Pogovor knjige Branislava Jakovljevića Smrznuti magarac i drugi eseji, izdanje LINKS i Mostart 2017; promocija knjige u ponedeljak 20. novembra u CZKD-u.
Kako čitati Branislava Jakovljevića? Koje načelo vodi njegovo pisanje i sa kakvim učinkom? “Njegovo pisanje nas primorava da se ponovo upitamo šta je zapravo propast”. Tako Jakovljević piše o Danilu Harmsu. Upravo tako bi trebalo čitati i Jakovljevićeve tekstove sakupljene u ovoj knjizi.
Pre obrazloženja ovakvog odgovora, nije na odmet kratko podsetiti da su tekstovi sakupljeni u ovoj knjizi objavljivani u periodu tokom istraživanja i pisanja Jakovljevićeve knjige o Danilu Harmsu, objavljene 2009. godine (Daniil Kharms, Writing and the Event, Northwestern University Press), zatim tokom istraživanja i pisanja njegove knjige o performansu i samoupravljanju u SFRJ, objavljene 2016. godine (Alienation Effects: Performance and Self-Management in Yugoslavia, 1945-91, University of Michigan Press), kao i u čitavom periodu između (najstariji od ovih tekstova bio je objavljen 1999. a najmlađi 2014. godine), što svedoči o istrajnoj posvećenosti. Sada odabrani u celinu knjige, ti tekstovi pozivaju na čitanje iz više intelektualno podsticajnih, te društveno odgovornih i kulturno kritičkih perspektiva. Ovom prilikom fokusiraću se ipak na samo jednu, za koju nalazim da je presudna, pokušaću da je jasno odredim i da naglasim zašto je važna. Istovremeno, u odnosu na tu ključnu dimenziju sugerisaću čitaocima jedno moguće razvrstavanje tekstova u nekoliko problemskih grupa, uz napomenu da bi, svakako, i drugačije perspektive i kvalifikacije bile uputne i dobrodošle.
Ponovimo: Jakovljevićevo pisanje nas primorava da se iznova upitamo šta je zapravo propast. Brojni elementi i faktori, uslovi i pretpostavke propasti, pruženi su nam na uvid. U najvećem broju tekstova reč je o propasti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, o uzrocima, moralnim i materijalnim, kao i o zastrašujućim i neizbrisivim posledicama, moralnim i materijalnim, te propasti. Na primer, kakvu je ulogu imala književnost u ovom događaju, te kako je time prouzrokovala sopstvenu propast? “Na koji način je nasilje i krvoproliće u Jugoslaviji”, piše Jakovljević, “dovelo u pitanje književnost koja je stvarana na tim prostorima? Ovo pitanje ne tiče se samo jugoslovenske književnosti, već književnosti kao takve: od čega se sastoji i koja je njena svrha? Kako se ona suočava sa sopstvenom istoričnošću?”, pita dalje Jakovljević, da bi zaključio: “Smrt literature u republikama nastalim na krhotinama Jugoslavije ne znači da se književnost na tom mestu više nikada neće pojaviti. Postoji mogućnost da se ona rekonstruiše, i to kroz direktnu i bespoštednu kritiku sopstvenog destruktivnog delovanja, odnosno kroz otvoren diskurs o o tome kako je samu sebe uništila.”
Ali dometi ovih Jakovljevićevih tekstova višestruko prekoračuju slučaj propasti jugoslovenske književnosti, ili jugoslovenskog pozorišta, ili jugoslovenskog slikarstva, pa čak i same SFRJ – jer pred čitaocem su i mnogi drugi slučajevi i vidovi propasti. Reč je o propasti koja je epohalna, koja je moguća svuda i u bilo kom vremenu, propasti neizbežnoj i višedimenzionalnoj, koja satire sve pred sobom kad god se čovekova sposobnost za podaništvo, licemerstvo, konformizam, bezobzirnost, nasilje, zločin i beščašće sistemski opravdava, ohrabruje i upotrebljava. Ova propast – i kultura beščašća kao njena inkarnacija kojom se bavi Jakovljević – ruši sve pred sobom, dok iza sebe ostavlja nepojamno pustošenje, na svim nivoima stvarnosti i svesti, na svim nivoima društvenih odnosa i subjektivnog iskustva. Reč je o “totalnosti nasilja“ i o očiglednom trajnom odsustvu reakcije savesti i sramote. U pitanju je poraz svih poraza, koji neminovno nastaje kad god se zatire u ljudima elementarna potreba za moralnošću, kad god se zatire sposobnost prepoznavanja razlike između istine i laži, dostojanstva i sramote, pravednosti i nepravde, kad god se najzad, zatire u ljudima sposobnost prepoznavanja razlike između saosećajnosti i bezobzirnosti.
