Nakon uznemiravajućih otkrića 8. maja na raspravi komisije Senata za Bengazi, mnogo toga ostaje nejasno oko napada u kome su ubijena četiri Amerikanca prošlog septembra. Da li su ubice želele da dokažu nesposobnost američke sile? Ili je napad bio usmeren konkretno protiv CIA-e?
Jedna stvar je jasna. Ubistva u Bengaziju predstavljaju indirektnu ali predvidivu posledicu NATO intervencije u kojoj je svrgnut Muamer el Gadafi. Za Amerikance, razume se, Libija je skoro zaboravljena, ali za Severnu Afriku i arapski svet još uvek je u živom i zabrinjavajućem sećanju: sedam meseci vazdušnih napada, sa hiljadama operacija, 7.700 bačenih bombi i projektila, uz nebrojene civilne žrtve.
Novija prošlost je još uvek sa nama, ako zastanemo i obratimo pažnju. Ovo je kontekst u kome treba sagledati mišljenje onih ljudi – dobro pozicioniranih u medijskoj i spoljnopolitičkoj eliti – koji nas u poslednje vreme navode na još jednu nasilnu intervenciju u arapskoj zemlji. Tri dana pre rasprave komisije za Bengazi, Bil Keler je objavio neobično dug uvodnik u New York Timesu. Njegova kolumna nosila je naziv „Sirija nije Irak“, a njena pouka je sadržana u Kelerovoj poslednjoj rečenici: „Da bismo Siriju odradili kako treba prvo moramo da prebolimo Irak.“
Hajde da zastanemo i prisetimo se Iraka pre nego što prihvatimo Kelerovo uputstvo da ga zaboravimo. Skoro 4.500 Amerikanaca poginulo je u Iraku, a vratilo se skoro 32.000 ranjenih. O broju mrtvih Iračana koji bi bili živi da Amerikanci nisu bombardovali, napali i okupirali njihovu zemlju, teže je pronaći pouzdane podatke, ali 2008. godine New England Journal of Medicine je procenio broj žrtava nasilja na 151.000 do juna 2006; za sedam godina od tada dodato je još mnogo hiljada.
U vreme invazije na Irak, Keler je bio uvodničar i istaknuti kolumnista Timesa. Od 2002. do 2003, kada su jednostrane reportaže njegovog lista o Iraku odigrale značajnu ulogu u guranju države u rat, Keler je verovao u priče Timesa zasnovane na falsifikovanim ili sumnjivim dokazima koje je dostavljala Bušova administracija, i uložio je pozamašnu novinarsku energiju u podržavanje rata. Prisećajući se ovog perioda u kolumni od 5. maja, on piše o „našoj zlosrećnoj avanturi u Iraku“ dok svoju ulogu u njoj naziva „žalosnom pogrešnom procenom“ koja ga je na neko vreme „naterala da se okane oružja“.
Ali Sirija nije Irak, kaže on, i sada preporučuje upotrebu američke vojne sile protiv Sirije. Kelerova konstantna strepnja jeste da će nereagovanjem SAD možda izgubiti ulogu međunarodnog lidera: „Oprez je postao fatalizam, i naša obazrivost je iznedrila propuštene prilike, umanjen kredibilitet i veću tragediju“. Vojnom intervencijom, smatra on, tragedija se može umanjiti.
Zatim u Kelerovom članku sledi niz pažljivo nabrojanih razlika, koje treba da pokažu kako je Sirija lakši problem od Iraka. „U Iraku je naša invazija podstakla sektaški rat“ dok je „u Siriji takav rat već dugo u toku“. Znači, treba da intervenišemo jer je situacija već grozna. Osnovna pretpostavka je da američka intervencija ne može da pogorša situaciju. „Ovoga puta“, nastavlja Keler, „imamo saveznike koji očekuju da ih povedemo“. Imali smo saveznike, i to otprilike iste, i u Libiji, ali među 1.300 reči ove kolumne reč „Libija“ se ne spominje nijednom.
Očigledna samouverenost Kelerovog saveta za Siriju neverovatna je sama po sebi, ali ujedno predstavlja i odraz tendencije prisutne u nizu novijih članaka u Timesu. Ovi članci različitih autora svi nose naslove koji sugerišu da je američka vojna intervencija sada postala logičan nastavak događaja u Siriji.
