Atinsko nebo

Atinsko nebo

Sem dana ustanka protiv Turaka, 25. marta (1821), najveći grčki državni praznik je Ohi-mera, „Ne-dan“ ili dan odbijanja, 28. oktobar 1940, kada je diktator Metaksa odbio ultimatum Musolinija, čime je počeo rat između Italije i Grčke. Uz inače nepopularnog Metaksu postavili su se skoro svi grčki građani. Grčka vojska je Italijane sačekala u Severnoj Grčkoj i zatim ih potisnula u Albaniju, zauzevši veći deo teritorije i paralizujući skoro pola miliona fašističkih vojnika u ovom posebno negostoljubivom delu Balkana. Ratovanje u strašnim zimskim uslovima, u vrletima i sa velikim problemima snabdevanja pokazalo je potpunu nadmoć grčke vojske, koja je imala samo moralnu snagu na svojoj strani. To je bila prva vojna pobeda protiv fašizma u Evropi, i dala je, bar za nekoliko meseci, nadu svima. Beogradske novine, posebno Vreme, donosile su svakodnevno vesti sa bojišta, od dopisnika koji su slušali topovsku paljbu sa druge strane Ohridskog jezera… Pola godine docnije, Nemci su za jedva nekoliko nedelja okupirali ceo Balkan, raskomadali Jugoslaviju i zauzeli Grčku.

Jasno da reč Ohi ima sasvim posebno značenje za Grke: to je ona zadnja odluka, sa kojom padaju sve unutarnje razlike i ostaje samo zajednička borba. Sve se odlaže, konflikti se napuštaju za neko vreme, javni govor se menja da bi bio prihvatljiv svima. I svima je jasno da mnogi neće doživeti ponovnu „normalizaciju“, da ulaze u utopijsko, herojsko vreme i da je zalog život. Pesma Jorgosa Seferisa „Odbijanje“, bez trunke uznosa i zanosa, „prevodi“ jednostavnost životnih odluka i ulaganja, koji su uvek greška i uvek se završavaju zamenjivanjem života – smrću.

Na skrivenom žalu
belom kao golubica
ožedneli smo u podne,
ali je voda bila slana.

Na zlatnome pesku
ispisali smo njeno ime;
uzalud, dunuo je vetar
i izbrisao pisanje.

Sa kakvim smo srcem,
kakvim duhom,
kakvim željama i strašću
Živeli svoj život.
Greška!
Pa smo ga zamenili.

Ne mogu da zamislim bolju interpretaciju pesme, na muziku Mikisa Teodorakisa, od one Marije Faranduri. Ne samo zbog naslova: reč je o nečemu drugome. Malo je evropskih i drugih kultura u kojima pesma nekog nobelovca dođe do naroda, postane tekst koji ljudi možda ne znaju da recituju, ali znaju da pevaju. Jedno od mojih najvećih iznenađenja u Grčkoj bilo je upravo to što ljudi po tavernama, bilo gde i bilo kada, mogu sa dubokim osećanjima da pevaju nešto tako apstraktno, nekolektivno, neevokativno… Odbijanje koje su Grci izveli večeras ne priziva ni herojstvo, ni utopiju, već naprotiv  teške uslove i muke u kojima se ništa neće praštati. Odbijajući da se pokore politici EZ, ovakve koja sve više odbija i svoje i tuđe građane, Grci su zadobili psihološko olakšanje i ne malu dozu istorijskog ponosa, ali je svima jasno da će cena biti veoma, veoma visoka. Grčko odbijanje tera svakog građanina EZ da razmisli šta još ima u toj zajednici što ga čini… građaninom. Sem sumnjive vrednosti pasoša, nalazim još samo jednu tačku pouzdanja – nepostojanje smrtne kazne. Koliko vremena treba da Orbanove idejice o tome ne nalete čak ni na Junkerove šaljive šamare?

Zbog tog potpunog ogoljavanja nefunkcionalnosti i arogancije onoga što bismo želeli da vidimo kao zamenu za užas nacionalnih država, grčki Ne-dan, sa svim što dolazi sutra ujutro, daje nemilosrdnu perspektivu ogromnih napora da se stvari koliko-toliko poprave. Grcima sledi najteže – od mogućnog puča kao istorijski proverene najgore verzije, pa sve do iscrpljivanja i gubljenja značaja Sirize. No jedno je izvesno – usudili su se da dožive Ne-dan, tesnu pobedu nesigurne opcije, koja raskriva konfliktni socijalni i politički pejzaž zemlje. Od jedne do druge glasačke jedinice – ponekad susednih – rezultati bolno pokazuju raskol između bogatih i siromašnih i između nepomirljivih protivnika u politici: čak u Lakoniji, na Peloponezu, kraju koji decenijama proizvodi monarhiste i policajce, ni u jednoj izbornoj jedinici nije pobedilo „da“; u centralnoj Bojotiji, u Shimatariju, najvećoj grčkoj vazduhoplovnoj bazi i komunističkom gnezdu, „ne“ je dobilo skoro 80%; predgrađa uz obalu oko Pireja, na nekoliko kilometara razdaljine (Glifada i Egaleo) pokazuju dijametralno različite rezultate; na Kritu, očekivano, posvuda oko 70% „ne“.

Šta raditi sa takvim podelama? Zahtevi manjeg dela nikako se ne mogu preslušati. Možda je dovoljno samo da se okrenemo evropskim telima odluke i vladanja, od male grupe nemačke levice koja je nešto pametno imala da kaže u parlamentu, pa sve do odvratne manipulativnosti Martina Šulca i ciničnog „Ja, ja“ Merklove na ispad nekih koji su prekinli jednu od njenih javnih žvaka noseći natpis „Ohi“. O horu omanjih evropskih podrepnika ne vredi ni govoriti, o izdaji Francuske i drskosti Velike Britanije još manje. Sve mi se čini da bi neke jednostavne karikature, kao što su ih pravili u novinama pre fotografija, mogle ove likove, svojom voljom svedene na stereotipe, jedino tačno da predstave. Pogled na tu stranu može dati bar trenutno olakšanje. Šta god da uradi sutra, grčka vlada ne može očekivati ni brze ni lako postignute rezultate. U svome prvom obraćanju građanima, Cipras je započeo time što nije reč ni o čijoj pobedi: mudar potez, koji stvara bar retoričku podlogu za saradnju na državnoj ravni.

Ostaje pitanje šta raditi sa Evropom, posebno traumatično za kandidate koji nešto očekuju oko 2020. Upravo zbog njih ne sme se pokrivati katastrofalna evropska politika, i za njih vredi raditi – sa onim srcem, duhom, željom i strašću iz Seferisove pesme – da se falsifikatori i eksploatatori Evrope zamene nečim boljim, uz sve greške koje pri tome možemo počiniti. Priznajem da nikada nisam bila za Evropu više nego noćas, jer toliko znam iz starogrčkih i drugih pametnih tekstova: država za građane je ostvariva, naročito ako su političari zamenjivi.

Peščanik.net, 06.07.2015.

Srodni linkovi:

James Galbraith – Devet mitova o grčkoj krizi

New Statesman – Pogled iz Atine

Paul Krugman – Ta nesrećna Evropa

Artist Stefanos – Euro Banknotes

Talassi – Uživo iz Atine: Grčka kriza i odlučujući referendum

Jakob Augstein – Nein

TEMA – GRČKA KRIZA

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.