Kultura beščašća radi neprestano na poništavanju tih razlika, tako se obnavlja i širi, a čitajući Jakovljevića shvatamo ili potvrđujemo svoje slutnje da je na delu uvek u ime nekakve navodne pravedne osvete za neku pretrpljenu nepravdu, za neki pretrpljeni zločin, diskriminaciju, poniženje, za neku nesreću koju nam je neprijatelj priredio, možda nedavno, možda pre šest stotina godina, ili se možda upravo sprema da nam naudi, uskoro, pa ga treba po svaku cenu preduprediti… Kako to izgleda vidimo, na primer, kad Jakovljević u tekstu o genocidu u Srebrenici pod naslovom “Srbija u čizmama” citira “patriotski” stav iz uvodnika u tematski broj časopisa Dveri Srpske, objavljen u Beogradu 2009. godine: “Niko nema moralno pravo da osuđuje osvetnike kojima se svest u trenutku pomračila i koji su odlučili da sami presude onima za koje su znali da su zločinci”. Ta navodno pravedna osveta, to stanje navodnog pomračenja svesti, vrši se uvek u ime nekih navodno patriotskih i navodno svetih ciljeva, ideja, vrednosti iz prošlosti ili budućnosti. Pa tako i u slučaju propasti kojom se bavi Jakovljević, pa tako i u slučaju bolno i mučno konkretne propasti kojom ne može da se ne bavi Jakovljević, istrajno, u periodu od 1999. do 2014. godine.
Ko je, onda, odgovoran za zlo ovolikih razmera? Kako sledi iz Jakovljevićevih analiza i uvida – dobrovoljni podanici, spremni da bezrezervno odgovore na poziv ideološkog aparata, ti samoobmanuti izvršioci, bilo po naređenju ili bez ikakvog naređenja. Zašto se ne opiru, zašto čine to što čine bez griže savesti? Zašto i kako je, na primer, moguć genocid u Srebrenici 1995. godine? Moguć je jer se čovekova sposobnost za podaništvo, licemerje, konformizam, bezobzirnost, zločin, nasilje i beščašće – rečju, čovekova sposobnost za zlo – sistemski opravdavala, ohrabrivala i, najzad, upotrebila. Analize Jakovljevića su precizne i prodorne, da bi njegovi odgovori bili rasvetljujući, uverljivi, dalekosežni. Kao kad, na primer, razobličava patološki narativ predavanja general-potpukovnika u penziji prof. dr. Radovana Radinovića iz navedenog temata Dveri Srpskih. Narativ je to kojim se opravdava genocid, da bi propast ostala neizbrisiva. Iz stranice u stranicu tog bezočnog štiva, piše Jakovljević, “Musliman, Srebreničanin, gubi konture ljudskog bića i postaje nešto što je apsolutno Drugo: monstrum ili žrtva. Time pripadnici srpskih snaga postaju ne samo osvetnici već i instrument u ovom gotovo ritualnom prinošenju ljudske žrtve. Njihova izuzetost iz ratnih zločina u Srebrenici zasnovana je ne samo na ideji o nevinosti branitelja, pravdi osvetnika, herojstvu oslobodilaca i profesionalizmu vojnika koji obavljaju svoju dužnost, već i na nedodirljivom položaju žreca.”
Ovaj esej je tipičan za Jakovljevićev pristup propasti kao kulturi bešćašća, kao sveprožimajućoj nedoglednoj sramotnosti: uprkos nedogledu, on uočava jasno koren i matricu propasti, ne beležeći slučajeve i događaje neposredno, nego pokazujući, kako i čemu i zašto je propast moguća.
