Predsednik Obama je 2013. predložio ambiciozan novi nacionalni plan za opšte predškolsko vaspitanje koje bi se finansiralo novim akcizama na cigarete. Taj plan nije dobio podršku, ali je Bil de Blasio ponovo pokrenuo ovo pitanje kada je izabran za gradonačelnika Njujorka i obećao univerzalna obdaništa za svu decu ovog grada koja će početi sa radom na jesen. Međutim, nova istraživanja sve jasnije pokazuju da obrazovna nejednakost počinje mnogo ranije.
Značaj univerzalnog ranog obrazovanja odavno je prepoznat: ono poboljšava životne izglede za siromašnu decu i presudno je za održavanje jednakih šansi za sve. SAD su daleko od ovog cilja. U većini evropskih zemalja postoji opšti, kvalitetan predškolski sistem za trogodišnjake i četvorogodišnjake. U Americi najnoviji podaci pokazuju da je manje od polovine trogodišnje i četvorogodišnje dece upisano u neku predškolsku ustanovu. Glavni federalni program, Head Start, obezbeđuje sredstva za predškolsko vaspitanje za samo dve petine siromašne dece tog uzrasta.
Štaviše, Amerika je druga po stopi dečjeg siromaštva od trideset pet zemalja koje meri Dečiji fond Ujedinjenih nacija (samo je Rumunija gora). Dvadeset tri odsto američke dece siromašno je po međunarodnim merilima, za razliku od 10 odsto u Britaniji i 7 ili 8 odsto u nordijskim zemljama. Prema ovim merenjima, u Americi su najsiromašnija deca od pet ili manje godina – zapravo, to je najsiromašnija demografska grupa u zemlji. Mnoga od ove dece žive u dubokom siromaštvu, a prihod njihovih porodica manji je od polovine iznosa koji se smatra granicom siromaštva. Naročito je visoka stopa siromaštva u crnačkim i latinoameričkim porodicama.
Nauka je odavno pokazala da se deca koja odrastaju u siromaštvu suočavaju sa većim preprekama u socijalnom razvoju i zdravlju, i te prepreke ih često doživotno prate. Oni češće pate od hroničnih bolesti poput astme ili hiperkinetičkog poremećaja, malo njih završi srednju školu, rade za manju platu i često završavaju na socijalnoj pomoći. Siromašne tinejdžerke češće neželjeno rađaju.
Ali poslednjih godina neurološki dokazi ubedljivo pokazuju da uzroci ovih loših ishoda nisu ni isključivo kulturni, niti su posledica slabog genofonda, kao što su nekad tvrdili komentatori poput Čarlsa Mareja, autora knjige The Bell Curve. Kao što je jasno istakao dr Dejvid Keler na nedavno održanom skupu o siromaštvu dece u Vašingtonu pod nazivom „Nejednakost počinje rođenjem“ (pod pokroviteljstvom političkog instituta koji vodim, The Bernard L. Schwartz Rediscovering Government Initiative pri fondaciji Century), postoje novi biološki dokazi da stresno okruženje kod najmlađe dece ne utiče samo na kulturne i psihološke preduslove za neuspeh; ono može da utiče i na arhitekturu mozga, na promenu neurološkog funkcionisanja i kvantiteta sive mase.
Drugim rečima, predškolsko vaspitanje nije dovoljno. Zabrinjavajuće je, međutim, da su ovi zaključci bili poznati već neko vreme, ali im se ne posvećuje dovoljna pažnja. Zapravo, prvobitni dokumenti objavljeni su davne 2000. u jednom zapaženom članku harvardskog Centra za razvoj deteta, a istraživanja bazirana na njima se od tada umnožavaju.
