Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Analog dialogs

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković, Analog dialogs

Priznajem, nisam do sada verovao da kad se neko toliko uskopisti, kao Milutin Mitrović, može tako olako da pobrka lončiće.

Iznenadio sam se, nisam to od njega očekivao ali eto, neka mu bude.

Uopšte me nikakva polemika tim povodom ne interesuje, da odmah kažem.

Imam samo potrebu (ne i ”žarku želju da na jednom detalju nekako nategnem tezu kako mi propadamo”. Pa mi smo već propali, zar ne?) da priznam kako mi je jedina namera bila da fokusirajući se na taj ”sitan detalj”, kakav je cirkularno pismo aviokompanije Nova Alitalia u tekstu ”Alitalia, Etihad i mi…”, pokažem na malom, gotovo beznačajnom primeru kako istorijski važni i značajni ugovori treba da budu transparentni i odmah dostupni svim ”korisnicima” neke države (građanima, poslovnim partnerima, investitorima, Berzi…). I ništa više od toga; nikako recimo da delim lekcije i da “kreativnim” tumačenjem jednog jedinog izvora i sa jednim jedinim ciljem dokazujem prednost privatnog nad javnim, inostranog nad domaćim, pametnog nad glupim. Niti sam želeo da se obračunavam sa socijalističkim utopizmom, kao što to Mitrović gorljivo pokušava s kapitalističkim realizmom.

I nisam imao nameru da se ovom prilikom upuštam u analizu privatizacije Alitalie.

Priznajem, moje pretenzije bile su skromnije, recimo da pokušam da tu jednu sitnicu uzmem kao povod da pokažem kako bi trebalo da se radi u Srbiji kad se prave veliki strateški poslovi. Taj ”nauk” neko može da popije kao riblje ulje, a ako neće, možda će kasnije morati da guta ricinus.

Ako u tom naumu nisam uspeo, neka mi Milutin Mitrović sudi, pošto se eto mnogo najedio.

Ali bih pre toga želeo da kažem nešto u svoju odbranu.

Važan je, ako ne i ključan, jedan detalj – možda je Milutinu Mitroviću s tolike daljine promakao, možda veruje da takve stvari država treba da skriva od svojih građana, a možda ga se to jednostavno ne tiče – koliko je u Srbiji u poslednjih godinu i po dana ”propljuvano krvi” u Parlamentu, stručnoj i laičkoj javnosti, institucijama za zaštitu prava građana, medijima… da se ugovor države Srbije i aviokompanije Etihad učini javnim. I koliko dugo je država Srbija uporno odbijala da to učini.

Jeste ”Funding Schedule standardni tabelarni pregled svake finansijske stavke u poslednji dolar”. Samo je pitanje da li ga ugovorne strane objavljuju dobrovoljno kao elementarno poslovno informisanje, ili pod višemesečnim pritiskom domaće i inostrane javnosti.

Jeste, tačno je ”da se na adresama: Serbia Etihad: Transaction Framework Agreement, pa zatim detaljnije na: Investment Agreement, pa Amendement – može naći gotovo sve što postoji i u pismu Alitalie”.

Ta vrsta novinarskog informisanja i istraživanja na internetu i guglovanjem među ozbiljnijim novinarima smatra se nižim oblikom novinarstva (takoreći sramotom) i pokazateljem nedostatka profesionalizma. Ali, da ne cepidlačim.

Moje pitanje je samo – od kada se ti podaci mogu naći na tim internetskim adresama? Da li od prvog dana potpisivanja ugovora, od stupanja na snagu tog ugovora, od početka rada kompanije ili od trenutka kad je vlast bila primorana, pod velikim pritiskom javnosti, da ih objavi?

To uopšte nije nevažno pitanje, naprotiv.

Pa i kad je država Srbija sve to nevoljno obelodanila, ispostavilo se da je (po priznanju same vlasti) mnogo toga u međuvremenu ”muljano”, menjano, dopisivano i ”kreativno tumačeno”, baš i upravo pod pritiskom Evropske unije i to – deset meseci (!!!) posle potpisivanja ugovora Srbije i Etihada.

Zar se ne vidi temeljna razlika u tome što je u Srbiji ugovor objavljen pod višemesečnim upornim pritiskom javnosti, a u Italiji kao ”normalna komunikacija”?

Priznajem, uopšte me ne interesuje da li Milutin Mitrović radi za Etihad, ili za našeg premijera; taj sindrom ”prljavih ruku” (potrebe da ih pere u stilu ”ko me zna, zna”) je njegova briga.

Ali ako ne vidi tu razliku, onda je to ozbiljan problem.

U tome što se vlast u Srbiji ipak smilovala da objavi nepotpune ugovore s Etihadom, ima nesumnjivo i ”zasluge novinara koji profesionalno rade”.

A rekao bih da istraživačko novinarstvo i napori institucija građanske vlasti nisu nikakvo ”kreativno tumačenje” ili isterivanje ćefa.

Valjda je to osnovni postulat demokratske vladavine – da građani budu upoznati s efektima i posledicama važnih državnih poslova, naročito kad ih to košta kao poreske obveznike. Osim ako to u Italiji nije drugačije; priznajem – tome na internetu nisam uspeo da uđem u trag.