Prisetimo se Bertolda Brehta, referentnog za Jakovljevićeva razmatranja, i jedne Brehtove pouke koja glasi: “Ako dobrota u društvu nije uspostavljena kao potreba, niko neće moći ostati dobar zadugo”. Sučelimo ovaj poučan uvid sa Jakovljevićevim uvidom o propasti koja je neminovna kad god se čovekova sposobnost za zlo sistemski opravdava, ohrabruje i upotrebljava, i zaključićemo nešto naizgled jednostavno, a u stvari bazično. Postoje dve osnovne vrste društava i kultura: ona društva i kulture u kojima se podstiče, opravdava i delotvorno primenjuje čovekova sposobnost za dobro, naspram kojih stoje ona društva i kulture u kojima se podstiče, opravdava i delotvorno primenjuje čovekova sposobnost za zlo. Dostojnost ili propast. Ljudi sami biraju u čemu će živeti.
Propast je epohalna – neminovna i višedimenzionalna – pa je i kao tema neminovna i višedimenzionalna. Čitamo Jakovljevića i vidimo kako izaći na kraj sa tom pošasti, svaki tekst je ubedljiv prilog za iskorak iz kulture beščašća. Na osnovu Jakovljevićeve definicije i razgranate elaboracije brojnih vidova i posledica propasti prilozi iz ove knjige svrstavaju se u nekoliko problemskih klastera:
– podsticanje i ohrabrivanje čovekove sposobnosti za zlo,
– neposredna upotreba čovekove sposobnosti za zlo,
– opravdavanje ohrabrivanja i neposredne upotrebe čovekove sposobnosti za zlo.
Uz ove, tu su još dve grupe tekstova:
– posvećenih političkim, kulturnim i ekonomskim preduslovima propasti SFRJ, propasti u SFRJ i propasti nakon SFRJ,
– posvećenih, između ostalog, teorijskim pretpostavkama i pojmovnoj aparaturi bitnoj za kritičku analizu epohalne propasti i za iskorak iz kulture beščašća.
U prvu grupu priloga, koji raskrinkavaju podsticanja i ohrabrivanja čovekove sposobnosti za podaništvo, licemerstvo, konformizam, bezobzirnost, nasilje, zločin i beščašće mogu se svrstati naslovi kao što su: “Ćosićev Tito“, “Država kao sprava“, “Dijaspora ne postoji“, i “Srbija do Meksika: patološka normalnost demokrature“, u kom se Jakovljević na kraju zapita da li je savremena Srbija nacionalističke demokrature – zemlja bez suštine. Jer bilo kakve suštine Srbije nema na vidiku, ne može se ni primetiti ni artikulisati, da li zato što njene simboličke forme, njene podležeće matrice, zaista nema, ili – ako je ipak ima – “zato što je ova figura toliko strašna da se niko ne usuđuje da je pogleda, prepozna, i opiše?“
U drugu grupu priloga, koji raskrinkavaju neposrednu upotrebu čovekove sposobnosti za podaništvo, licemerstvo, komformizam, bezobzirnost, nasilje, zločin i beščašće, mogu se svrstati naslovi “Kraljevo, Kragujevac, … Srebrenica“, “Bela buka ratnih zločina“, “Teatar smrti: Markale kao stanje svesti“, “Ekonomija nenadoknadivog gubitka“ i “Velik mi je ovaj grob“ u kom Jakovljević piše o probama predstave Olivera Frljića Aleksandra Zec 2012. godine: “Jedna od najvažnijih političkih teza ove i drugih Frljićevih predstava koje se bave politikom ratova devedesetih jeste njegovo insistiranje na ne-simetričnosti zločina i odbacivanju bilo kakvih analogija koje vode ka njihovom međusobnom potiranju. Ime Aleksandra Zec govori, pre svega, o radikalnoj prirodi svakog zločina, njegovoj nesvodivosti na bilo koji drugi zločin, i na nedovoljnost bilo kog objašnjenja – istorijskog, političkog, situacijskog – koje isključuje odgovornost izvršioca i njihovih podstrekača, pomagača i izgovarača.“
