuveno “najvažnije je da nema ljudskih žrtava”. To ne samo da više nije tačno nego, kada izađu iz njegovih usta, te reči zvuče i kao bolesna šala.
Peščanik.net, 03.09.2012.