Kontinuitet ili raskid – o tome će turski birači odlučivati na parlamentarnim izborima u nedelju 7. juna. Izbor kontinuiteta značiće nastavak vladavine Taipa Erdogana, koji vlada Turskom već više od jedne decenije. Prema ustavu, predsednik države treba da bude vanpartijska ličnost. Međutim, Erdogan aktivno učestvuje u izbornoj kampanji proričući apokaliptične scenarije u slučaju izbornog poraza svoje partije.
On je obesmislio parlamentarni sistem – skupština, premijer, kabinet su poslušnici ovog autokrate. Podela vlasti je de facto ukinuta: policija i prvosuđe primaju naređenja direktno od predsednika. Na primer: kritičkog novinara prvo denuncira Erdogan, a onda sledi optužnica državnog tužilaštva za izdaju zemlje. U njegovu medijsku kuću ulazi finansijska policija. Ukoliko se pojavi protest na društvenim mrežama, blokira se internet.
Sedmi juni tako nije samo dan izbora budućeg saziva parlamenta, već pre svega plebiscit o predsedničkoj diktaturi. Većina dobijena za promenu ustava u korist Erdoganove partije AKP, zadala bi smrtni udarac turskoj demokratiji.
Ali ima razloga i za optimizam. Najpopularniji slogan u kampanji glasi: „Nećeš biti predsednik“. Njegov autor je predsednik HDP / Demokratske narodne partije Selahatin Demirtas. Ukoliko ova kurdska partija pređe visoko postavljen cenzus od 10 odsto, raspršiće se i Erdoganovi snovi.
Kada bismo tu ubrojali i glasove socijaldemokratskih i nacionalističkih opozicionih partija, AKP možda neće dobiti ni apsolutnu većinu, čime gubi mogućnost promene ustava. Međutim, ako HDP ne osvoji 10% glasova, sva njena mesta u parlamentu odlaze AKP. Ova odredba je nasleđe vojnog udara iz 1980, čiji cilj je bio da se islamisti i Kurdi zadrže van parlamenta. Danas je ona spas za islamiste.
Višedecenijska oružana borba turske države protiv gerile PKK / Radničke partije Krudistana nije ugušila kurdski politički pokret. Represije, progoni i politička ubistva nisu sprečili Kurde da iskoriste legalne mogućnosti i dobiju svoje predstavnike u parlamentu. Mirovni pregovori sa turskom državom, koje iz zatvora vodi vođa PKK Abdulah Okalan, a naročito primirje koga se PKK godinama strogo pridržava, doveli su do legalizacije njihovog prisustva u državnim institucijama.
Samo-raspuštanje na kurdskim zahtevima zasnovane partije i osnivanje HDP, koja nudi rešenja za celu Tursku, dovelo je do zanimljive političke dinamike. Svojim radikalno demokratskim programom, HDP bi mogla da postane opoziciono središte turske levice, marginalizovanih verskih i etničkih manjina, pa čak i konzervativnih Kurda otuđenih od PKK. Selahatin Demirtas, nadareni govornik, predvodi partiju zajedno sa Figenom Juksekdagom.
HDP je čista suprotnost Erdoganu i njegovom autokratskom sistemu koji često poseže za šovinističkim, nacionalisitčkim, fašistoidnim i islamističkim metodama. Sa jedne strane imamo dominaciju muškaraca, mizoginiju, homofobiju i poslušnost, sa druge ravnopravno predstavljanje žena, LGBT i feminističke kandidate. Sa jedne strane je Erdogan koji prezire žrtve genocida nad Jermenima, a sa druge Demirtas koji govori o istorijskoj odgovornosti i praštanju.
Erdogan sklapa tajne poslove sa Rusima o gradnji nuklearnih elektrana, a Demirtas zagovara obnovljive izvore energije. Erdogan je posle pogibije 301 rudara u rudniku Soma govorio o „božanskom proviđenju“ i ošamario jednog od očajnih rudara, a Demirtas se sa sindikatima bori za unapređenje zaštite na radu.
Kada je Erdogan pre više od jedne decenije pobedio na izborima, bio je oličenje nade u demokratske reforme i pomirenje sa Kurdima. „Protiv korupcije, siromaštva, zabrana“, bio je tada slogan njegove partije. AKP je slavljen kao nosilac demokratske transformacije Turske. Edogan je smatran reformatorom koji će zemlju uvesti u EU.
Danas je Turska zemlja ruševina demokratije. „Mislili smo da idemo u EU, a postali smo kopija Severne Koreje“, ironično primećuje pisac Murat Ujurkulak. Korumpirana politička elita okupljena oko Erdogana neverovatno se obogatila. Kapitalizam divljeg zapada pokrenuo je gigantske državne projekte koji su poslušnim građevinskim firmama doneli milione, kojima je onda zauzvrat izgrađena medijska imperija odana Erdoganu.
I kada se Erdogan raduje kada sirijsko-kurdski grad Kobani padne pod naletom Islamske države, i kada javno osramoti majku 15-godišnjeg demonstranta poginulog u parku Gezi, poslušnički mediji će ga uvek slaviti.
Erdoganov poredak je otrov za tursko društvo. Glas za HDP je protivotrov. Ulazak HDP u parlament neće biti rešenje svih problema, ali je preduslov da se tursko društvo regeneriše i konačno prodiše.
Ömre Erzeren, TAZ, 06.06.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net, 06.06.2015.
Srodni link: TAZ – Uzdrmani presto