U treću grupu priloga, koji raskrinkavaju sistematsko opravdavanje ohrabrivanja i neposredne upotrebe čovekove sposobnosti za podaništvo, licemerstvo, konformizam, bezobzirnost, nasilje, zločin i beščašće, mogu se svrstati naslovi pod kojima čitamo o “kontroverznim kulturnim biznismenima“, “bivšim umetnicima“, kao što su Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Ljubiša Ristić, Nemanja Kusturica, te o bivšim političkim vođama kao što su Slobodan Milošević i Radovan Karadžić. To su naslovi: “Zmijski car“, “Od velike kombinatorike do bodi-arta: politički performansi Slobodana Miloševića“, “Zašto se ostaje u Küstendorfu?“, “Δ. Δ. Δ.“, “Srbija u čizmama“, “Zakleti borac protiv kraja istorije“. U tekstu iz ove grupe “Talenat je etička kategorija“, na primer, čitamo egzegezu intervjua Ljubiše Ristića, bivšeg pozorišnog reditelja i bivšeg ponosnog predsednika Jugoslovenske levice, zloglasne partije diktatorke Mirjane Marković. U intervjuu Ristić priznaje da ga u pozorištu i u politici vodi misao kako je u prirodi svakog glumca – kao i svakog čoveka, uostalom, kako kaže – potreba da bude rob, da svoju slobodu i odgovornost za svoje postupke delegira vođi. Jakovljević zaključuje: “Kao što je Mefisto Klausa Mana alegorija o sudbini umetnosti u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata, povest o Ljubiši Ristiću je poučna priča o umetnosti u jugoslovenskim ratovima devedesetih“. I dodaje: “On u ovoj povesti nije sam. Ima tu i većih i sjajnijih primera, kao što je Emir Kusturica. Zanimljivo je da su obojica svoj medijum koji se zasniva na pokretu (slike, odnosno tela) zamenili za nekretnine. Ono što otkriva siže o ova dva bivša umetnika tiče se same prirode tog misterioznog sastojka neophodnog za veliku umetnost. A to je da talenat – ma šta on bio – pre svega je etička kategorija.“
Jakovljevićevi heroji u ovoj knjizi su Danil Harms, Džudit Batler, Oliver Frljić, Danilo Kiš, Radomir Konstantinović, a odgovornost za propast snose dobrovoljno obmanuti i samoponiženi podanici, ili pak oni licemerni i poletni izvršioci, podizvođači i intelektualni serviseri propasti, među kojima su tipični slučajevi iz Srbije, već pomenuti Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Ljubiša Ristić, Nemanja Kusturica, neslavni primeri umetničke i intelektualne prostitucije i kolaboracije s propašću, slučajevi oportunizma, koristoljublja, demagogije, laži, kiča, visokoparne patetike, bezdušnosti, udvorištva, zaluđivanja i zatupljivanja najšire ciljne grupe.
Tu je, zatim, grupa tekstova kao što su “Tekst i propast“, “Prostrelne rane diskursa“, “U mehaničkih lavova čelični zubi: duh demilitarizacije i suveren život“, u kojima se na funkcionalan način razjašnjavaju teorijske pretpostavke bitne za Jakovljevićeve analize. Teorijske reference njegovog pristupa problemu epohalne propasti obuhvataju, između ostalih, imena kao što su: Bertold Breht, Anri Lefevr, Mišel Raptis, Žak Lakan, Teodor Adorno, Moris Blanšo, Žorž Bataj, Rolan Bart, Žerar Ženet, Džudit Butler, Džon Langšou Ostin, Žil Delez, Mišel Fuko, Žan-Fransoa Liotar, Đorđio Agamben, Valter Benjamin, Hans-Georg Gadamer, Edgar Moren, Rosalin Kraus, Radomir Konstantinović…