Ako je Milutin Mitrović toliko kivan na ”lopužu Berluskonija” jer je sve radio ”ispod žita”, zašto građanima Srbije uskraćuje pravo da znaju ono što je građanima Italije prećutkivao ”lopuža Berluskoni”.

(Mala digresija: zašto je samo Berluskoni ”briljantni varalica”; nije valjda samo zato što dolazi s desnice? Pa bar vi u Italiji imate bogato iskustvo s briljantnim demagozima, odnosno varalicama, koji su bogami dolazili i s levice.)

Ali, da se vratim još nekim pitanjima. Na primer, zašto u Italiji treba da postoji zabrana spasavanja industrijskih bogalja državnim parama, a u Srbiji ne? I zašto kad neki italijanski političar nešto muti, to ne valja, a kad muti neki srpski političar – to je dobro? Je l’ to znači da za Srbiju važe dvostruki standardi u odnosu ”inostrani – domaći, pametan – glup”?

Da, priznajem. Tim sasvim malim argumentom kao što je cirkularno pismo Alitalie hteo sam da podsetim na još nešto veoma važno – kako se onaj ”koga zmija ujede i guštera plaši”.

Možda je Milutinu Mitroviću promakla nedavna gromoglasna buka i bes koji su se u Srbiji čuli povodom Putinove odluke da ugasi gasovod Južni tok. Ljudi su se tim povodom, iskreno zabrinuti, pitali šta su to naši političari (Tadić i Koštunica) ugovorili, da li je i za koliko Srbija prevarena i šta je izgubila potpisivanjem tajnog međudržavnog energetskog ugovora Srbije u Rusije.

Podsećam – Tajnog ugovora.

Da li bi možda bilo bolje po Srbiju i njene građane da su Tadićevi i Putinovi pisari tada taj ugovor potpisali na Kalenića guvnu?

Ja tvrdim da bi bilo bolje. I baš me briga šta o tome misli i da li hoće ili neće da se svađa Milutin Mitrović iz Trsta.

A evo i zašto to tvrdim.

Da je taj strateški, međudržavni energetski sporazum bio javan, znali bismo koliko nas košta, koliko nas Rusi ”deru” i ne bismo sve ove godine spavali na ”gasnim lovorikama”, dok se ceo svet trudio da pronađe alternativne izvore energije. Da li sve to treba da znaju građani Srbije, ili to pravo treba da imaju samo građani Italije?

Isto važi i za ugovor Srbije i Etihada.

Zato je bitan svaki detalj, makar i cirkularno pismo poslovnim partnerima, koji ništa ne skriva i sve i odmah stavlja na uvid javnosti (laičkoj, stručnoj, poslovnoj).

Zato što su ti ugovori bili netransparentni, građani Srbije danas su u istoj onoj situaciji u kojoj su, po Mitrovićevim rečima, bili građani Italije. Na blagajnu države i građana Srbije svalio se teret od 160 miliona evra dugova fantomske nacionalne aviokompanije (međuprostor kad je Jat ervejs nestao a počela da radi Er Srbija), baš kao što se na italijansku državnu blagajnu svalio dug od 1,7 milijardi evra. I to nije sve: kad se sve nakupi, svaliće nam se na državnu blagajnu još toliko miliona evra.

Treba li građani Srbije nešto o tome da znaju, da budu informisani ili sve treba da bude tajna?

Kako to ”nesumnjivo briljantni varalica i bogataš Berluskoni” u Italiji, a u Srbiji – “Za čega su ovce, no da se šišaju”.

I još samo reč-dve o profesionalizmu novinara.

Mitrović kaže: ”Priznajem, ovome nisam uspeo da uđem u trag, ali sam uveren da je slično pismo morala razaslati i kompanija Er Srbija-Etihad juna 2013”. Davno su me učili da ako je teza potkrepljena uverenjem, a ne javnom i svima dostupnom činjenicom, onda je to – proteza.

Ne interesuju me namere, verujem da svađa i nije primerena ovoj dijaloškoj platformi. Kao, uostalom, ni instinkt, naročito kad je ”vulgaran”, pa bio ekonomski ili, naročito, ideološki.

Peščanik.net, 05.01.2015.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Krik

Mijat Lakićević – Vučićevo čedo

Miša Brkić – Dosoljeno i bljutavo

Miša Brkić – Čarter čarobiranje

Miša Brkić – Inekcija profita

Miša Brkić – Aerodrom opet prašta dugove Er Srbiji

Milutin Mitrović – Kapitalistički realizam

Miša Brkić – Nauk: Alitalia, Etihad i mi…

Miša Brkić – Nebeske podvale

Miša Brkić – Ima jedan Plan

Miša Brkić – Državno nedonošče

Miša Brkić – Otkud dva ugovora s Etihadom

Miša Brkić – Let iznad marketinga

Miša Brkić – Nebeska Srbija

Miša Brkić: Jat – cena sahrane

Miša Brkić – S Jatom odlazi i socijalizam