Za to vreme u Kongresu, glasovi koji su predvodili ratni pohod 2003. podižu se protiv svakog oklevanja Obame da pokrene vojnu akciju. Što se tiče Džona Mekejna, nije satira nego prosta istina kada se kaže da tom čoveku nikad nije dosta ratovanja. Osmog maja, Mekejn je objavio karakterističan članak u Timesu, „Sirija: intervencija je u našem interesu“, sa spiskom praktičnih saveta. Pošto kolumna daje odgovore na pitanja koja nisu ni postavljena, možda bi u cilju ekonomičnosti bilo uputno da se u zagradama navedu pitanja koja se prirodno javljaju u manje samouverenoj i plahovitoj glavi:
„Mogli bismo da obučimo i naoružamo dobro proverene snage sirijske opozicije, kao što je prošle godine preporučio tim predsednika Obame za nacionalnu bezbednost. [Ko će ih „proveriti“ i sa kakvim kvalifikacijama?] Mogli bismo da napadnemo Asadove nosače aviona i raketne bacače. [U protivvazdušnom sistemu ruske proizvodnje snažnijem od libijskog?] Mogli bismo da uništimo artiljeriju i proteramo Asadove snage sa njihovih položaja. [Bez kopnene vojske?]“
Dobar deo ovog novog pritiska za još jednu američku intervenciju potiče od liberala. Senator Karl Levin uputio je 21. marta zajedno sa Mekejnom pismo predsedniku u kojem savetuje – između ostalih „ograničenih vojnih opcija“ – pokretanje „preciznih vazdušnih napada“ protiv sirijskog vazduhoplovstva, kao i „snažniju podršku“ opozicionim borcima za koje se veruje da nisu povezani sa Al Kaidom. Jedan od trikova liberalnog dela ratne skupine, od Iraka, preko Libije do Sirije, jeste estetizacija rata. Irački savetnici Bušove administracije – Ahmed Čalabi, Kanan Makija i ostali – često su govorili kako će američku okupacijsku vojsku u Iraku „dočekati sa slatkišima i cvećem“. Optimizam Bila Kelera odstupa od tog obrasca u izvesnoj meri, nudeći nam poletna poređenja sa muzikom i plesom: „Sve ovo [program vojne intervencije] mora biti pažljivo koreografisano i praćeno diplomatskom simfonijom.“
Istog dana kad su na Bostonskom maratonu eksplodirale bombe, sedamdeset petoro ljudi je ubijeno u Iraku, dok je 356 je ranjeno: samo jedna priča, koju je malo koji Amerikanac primetio, među desetima sličnih nakon američke okupacije. Ispoljavanje naših dobrih namera u Iraku, Avganistanu, Libiji, i sada u Siriji, dostiglo je razmere racionalizovanog ovisništva. Šta onda Amerika da radi? Ništa, dok ne budemo mogli da uradimo nešto dobro. Ali situacija teško da može biti gora. Trenutno glavnu podršku sirijskih opozicionih snaga čine Saudijci i Katarci.
Sirija je dobrim delom već rasparčana. Vlada i njene alavitske i hrišćanske pristalice kontrolišu zapad, Kurdi severoistok, a islamski pobunjenici istok (gde je al-Nusra Front već počeo da uvodi šerijatsko pravo). Protiv Katara i Saudijske Arabije su šiitske sile, između ostalih Iran i njegov saveznik Hezbolah, kao i brojne iračke šiitske izbeglice iz rata 2003. Sve ove grupe podržavaju alavite – povezane sa šiitskim islamom. Svi su stranci u Siriji osim alavita, koji iz verskih, kulturnih i političkih razloga sebe ne smatraju strancima. S druge strane, Sjedinjene Američke Države u čitavom regionu važe za potpune strance.
Nasilje je dosad odnelo skoro 80.000 žrtava, pa ipak postoji razuman strah da bi u metežu još jednog američkog rata moglo da dođe do još strašnijeg krvoprolića. Našu saveznicu Tursku, koja podržava sirijske pobunjenike, uznemirava mogućnost separatističke energije koja navodi sirijske Kurde na osnivanje sopstvene države; u izveštaju Međunarodne krizne grupe o sirijskim Kurdima (objavljenom 22. januara) jedno čitavo poglavlje nosi zabrinut naslov: „Od arapskog ustanka do kurdske prilike“.
Amerikanci već dugo imaju običaj da misle (kada uopšte razmišljamo o drugim zemljama) da što se više novih država pojavljuje utoliko bolje. Ovaj stav je u skladu sa našim opuštenim komunitarizmom, ali nema mnogo veze sa realnošću u svetu. O našem poslednjem talasu optimizma, koji je usledio posle rušenja sovjetske imperije, nakon više od četvrt veka može se dati poštena ocena: on nije uvek donosio sjajne rezultate. Ni na Balkanu, ni u bivšim sovjetskim republikama, a po svemu sudeći ni na Bliskom istoku.
Izbeglice iz rata u Iraku bile su najveća prećutna katastrofa bombardovanja, invazije i oružane okupacije, tokom prvih pet godina našeg devetogodišnjeg boravka u toj zemlji. Dva i po miliona ljudi pobeglo je iz zemlje, od ukupno 27 miliona stanovnika. Do sada su SAD primile kao imigrante njih 64.000, što je malo više od 3 odsto. Ogromna većina tih raseljenih ljudi sada su postali netražena odgovornost Jordana, Libana, Sirije i drugih arapskih zemalja. A prave razmere izbegličke krize u Siriji tek se sada otkrivaju. Od skoro milion i po izbeglica koje je građanski rat rasuo po svetu, samo u Jordanu ih je 500.000, a polovinu njih čine mlađi od 18 godina.
U Korenima totalitarizma Hana Arent je pisala o milionima bezdomnih i obespravljenih ljudi, unesrećenih ratovima dvadesetog veka i imperijalističkom proizvodnjom novih država pre i posle Prvog svetskog rata. Čitava generacija raseljenih ljudi stasala je u svetu toliko lišenom nade, toliko dalekom od osnovnih prava, da im život u okviru zakona nije predstavljao nikakvu prednost nad zločinom ili, kad smo već kod toga, nad terorizmom. „Tragedija obespravljenih nije u tome što su im uskraćeni život, sloboda i potraga za srećom“, pisala je Arent, „nego u tome što više ne pripadaju nikakvoj zajednici. Njihova muka nje u tome što nisu jednaki pred zakonom, nego što za njih ne postoji nikakav zakon“. Katastrofe dvadesetog veka, kako ih je ona videla, pokazale su da globalizovani poredak može „da iznedri varvare iz naših redova, primoravajući milione ljudi da žive u uslovima koji su, uprkos spoljašnjem izgledu, divljački“. Jednako nesrećan epilog, ako ne budemo pripazili, čeka nas i na kraju puta „pažljivo koreografisanog“ nasilja i „diplomatske simfonije“ kojom diriguje poslednja velesila.
David Bromwich, The New York Review of Books, 23.5.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.05.2013.