Razvrstajmo za ovu priliku Jakovljevićeve noseće pojmove i teorijske pretpostavke u kategorijalne parove: nasilje i iluzija, reči i tela, slučaj i događaj (“Slučaj je nešto što je karakteristično, standardno, reprezentativno. Primer. U isto vreme, slučaj je i nešto što odstupa od pravila, nešto što je nepredvidljivo i nesagledivo. Proizvod slučajnosti. Slučaj je takođe i nešto što se desilo ili se dešava: događaj. Vodeći se pojmom događaja, dakle nečega što se dešava i što nikada nije završeno, odolevamo iskušenju da nasilno završimo ono što je Harms započeo”), identitet i ponavljanje, indentitet i teatralnost, ritual i nepoverenje, norma i subverzija, patološka normalnost i subverzivna nenormalnost, zločin i mišljenje (“Žrtva ratnog zločina nije samo telo, nego i mišljenje. Sa svakim ubistvom, u jugoslovenskim ratovima stradalo je još više živih”), revolucija i radost, nasilje i zakon, bezočnost i ciničnost, performativ i performans, politika i performans, ekonomija i performans, pravo i performans, poredak i uživanje, testament i pogreb, čestitost i opsesija, opsada i pozorište, opsceno i nepredstavljivo, verodostojnost i postindustrijski kapitalizam, ekonomija nenadoknadivog gubitka i ekonomija neželjenog poklona, nekažnjivost i nepotkupljivost, igra i enformel, vanredno stanje i poredak vrednosti (“ako je intima prva žrtva vanrednog stanja, onda je njena najveća žrtva poredak vrednosti”), vanredno stanje i militarizam, samoupravljanje i revolucija, samoupravljanje i odluka, moć i kajanje, život i savršeni zločin, neodgovornost i nevinost, privatnost i nekažnjivost, teatralnost i performativnost, teatralnost i fikcionalnost, etika i fikcionalnost (“Kišove povesti su fiktivne utoliko što stvaraju situaciju iz kojih se osnovna etička načela obraćaju direktno čitaocu“), smrt i sirovost, osećanja i sirovost (“Osećanje nije osećanje ako nije sirovo. Emocija je drhtaj i grč, a misao dolazi tek posle nje. Svaka manipulacija polazi od činjenice da ne postoji emocija koja ne poziva na racionalizaciju. I najveći zločin može da se opravda ako je poduprt dovoljno jakim emocionalnim doživljajem. Politika se koristi ovom dubokom spoznajom od koje pozorište živi tako što instrumentalizuje ovu dvojnu osobinu javnosti i nepodobnosti emocija“)…
Najzad, tu je i grupa tekstova u kojima se razmatraju politički, ekonomski i kulturni preduslovi propasti SFRJ i propasti u SFRJ, gde se mogu svrstati naslovi kao što su: “Ko je rekao samoupravljanje“, “Ljudski je uživati, zar ne?“, “Jun 1968“, Kosa i “Početak kraja Jugoslavije“, “Istorija, kontrasećanje, performans: Tito na Eurokazu“, “Ka pozorištu sirovosti: glumišta u vremenima generalne simulacije“, “Fetiš varoš“, “Nasleđe 68. u Srbiji“, “Koja, ne čija, književnost?“. Tu se propast SFRJ definiše, između ostalog, i ovako: “Radi se o buržoazifikaciji proleterijata koja je dovela do erozije i potpunog gubitka revolucionarnog subjekta“. Da bi, posle, propast savremene Srbije Jakovljević definisao, između ostalog, i ovako: “Srbija je danas zemlja bez levice u pravom smislu te reči. I ne samo to: to je zemlja koja se stidi svoje revolucionarne prošlosti. O levim idejama govore samo oni koji ih se sećaju, a ne oni koji u njih moraju da polažu nadu. Zbog toga se u Srbiji, više nego na bilo kom drugom mestu sa mape pobuna iz 68., nasleđe ove godine čuda sastoji u obavezi ponovnog promišljanja same ideje revolucije“. Slična je propast i drugih post-jugoslovenskih anti-komunističkih državica “feudalnog kapitalizma“ (koje, u stvari, ni nemaju sopstvene istorije jer su i dalje tek rukavci istorije propasti SFRJ).
