Otmice i prisilni nestanci gotovo redovno se koriste kao strategija za širenje terora tokom sukoba ili od strane diktatorskih režima. Prisilni nestanak postao je globalni problem i nije ograničen na određenu regiju sveta, događa se u gotovo svim sukobima, čak i unutrašnjim, a koristi se i kao sredstvo političke represije nad protivnikom. Na stotine hiljada ljudi nestalo je tokom sukoba ili perioda represije u desetinama zemalja širom sveta.
Zbog toga je 21. decembra 2010. generalna skupština Ujedinjenih Nacija rezolucijom izrazila duboku zabrinutost zbog povećanja prisilnih nestanaka u različitim regionima sveta, uključujući hapšenja, pritvaranje i otmice. Istom rezolucijom Skupština UN-a je pozdravila usvajanje Međunarodne konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka i odlučila da 30. avgust proglasi Međunarodnim danom žrtava prisilnih nestanaka.
U članu 2 Konvencije Prisilni nestanak definisan je kao hapšenje, pritvaranje, otmica ili bilo koji drugi oblik lišavanja slobode od strane državnih agenata ili osoba ili grupa osoba koje deluju uz ovlašćenje, podršku ili pristanak države, nakon čega sledi odbijanje da se prizna lišenje slobode ili prikrivanje sudbine ili boravišta nestale osobe, što takvo lice stavlja van zaštite zakona. Konvencija se bavi, pored sprečavanja prisilnog nestanka, i merama koje zemlje potpisnice moraju da preduzmu u cilju rasvetljavanju sudbine nestalih osoba, krivičnog gonjenja odgovornih za otmice i prisilne nestanke, kao i pružanjem reparacije odnosno odštete žrtvama i njihovim porodicama. Stranke konvencije takođe se obavezuju da će sarađivati sa drugim državama u obezbeđivanju krivičnog gonjenja ili izručenja prestupnika i pomoći žrtvama prisilnog nestanka ili lociranju i vraćanju njihovih posmrtnih ostataka. Sve zemlje nastale raspadom Jugoslavije, a koje su članice UN-a, potpisnice su konvencije a Srbija, BiH i Crna Gora su je ratifikovale.
Pored konvencije za zaštitu svih lica od prisilnih nestanaka postoje i drugi međunarodni instrumenti koji garantuju prava porodica nestalih, a posebno pravo da saznaju sudbinu nestalog člana porodice. To garantuje Ženevska konvencija iz 1949, kao i njeni dodatni protokoli iz 1977. Takođe, zemlje regiona su usvojile ili su u procesu usvajanja zakona o nestalim osobama. Tako je Bosna i Hercegovina usvojila Zakon o nestalim osobama još 2004, Kosovo je to uradilo 2011, dok je Hrvatska usvojila zakon o nestalim osobama u domovinskom ratu 2019. Srbija je imenovala radnu grupa za izradu nacrta zakona o prinudno nestalim licima, pa se očekuje da do kraja ove godine bude napravljen prvi nacrt tog zakona.
Procenjuje se da je oko 40.000 osoba nestalo u sukobima u bivšoj Jugoslaviji. Od tog broja oko 30.000 osoba nestalo je u BiH, oko 6.500 nestalo je tokom sukoba u Hrvatskoj, a oko 4.500 nestalo je tokom sukoba na Kosovu i u vezi sa njim. Danas, 30 godina posle raspada Jugoslavije i 22 godine posle završetka sukoba na Kosovu, kao nestala lica vodi se još oko 1000 osoba. Bez obzira što se može smatrati kao uspeh to što je do sada rasvetljena sudbina oko 75 odsto od ukupnog broj prijavljenih nestalih lica, ipak deset hiljada porodica i stotine hiljada bliskih rođaka žrtava još uvek tragaju za svojim voljenima i traže pravo na istinu. S pravom, i dalje, pitanje nestalih u bivšoj Jugoslaviji se smatra kao goruće nasleđe devedesetih godina prošlog veka. Naravno, nerešavanje ovog pitanja predstavlja breme za sve ostale procese suočavanja sa prošlošću, a koji bi trebalo da dovedu da pomirenja.
