Američka berza upravo je imala najgori početak godine u svojoj istoriji. Istovremeno, evropske berze izgubile su oko 10%, a japanska oko 15% svoje vrednosti; kineska berza je nastavila strmoglavi pad; a cena nafte je na najnižem nivou u poslednjih 12 godina, što odražava (i anticipira) ekonomski zastoj širom sveta.
Donedavno su nas ubeđivali da će se u 2016. svetska ekonomija u potpunosti oporaviti od kraha iz 2008. Na čelu tog oporavka je Amerika, koja je pomoću fiskalnog konzervativizma i primenom probiznis programa podsticala rast i otvarala nova radna mesta. Zahvaljujući velikom ekonomskom rastu, američka berza je 2015. godine zaista dostigla nove visine, iako ju je tokom leta ometala zbrka na kineskoj berzi. U oktobru prošle godine nezaposlenost u Americi je u odnosu na vrhunac od 10% iz doba posle krize spala na 5% i približila se nivou iz doba pre krize. U znak poverenja, Federalne rezerve su u decembru 2015. prvi put posle 9 godina konačno povisile kamatnu stopu.
Priča dalje kaže da ni Britanija ni Irska nisu mnogo zaostajale. Iako jače pogođene finansijskom krizom nego SAD, oporavile su se zato što su sačuvale hladnokrvnost i sprovodile ispravne, iako nepopularne mere. Smanjenjem potrošnje, fokusiranim na rasipnička socijalna davanja, ubrzano je zapošljavanje jer je ljudima postalo teže da žive na račun poreskih obveznika. Te zemlje su bile dovoljno mudre da ne popuste pred kritičarima banaka i odlučile su se za umerenije regulisanje finansijskog sektora.
Govorilo se da su se čak i privrede kontinentalne Evrope konačno sabrale, jer su njihove vlade shvatile potrebu za fiskalnom disciplinom, reformom tržišta rada i manje strogom regulacijom biznisa. Svet – bar onaj bogati – konačno je krenuo ka potpunom oporavku. Šta je onda pošlo naopako?
Oni koji su plasirali tu priču sada pokušavaju da unapred okrive Kinu za predstojeće ekonomske nevolje, a među njima prednjači Džordž Ozborn; on je upozorio na “opasan koktel novih pretnji” u kojem najistaknutije mesto imaju devalvacija kineske valute i pad cena nafte (a obe te stvari uglavnom su posledica ekonomskog zastoja Kine). I naravno, ako naš oporavak propadne, nagovestio je, to će biti zato što je Kina pogrešno upravljala svojom ekonomijom.
Kina je svakako važan faktor u globalnoj ekonomiji. Godine 1978, uoči ekonomske reforme u toj zemlji, njen udeo u svetskoj ekonomiji iznosio je samo 2,5%, a danas je već dostigao oko 13%. Međutim, ne treba preuveličavati njen značaj, jer su 2014. SAD (22,5%), evrozona (17%) i Japan (7%) zajedno imali skoro polovinu udela u svetskoj ekonomiji. Bogati svet daleko nadmašuje Kinu. Ukoliko niste zemlja čija je ekonomija u razvoju i čiju izvoznu korpu uglavnom čini primarna roba namenjena Kini, krivicu za svoje ekonomske teškoće ne možete pripisivati njenom zastoju.
Radi se o tome da se Severna Amerika i zapadna Evropa nikada nisu zaista oporavile od krize iz 2008. Po podacima MMF-a, krajem 2015. deset od dvadeset zemalja u tim regionima imalo je prihod po glavi stanovnika (u nacionalnoj valuti i sa uračunatom inflacijom) niži od vrhunca dostignutog pre krize. Pet zemalja (Austrija, Island, Irska, Švajcarska i Velika Britanija) ostvarile su nešto veći prihod – između 0,05% (Austrija) i 0,3% (Irska). Jedino je u četiri zemlje – Nemačkoj, Kanadi, SAD i Švedskoj – prihod po glavi stanovnika bio znatno veći od vrhunca pre krize.
Čak je i u Nemačkoj, najuspešnijoj od te četiri zemlje, godišnja stopa rasta prihoda per kapita iznosila samo 0,8% kada se posmatra period između 2008 (tada je dostigla svoj poslednji vrhunac) i 2015. godine. S godišnjom stopom rasta od 0,4%, Amerika je ostvarivala polovinu tog prihoda. Uporedimo to sa godišnjom stopom rasta od 1% koju je tokom takozvane “izgubljene dve decenije” – između 1990. i 2010 – dostigao Japan.
Da bi stvari bile još gore, veliki deo tog oporavka oslanjao se na mehure na tržištu kapitala, naduvane ubrizgavanjem keša u finansijsko tržište putem kvantitativnog popuštanja. Ti mehuri na tržištu kapitala najdramatičnije su došli do izražaja u Americi i Velikoj Britaniji. Već 2013. i 2014. su dostigli nivo bez presedana, a 2015. nastavili ka novim visinama. U maju 2015. godine američka berza je dostigla viši nivo nego ikada do tada, da bi se nakon naglog pada tokom leta vratila na manje-više isti nivo koji je imala u decembru. Britanska berza, koja je posle vrhunca u aprilu 2015. doživela pad od skoro jedne četvrtine, sada nije toliko naduvana, ali Britanija ima još jedan mehur s kojim treba da se obračuna – mehur na tržištu nekretnina, gde su cene za 7% više u odnosu na vrhunac iz 2007. godine.
Tako posmatrano, glavni uzroci sadašnje tržišne pometnje imaju čvrste korene u bogatim nacijama – naročito u Americi i Velikoj Britaniji koje se rukovode pre svega finansijskim interesima. Budući da posle 2008. one nisu želele da temeljno restrukturiraju svoju ekonomiju, nekakav oporavak mogle su da postignu isključivo uz pomoć novih mehura na tržištu kapitala. Njihove vlade i finansijski sektori predstavljali su taj anemični oporavak kao impresivan uspeh i tako širile mit o tome da su ogromni mehuri mera ekonomskog zdravlja.
Sadašnja tržišna pometnja, bez obzira na to da li vodi ka dužem klizanju ili silovitom krahu, dokaz je da smo protraćili 7 godina na podupiranje propalog ekonomskog modela. Pre nego što stvari postanu još gore, moramo ga zameniti modelom koji nudi manje složen i promišljeniji finansijski sektor, podstiče investiranje u realnu ekonomiju putem fiskalnih i tehnoloških podstreka i uvodi mere čiji je cilj smanjenje nejednakosti tako da se potražnja može održati bez novih zaduživanja.
Nijedna od tih stvari nije lako primenjiva, ali znamo šta je alternativa – trajno stanje niskog ekonomskog rasta, nestabilnost i smanjenje životnog standarda ogromne većine ljudi.
Autor predaje ekonomiju na Kembridžu. Poznat je po knjigama “23 things they don’t tell you about capitalism / 23 stvari koje vam nisu rekli o kapitalizmu” i “Economics: the user’s guide / Ekonomija: uputstvo za upotrebu”.
The Guardian, 21.01.2016.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 31.01.2016.