Ovi eseji ukazuju na preduslove propasti, odnosno na unutrašnje protivrečnosti i procese od kraja Drugog svetskog rata do izbijanja sramotnog rata u kome se SFRJ 1991. definitivno raspala. Jakovljević razume SFRJ kao zajednicu ravnopravnih građana i građanki, a ne kao skup političkih, ekonomskih, etničkih i jezičkih hijerarhija. Ali tačno uočava kako je SFRJ ubrzo po nastanku odustala od jednakosti i ravnopravnosti, materijalne i simboličke, pa time odustala i od same sebe. Istorijski kontekst Hladnog rata u kom Tito decenijama vešto manevriše prikrivao je ovu samozadatu smrtnu ranu i raznim privilegijama skretao pažnju i ublažavao kritičnost stanja. Studentski protesti 1968. godine, jedna od Jakovljevićevih velikih tema, bili su uzaludni krik spoznaje i poslednja iskra jedna ugasle utopije (čitamo najlepši slogan studenstkog pokreta u Beogradu: “BORIMO SE ZA BOLJEG ČOVEKA, A NE ZA BOLJI ŽIVOT“). Postepeno, tom samoizneverenom zemljom zavladala je opskurna “privreda kraja“ koju Jakovljević opisuje kao razobručeni rascep između zvanične i nezvanične ekonomije, kao dvolični put ka uspostavljanju kapitalističkog tržišta u normativnom okviru socijalističkog samoupravljanja, obeleženog “čitavim nizom nejednakosti: od ponude i potražnje, do privilegovanog pristupa robama i informacijama, do ekstremnih razlika u simboličkoj i društvenoj moći“. Da bi onda propast postala manifestna kroz enormno zaduživanje u inostranstvu i hiperinflaciju, obelodanjujući jednu “ekonomiju nenadoknadivog gubitka u kojoj se sve gubi, a ništa ne dobija“. Najzad, beskrupuloznim manevrom politička klasa je podmetnula radnicima-samoupravljačima pravo na naciju kao važnije od prava na rad. Da bi tako nešto bilo moguće, politika i kultura bešćašća razgoropađuju seriju ratova kojima je SFRJ raskomadana, a koji su se svodili na otimačinu, razaranje i krvoproliće.
Koja je strategija Jakovljevićevog pisanja o propasti? On ne piše kao istoriograf koji registruje konkretne činove totalnog nasilja (razaranja, krvoproliće, pljačka) i opisuje politički kontekst tih činova, nego je teoretičar kulture i umetnosti, koji bira i stavlja u fokus kulturološke tragove i simptome činova totalnog nasilja, javno dostupne artefakte kulture beščašća, koji predstavljaju, interpretiraju, ideološki procesuiraju ili sublimiraju činove totalnog nasilja (umetnička dela, novinski članci i intervjui, objavljeni dnevnički zapisi, probe pozorišnih predstava i pozorišni festivali, književni časopisi i književna kritika, izveštaji sa suđenja i pogreba, itd). Pažljivo čitajući i raščlanjujući ta posredovanja i simptome, on vidi i uviđa jasno, nikad ne očajava niti okreće glavu, i uspeva da analizom dovede čitaoca do same stvari – do korena propasti – ubedljivije nego da se bavio samim činovima totalnog nasilja. Jakovljević raspolaže vrlo preciznim i pouzdanim intelektualnim astrolabom i moralnim kompasom, da bi prozreo mehanizam paklene pomorandže propasti i time ponudio iskorak iz kulture bešćašća. On jednostavno ne dozvoljava zlu da prođe neprimećeno, neprepoznato, i time intelektualno i moralno nekažnjeno, čime dosledno doprinosi razgradnji društvenog konsenzusa o poricanju i predestiniranoj nevinosti.
On razotkriva modus operandi propasti, pored opsene nekažnjivosti to su sistemsko poricanje, sistemski nagovor i sistemska pretnja. Da je golo nasilje sredstvo vladanja radi golog interesa nije upitno. Upitna je kultura bešćašća koja to omogućava i reprodukuje, a Jakovljević je imenuje sintagmom “totalnog nasilja“. U kulturi bešćašća očiglednost odsustva reakcije savesti i sramote neupitna je i neporeciva, što znači preteća. Usred propasti vlada poricanje propasti, to je društveni režim i kulturni obrazac zasnovan na poricanju zločina i poraza čovečnosti, u kom sveprisutnost straha i laži nalaže povinovanje svakodnevnim poniženjima i samoponiženjima. Jakovljević piše: “Patološka normalnost zasniva se na izolaciji i nasilju, i njena glavna odlika jeste naizgled dobrovoljno prihvatanje prisilno nametnutih uslova i pravila života. Vrlo je važno razdvojiti stanje patološke normalnosti od otvorene tiranije: tiranija prisiljava samu sebe da se razgoliti i pokaže svoje nasilničko lice. Ona je nerazdvojiva od nasilja. Patološka normalnost je situacija internalizovanog nasilja, nasilja nad samim sobom“. Dominantna društvena pravila propasti su takva da čoveka primoravaju, hteo ne hteo, da odlučuje i postupa nemoralno, da živi u moralnom porazu i da poriče da je taj poraz stvaran i delotvoran. Krivica, sramota, saosećanje, žaljenje, uznemirenost, kajanje – svega toga nema nigde u vidokrugu, nigde među ljudima, nigde u društvenim odnosima, a strahom nametnuti konsenzus izgovora, samozavaravanja, poricanja, ćutanja i ravnodušnosti ukida mogućnost verodostojnih i moralno zadovoljavajućih opredeljivanja. Živeći usred propasti, pristajući na propast, većina ljudi posle nekog vremena, na žalost, zaboravlja šta je ispravno a šta nije, postepeno gubi sposobnost moralno doslednog i prihvatljivog opredeljivanja i postupanja.
