Fotografije čitateljki, Mina Milenković
Svi koji su pomislili da prošlonedeljni događaji svedoče o tome da je rusko rukovodstvo i ovoga puta prinelo ekonomiju na žrtveni oltar politike, grdno su se prevarili. Ovoga puta su i ekonomija, i politika, i sam zdrav razum žrtve na oltaru imidža jedne neadekvatne, nepredvidive, do zuba naoružane i imperijalnim kompleksom obuzete zemlje, koju treba izbegavati i s kojom je možda najbolje nemati nikakvog posla.
Početkom prošle nedelje su tu i tamo opstajale neke iluzije o tome da uplitanje Rusije u sirijski sukob ima za cilj povratak Rusije u svetsku politiku, a da je ulazak u rat protiv Isis-a možda naš način uključivanja u međunarodnu antiterorističku koaliciju. Doduše, malo čudan, više na svoju ruku i bez prethodne najave. Međutim, krajem nedelje su sve iluzije isčezle. Ostala je samo neverica u ono što se događa i sumnje u adekvatnost ruskog rukovodstva.
Početkom nedelje je još postojala nada da ruski avioni zaista greškom bombarduju saveznike SAD, Turske i Saudijske Arabije ili da ih o pozicijama koje su pod kontrolom neprijatelja namerno lažu Asadovi generali; da naši lovci slučajno uleću u vazdušni prostor Turske i da tek onako, šale radi nišane turske avione. Ali krajem nedelje, ruske vlasti su svima jasno i otvoreno objasnile da su, što se nas tiče, svi protivnici Bašara Asada teroristi. Početkom nedelje, Sjedinjene Američke Države su tražile puteve uzajamne koordinacije svojih dejstava sa dejstvima ruske armije, a pred kraj nedelje je NATO počeo da preispituje načine da im se suprotstavi.
Ali s pozicija primene zdravog razuma, provociranje Turske je nešto što se ipak najteže da objasniti. Putin, i njegov verni Miler, pre samo par meseci su se zdušno kleli u večno prijateljstvo Moskve i Ankare. Naravno, ovo zakljinjanje je bilo u priličnoj meri iznuđeno, jer kada je „Južni tok“ zbog naše intervencije u Ukrajini bio ‘torpedovan’ od strane Evrope, hitno je morao biti transformisan u takozvani „Turski tok“. Bez ovog na brzu ruku sklepanog projekta, isporuka našeg gasa Evropi bi, bez učešća Ukrajine, bila osuđena isključivo na „Severni tok“, gasovod čiji su kapaciteti očigledno nedovoljni. U tu južnu, tursku gasovodnu granu koja zaobilazi Ukrajinu, uložene su milijarde dolara i sada se može desiti da sav taj novac bude bačen u vetar.
Predsednik Turske Tajip Erdogan je prošle nedelje pripretio da, zbog naglog pogoršanja odnosa Turske i Rusije, Ankara može i da se odrekne kupovine ruskog gasa. „Mi smo prvi na spisku kupaca ruskog prirodnog gasa i brisanje Turske sa tog spiska će Rusiji doneti ogromne gubitke. Sve svoje potrebe za gasom Turska može da namiri i iz drugih izvora“ – navodi Rojters citirajući predsednika Erdogana. „Mi ne možemo tek tako preći preko grubih povreda vazdušnog prostora Turske, a sva dosadašnja objašnjenja u vezi sa ovim teškim incidentima od strane Rusije zvuče krajnje neubedljivo“. Osim gasnog ugovora, Rusija može da izgubi i ništa manje unosan posao izgradnje atomske električne centrale u Turskoj. Uostalom, Turska je članica NATO-a i bilo kakva vojna provokacija usmerena protiv Ankare je bremenita opasnostima mogućeg sukoba sa svim ostalim članicama alijanse.
Vrhunac sveg prošlonedeljnog bezumlja ruskih vlasti dogodio se u sredu. U jeku ispaljivanja ruskih krilatih raketa sa akvatorije Kaspijskog mora po ciljevima na teritoriji Sirije, vlasti su donele odluke o konfiskovanju penzijskih fondova, izmeni poreske osnovice i podizanju stope poreza proizvođačima i distributerima nafte i gasa, i o strogom ograničenju indeksiranja penzija do 4%. Pri čemu je pomenuta raketna dogodovština (koja je uzgred te iste ruske penzionere i poreske obveznike koštala na desetine miliona dolara, i koja je „sasvim slučajno“ upriličena baš na Putinov rođendan 7. oktobra), s vojne tačke gledišta bila apsolutno besmislena.
Jedina uteha u ovoj sumanutosti je to da je Putin izgleda definitivno batalio ideju o stvaranju „ruskog sveta“ i da se prebacio na ideju zavođenja reda u arapskom svetu. Međutim, slaba je to uteha. I za stvaranje onog prvog i za uređenje ovog drugog, sve račune će na kraju morati da plate ruski građani, od kojih je dve trećine već primorano da svakodnevno štedi na hrani i ostalim osnovnim životnim potrebama.
Maksim Blant, Ежедневный журнал, 09.10.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 12.10.2015.
Srodni linkovi:
Aleksandar Goljc – Naš dragi Asad
Aleksandar Goljc – Putinova strategija i Pauelova doktrina
Aleksandar Goljc – Novi rat Okeanije
Ежедневный журнал – Rusija se upliće u još jedan rat
Julija Latinjina – Opet smo namagarčeni
Ежедневный журнал – Rekviziteri
Ежедневный журнал – Ne poslasmo mi džabe vojsku u Siriju
Radio Eho Moskve – Da li ćemo se zaglibiti i u Siriji