Dva istraživanja završena 2013. povezuju neurodegeneraciju direktno sa siromaštvom. Grupa istraživača sa šest univerziteta merila je moždanu aktivnost odraslih koji su kao devetogodišnjaci bili siromašni i otkrila da su područja mozga koja kontrolišu emocije kod njih fizički nedovoljno razvijena. Jedno istraživanje Vašingtonskog univerziteta pokazalo je da adekvatno negovana siromašna deca, uz izbegavanje konstantnog stresa, obično imaju normalno razvijeno moždano tkivo, dok ona druga imaju manje bele i sive mase i manje kontrolne centre poput hipokampusa.
Otkriveno je da ljudi doživljavaju hemijsku reakciju na stres koja ih prvenstveno brani od posledica. Ali ova odbrana ima granica. Ukoliko je dete čiji se mozak još uvek formira konstantno bombardovano stresom – usled nasilja u kući, nedovoljne ishrane, roditeljske narkomanije i hroničnog nedostatka pažnje ili nege – preopterećeni mehanizam zakazuje i mozak trpi posledice.
Dr Džek Šonkof, koji vodi harvardski Centar za razvoj deteta, napisao je sa svojim kolegama brojne radove u kojima iznosi rezultate istraživanja sa životinjama i sve češće sa decom. Pod stresom telo proizvodi dva hormona koji deluju zaštitno, adrenalin i kortizol. Ali kada stres postane preteran – što se u stručnim krugovima sada naziva „toksičnim stresom“ – prevelika hormonska aktivnost oštećuje neuronske veze, sprečava imunu reakciju i menja delove mozga koji direktno utiču na pamćenje, učenje i kontrolu emocija.
Ove studije se najčešće potvrđuju da su uporno zanemarivanje i neadekvatna pažnja primarni uzroci slabljenja moždanog kapaciteta. Dokazi na osnovu različitih ispitivanja, uključujući i decu u hraniteljskim porodicama iz čitavog sveta, jasno pokazuju, obično posredstvom magnetne rezonance, pogubne posledice neadekvatne pažnje za neuronske veze i veličinu mozga.
Sociološka istraživanja, sa druge strane, pokazuju koliko je zapostavljanje dece među siromašnima uobičajeno. Siromašni roditelji preopterećeni su brigama o hrani i prevozu, a često i o bezbednosti u svojoj zajednici i stabilnosti svoje porodice. Neki su možda prosto neodgovorni, ili koriste drogu, ali brojna etnografska ispitivanja siromašnih koja su vršili Dečiji zaštitni fond, nezavisni istraživači i drugi, pokazuju da ovi roditelji, uključujući i samohrane majke, brinu za svoju decu jednako kao i imućniji roditelji. Problem je u tome što oni često ne mogu da nađu posao koji im omogućava da provode vreme sa svojom decom i što zbog nedostatka resursa, vremena ili zbog napetosti ne mogu da ispune sve dužnosti. Istraživanja takođe pokazuju da kvalitet prenatalne nege može da utiče na razvoj u ranom detinjstvu i da kod trudnice zavisnost od droge ili depresija takođe može uticati na neurološki razvoj bebe.
Najfascinantniji detalj kod ovih nedavnih saznanja je to što preciziraju razlike između onih koji krive genofond, poput Marejevih sledbenika, i onih koji krive kulturu. Ispostavlja se da geni jesu važni ali, kako otkrivaju naučnici, roditelji i kulturno okruženje mogu da poboljšaju moždani kapacitet i da spreče slabljenje. Kako kaže dr Keler, lekar i istraživač, i ujedno predsednik Akademskog pedijatrijskog udruženja, „nova istraživanja nisu čisti Darvin, u njima ima pomalo i Lamarka“.
Sada se skoro svi medicinski i naučni radnici slažu: što se ranije pozitivno interveniše u životu deteta – uključujući kućne posete profesionalaca, roditeljsko savetovanje, lečenje bolesti zavisnosti, i relativno nove programe kao što je čitanje deci i pre nego što progovore – utoliko bolje. Pedijatri, uključujući veliku Američku pedijatrijsku akademiju, rade na planovima da upotrebe pedijatrijske posete za šire intervencije kada je preterani stres očevidan. Jedan od omiljenih predloga je program besplatne knjige uz svaku vakcinu.