Jakovljević piše savešću i odgovornošću znanja kojim raspolaže. Njegovo pisanje upada nepozvano u okruženje patološke normalnosti, u ozračje trajnog javno očiglednog odsustva sramote i kajanja, da bi precizno pokazao šta se događa i kakva je propast na delu. Propast je norma (bezuslovna zakonitost) koja prethodi, koja prisiljava i koja nadilazi svakog pojedinca, u stvari, nagovara većinu ljudi na moralno posrnuće, iako oni na to intimno ne pristaju, i ostavlja pojedincu tek minimalnu mogućnost moralno doslednog odlučivanja i ponašanja. Tako su stvoreni uslovi pod kojima je moralno posrnuće većine u društvu neizbežno, uslovi pod kojima na svakodnevnom nivou postupanja i opštenja bilo koja opcija koja ljudima stoji na raspolaganju ne može a da ne bude moralno nedopustiva. Pošto se u takvim okolnostima kultura bešćašća samoobnavlja, iz dana u dan, iz godine u godinu, pre ili kasnije ta sposobnost potpuno se gubi. To je smisao temeljnog poniženja i samoponiženja većine. Takva je propast koju Jakovljević raskrinkava.
U ovim tekstovima može se saznati mnogo o modalitetima, uzrocima i posledicama propasti. U podtekstu, pak, potvrđuje se istina da je nasilje nad drugima prvo nasilje nad sopstvenom savešću. U podtekstu, može se naslutiti obris Jakovljevićeve etičke pozicije, koja uključuje i stavove kao što su:
– naš život ne pripada samo nama,
– da, ljudi su sposobni za zlo, ali su istovremeno autentično sposobni i za saosećajnost i međusobno uvažavanje, za nekoristoljubiv rad, za posvećenost opštem dobru i za dostojanstveno i odgovorno upravljanje svojim životom,
– umetnički čin ne može ne biti moralni čin,
– revolucija podrazumeva pravednost i radost.
Iz takve perspektive pisanja, pitanje propasti postaje doslovno pitanje života i smrti. Iako ispituju i tumače različite artefakte, u stvari, svi prilozi u ovoj knjizi bave se, doslovno, pitanjem života i smrti, fizičke i moralne. Život fizički, život moralni. Fizička smrt, moralna smrt. Fizički život, moralna smrt. Moralni život, fizička smrt. Sve opcije su pred nama, i čitalac ih ne može pobrkati, naprotiv, alternative mu tokom čitanja postaju potpuno jasne, kao i dalekosežnost opredeljivanja i stava. Tako vidimo i pamtimo da je za moralnu smrt – tačnije, za moralno samoubistvo – najzaslužnije podleganje samo-opseni nekažnjivosti. Zato Jakovljevićevo pisanje vodi i načelo koje glasi: prokazati i demontirati i osuditi ideološku opsenu nekažnjivosti. Na primer, u tekstu o teatralnosti Miloševićevog suđenja, testamenta i pogreba: “Sve te pozornice, svaka sa svojim sadejstvom vidljivosti i nevidljivosti, sa sopstvenim pomalo variranim dramama saspensa i odgovarajućim katarzičnim učinkom, doprinosile su velikom pozorištu čija je glavna svrha bila primoravanje na nevinost. Upravo u toj tački se pozorište, pravo i politika ukrštaju na najsuštinskiji način. Naime, svi oni sadrže opasan potencijal: oni mogu nametnuti gledaocima-učesnicima mahnito stanje uverenosti u vlastitu nevinost. Samo se s ovakvom vrstom ubeđenja mogu počiniti masovni zločini, od administrativnog ubistva do linča i etničkog čišćenja.”