Nažalost, zemlje nastale raspadom Jugoslavije nisu u dovoljnoj meri preuzele svoje obaveze u sprovođenju odredbi iz navedenih međunarodnih, a ni svojih domaćih instrumenata, a koji se odnose na pitanje nestalih osoba. Naime, nije urađeno dovoljno za rasvetljavanje sudbine nestalih, krivično gonjenje odgovornih za otmice i prisilne nestanke, pružanje reparacija (materijalnih i simboličnih) za žrtve i njihove porodice kao i vraćanje dostojanstva žrtvama. Iako predstavnici institucija deklarativno navode da pitanje rasvetljavanja sudbine nestalih tretiraju kao humanitarno pitanje, to jednostavno nije istina jer u praksi je očito da je to pitanje jako politizovano. To je najviše uočljivo u slučaju Kosova i Srbije. Za otkrivanje pojedinih masovnih grobnica na teritoriji Srbije je bilo potrebno od 15 do 20 godina, poput masovne grobnice u Rudnici, koja je otkrivena 2014. ili one na lokaciji Kiževak, koja je otkrivena 2020. U prvoj su pronađeni posmrtni ostaci 54 tela kosovskih Albanaca, a u drugoj devet tela. Teško je verovati da vlasti u Srbiji nisu znale za postojanje tih masovnih grobnica i da nisu imale informaciju o tačnim lokacijama. Na kraju, akciju sakrivanja tih tela nije mogao niko da se sprovede bez znanja državnih struktura. Ipak, čekalo se više od 15 godina da se one pronađu.
S druge strane, kosovske vlasti optužuju srpsku stranu kao odgovornu za sve nestale na Kosovu, pa i za nestale Srbe, čiji broj je preko 400. Ne postoji nijedna indicija da kosovske vlasti samostalno preuzimaju bilo kakve aktivnosti za otkrivanje nestalih Srba na Kosovu i lociranje grobnica gde su pokopana tela Srba. Izgovor kosovske strane je da ne postoji nikakva arhiva gde se nalaze informacije o sudbini nestalih Srba, a pri tom zaboravljaju da je njihova odgovornost da sprovode istrage i pronalaze posmrtne ostatke nestalih Srba i drugih koji su pokopani na tajnim lokacijama na teritoriji Kosova.
Iako je civilno društvo bilo zadovoljno što je tema nestalih obuhvaćena dnevnim redom dijaloga između Kosova i Srbije, nije trebalo da prođe mnogo do razočarenja. Naime, posle poslednjeg sastanka u okviru dijaloga u Briselu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je izjavio da je Srbija spremna da istraži svaku lokaciju na teritoriji Srbije gde kosovska strana sumnja da može biti grobnica. Naravno da kosovska strana ne može znati gde se nalaze grobnice na teritoriji Srbije, to treba da znaju srpske vlasti. A premijer Kosova Albin Kurti zahtevao je da se smeni šef srpske vladine komisije za nestala lica, jer je on bio deo srpskog državnog aparata iz 1990-ih. Ove izjave dovoljno pokazuju neozbiljnost i nedostatak političke volje na obe strane da preduzmu odgovornost i da tretiraju pitanje nestalih lica kao humanitarno pitanje. Odnos prema žrtvama se na najružniji način ilustruje na mestima masovnih grobnica. Ni na jednoj lokaciji u Srbiji gde su bile masovne grobnice nije postavljen nikakav spomenik, spomen ploča ili bilo šta kao znak poštovanja prema žrtvama. Ista je situacija i na Kosovu, gde uglavnom nisu obeležene lokacije masovnih grobnica. Takvom praksom ne može da se vrati dostojanstvo žrtvama i njihovim porodicama.
Kako stvari stoje, izgleda da ćemo i ove godine na Međunarodni dan nestalih lica čuti uobičajene izjave predstavnika vlasti i njihovu verbalnu podršku porodicama nestalih, ali to se neće odraziti na konkretne radnje koje rešavaju sudbinu nestalih, na kažnjavanje odgovornih za zločine, pružanje odgovarajućih reparacija za žrtve i na povratak dostojanstva žrtvama i njihovim porodicama.
Autor jeizvršni direktor Fonda za humanitarno pravo Kosovo (FHP Kosovo).
DwP, 30.08.2021.
Peščanik.net, 30.08.2021.