Međutim, mene najviše brine činjenica da su naši politički lideri i poslanici dosad uglavnom zanemarivali povezanost siromaštva, lošeg obrazovanja, pa čak i neuroloških posledica – i činjenice da efikasno smanjenje siromaštva može da ispravi ovaj problem. Ekonomisti Dženet Gornik i Markus Džanti analizirali su podatke iz raznih zemalja i zaključili da je siromaštvo dece daleko niže u evropskim državama, ne zato što njihova ekonomija omogućava veće zarade za radnike sa nižim primanjima, već zbog jačih socijalnih programa. Većina ovih zemalja, kao i mnoge u Latinskoj Americi, daje direktne novčane naknade roditeljima sa decom.
Nova radna mesta i bolje plaćeni poslovi su od vitalnog značaja u borbi protiv siromaštva dece i problema koje ono izaziva. Puna zaposlenost, sa dobrim poslovima, još uvek je moguća uz ozbiljan fiskalni stimulans, uključujući javne investicije u infrastrukturu.
Ali socijalni programi su ključni. Bez obzira na cinizam po pitanju socijalnih programa i socijalne pomoći, Amerika ume da smanji siromaštvo. Kako ističe Robert Grinstajn iz Centra za budžet i političke prioritete, federalna sigurnosna mreža – u koju spadaju Medicaid, bonovi za hranu, povraćaj poreza, poreske olakšice za dete – održala je 41 milion ljudi iznad granice siromaštva 2012, uključujući i 9 miliona dece. Bez državnih davanja, današnja stopa siromaštva iznosila bi 29 odsto. Umesto toga, prema najpouzdanijim merenjima, ova stopa je sa oko 26 odsto krajem 1960-ih pala na današnjih 16 odsto. Drugim rečima, rat protiv siromaštva započet šezdesetih je uspeo.
Ali, usred rastuće nejednakosti između najbogatijih i ostatka društva, smanjenja društvene pokretljivosti na svim nivoima, problemi za najlošije plaćene Amerikance su veliki. Naše današnje stope siromaštva – naročito među najmlađom decom – još uvek su opasno visoke. Posebno je uznemiravajuće što stope siromaštva dece, posle skoka tokom recesije, nisu spuštene u nedavnom ekonomskom oporavku.
Ja bih otpočeo novi rat protiv siromaštva dece uvođenjem federalnog sistema novčanog dodatka za siromašne porodice sa decom, kao što se trenutno radi u mnogim zemljama sveta. Sada se pomoć uglavnom svodi na kupovinu hrane, ili je uslovljena nalaženjem posla, što je za mnoge iz ove grupe danas posebno teško. Ali u političkom okruženju gde Kongres želi čak i da smanji bonove, ubeđivanje naših poslanika u moralnu i ekonomsku logiku direktnih novčanih davanja zahtevaće mnogo truda.
Istraživanja su sada nesporna. Nejednakost u Americi počinje s rođenjem, pa čak i ranije za one čije su majke bile bolesne u trudnoći ili one bez adekvatne prenatalne nege. Bez ikakve krivice, jedna četvrtina američke dece počinje s velikim zakašnjenjem, dok druga četvrtina odrasta u porodicama koje zarađuju samo dvostruko više od granice siromaštva – oko 48.000 dolara godišnje za četvoročlanu porodicu. Uz pouzdana saznanja neurologije 21. veka, više ne možemo govoriti deci rođenoj u siromaštvu da više uče i da kad odrastu nađu posao. Država koja hoće da svi njeni građani budu produktivni radnici i koja obećava fer i dostojanstven život svima, bez obzira na rasu ili boju kože, sada mora da obrati pažnju na svoju brojnu siromašnu decu.
Jeff Madrick, NYRBlog, 26.06.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 13.07.2014.