Pored uvida o teatralnosti “predestinirane nevinosti”, Jakovljević pokazuje i jasnoćom uvida primorava da se upitamo i da bolje razumemo i ostale vidove propasti. Recimo ravnodušnost ili, na primer, poistovećivanje zajednice sa državom i vođom. Mnoge ljude u propasti obuzima moralna i društvena apatija, ravnodušnost prema životu i smrti, drugima i sebi, obuzima ih ignorisanje i poricanje savesti, stida i kajanja, kao druga strana oduševljavanja totalnim nasiljem i opsenom nekažnjivosti. To je “mahnito stanje uverenosti u vlastitu nevinost i izuzetnost”. Propast zaslepljuje prividom potpunog izuzeća od odgovornosti za postupke, reči i odluke, ma kakvi da su, unapred i zauvek. A neposrednijeg i bezuslovnijeg i bestidnijeg uživanja od toga ne biva na svetu, jačeg i fatalnijeg iskušenja od toga ne biva na svetu, pogotovo u životima onih koji su bez sopstvenih života. Pogotovo u životu naroda koji je u socijalističkoj Jugoslaviji bez ozbiljnijeg otpora decenijama odustajao od svoje socijalističke klasne samosvesti – naroda koji je postepeno odustajao od izneverene revolucije i kompromitovane emancipacije, od “uništavanja odgovornosti i samog smisla rada i istinske ljudske zajednice” – da bi tokom osamdesetih oberučke prigrlio nacionalističku kapitalističku nesvest i bio spreman da za nju ubija, satire, poništava, ponižava. Pogotovo u životu srpskog naroda koji se – zaslepljen eksplicitnom ponudom apriorne “nebeske” nevinosti – većinom brzo i bezrezervno identifikovao sa bezočnim ponuđačem, sa novim vođom Slobodanom Miloševićem. Tako, na primer, u pronicljivoj analizi Miloševićeve političke karijere i tehnologije moći, njegovog obrazovanja i karaktera, performansa njegove odbrane na suđenju u Hagu, te njegove smrti i grotesknog rituala sahrane, Jakovljević razotkriva temelj diktatorove opsednosti legalnošću, kao i legitimnošću njegovog nemoralnog razumevanja legalnosti: “poistovećivanje sopstvenog tela sa državom kojom je upravljao i sa narodom kojim je vladao”.
Svaki tekst u ovoj knjizi prilog je Branislava Jakovljevića – nedvosmislen i dosledan, prodoran i plemenit, odlučan i neophodan – za iskorak iz epohalne propasti – za iskorak iz društva i kulture u kojima se podstiče, opravdava i neposredno primenjuje čovekova sposobnost za zlo, a za pridruživanje u društvo i kulturu u kojima se podstiče, opravdava i neposredno primenjuje čovekova sposobnost za dobro. Premalo je “kod nas” bilo takvih priloga, premalo ih je i sada, pa su ovi tim dragoceniji.
U stvari, Jakovljevićevo pisanje vodi ultimativno načelo koje glasi: naterati zlo da ustukne. U njegovim tekstovima posvećenim razlozima i posledicama ljudske propasti – s naročitim fokusom na propast u Jugoslaviji i Srbiji na prelazu iz dvadesetog u dvadeset prvi vek – upravo to se događa. On uspeva da natera zlo da ustukne. On piše savešću i odgovornošću svog znanja, i uspeva da natera propast da ustukne.
“Jedini odgovor na totalnost nasilja mora biti totalnost etike”. Tako piše Jakovljević u prilogu “Bela buka ratnih zločina”. Tako bi trebalo čitati Jakovljevića.
Pogovor knjige Branislava Jakovljevića Smrznuti magarac i drugi eseji, izdanje LINKS i Mostart 2017. Branislav Jakovljević predaje na Katedri za pozorište i studije izvođenja Univerziteta Stanford u Kaliforniji.
Peščanik.net, 18.11.2017.
BRANISLAV JAKOVLJEVIĆ NA PEŠČANIKU