Nema u Srbiji nijednog pitanja na kome se ne lome koplja između nacionalnih ekonomskih i nacionalnih ‘geopolitičkih’ interesa, a u većini tih sukoba obično pobeđuje politička megalomanija. To potvrđuje i najnovija ‘diskusija o prioritetima’ u potrošnji ruskog kredita za modernizaciju naših železnica, od 800 miliona dolara.
Naime, kao što je već poznato, Dragoljub Simonović, generalni direktor „Železnica Srbije“, smatra da je, umesto nastavka gradnje pruge Valjevo – Lozica, bolje i rentabilnije pare koncentrisati na dovršetak Koridora 10 i u tom smislu, prvo, rekonstruisati i izgraditi dvokolosečnu prugu Stara Pazova – Novi Sad, za brzine do 160 kilometara na sat. Na drugoj strani, ministar saobraćaja Milutin Mrkonjić insistira da se poštuje Master plan razvoja saobraćaja Srbije do 2027. godine, prijavljen i Evropskoj uniji (koja ga je finansirala), te da se u dovršetak pruge Valjevo – Loznica (a zapravo „ratne pruge“ Uža Srbija – Republika Srpska) uloži 276 miliona evra.
Ne ulazeći u ključnu tačku spora – da li je bolje graditi prugu na kojoj se bolje zarađuje na domaćem saobraćaju i u međunarodnom tranzitu ili onu koja će u nekoj budućnosti imati značaj za ostvarenje „nacionalnog jedinstva“ – valja obratiti pažnju na puke „tehničke argumente“ koje je za svoj stav izneo ministar Mrkonjić.
On je, prema izveštajima u štampi, rekao da svaka promena deonica u Master planu nosi dve godine pomeranja izgradnje, pa bi takvog gubitka na vremenu bilo i kod „zamene“ projekata, o kojoj se sada raspravlja, a dodao je i da smo „upravo zahvaljujući nesposobnosti železnice da napravi projektnu dokumentaciju, jedva sastavili listu i ovih projekata koje smo najzad uspeli da ubacimo u program“ (Valjda se misli na program upotrebe Ruskog kredita).
Da podsetimo, taj famozni „ruski kredit za železnice“ kasnio je dve godine, jer su kreditori iz Moskve dve godine čekali projekte i prioritete od Železnica Srbije. Mene je posebno frapiralo to što za „udvostručenje“ i modernizaciju pruge Stara Pazova – Novi Sad zasad postoji samo idejni, ali ne i glavni projekat, koji tek treba da bude izrađen, a reč je praktično o „glavnoj pruzi“ Srbije još od pada Berlinskog zida od pre skoro četvrt veka. I inače, reč je jednoj od naših najstarijih pruga, koja funkcioniše već 120 godina, a već 50 godina se razmišlja kako da se na tom pravcu izgradi i drugi kolosek na inače „klizećem“ i tesnom terenu između Fruške gore i Dunava.
Šta li je Milutin Mrkonjić doista radio čitavu deceniju na čelu nekad poznatog saobraćajnog projektantskog zavoda CIP, čuvenog u Miloševićevo vreme, koji se bavio „brzim prugama Srbije“ – kad nije napravljen ni projekat osavremenjavanja pruge koja spaja dva najveća grada u Srbiji?
Čak, izgleda, da se ponovo mora projektovati i izgradnja železničke stanice Prokop u Beogradu, bar na takav zaključak upućuje ugovor o kuvajtskom kreditu od oko 26 miliona evra s kraja prošle godine, koji je upravo i odobren za izradu ovog projekta, a još nije verifikovan u Skupštini Srbije, pa nije pušten u tečaj. A setimo se da je upravo Mrkonjićev CIP, u Miloševićevo vreme projektovao čitav poduhvat izmeštanja beogradske železnice sa sadašnje lokacije i za izlaz grada na Savu i Dunav – i to je bila velika politička parada u onim teškim vremenima.
Problemi sa projektovanjem u Srbiji, koje ne sustiže razmahane „velike ideje“ koje svakodnevno seju naši ministri i političari, kako u zemlji, tako i u inostranstvu, izgleda da su sve veći. To potvrđuju priče o drumsko-železničkom tunelu kroz Frušku Goru ili o „izlasku Srbije na Egejsko more“ ili aktuelna zapetljancija o zakonu o Južnom toku čija trasa izgleda da još uopšte nije ni određena, a nekmoli da je napravljen projekat izgradnje tog „kontinentalnog gasovoda“ kroz Srbiju – a izgradnja je, navodno, već trebalo „svečano“ (u prisustvu samog predsednika Rusije, Vladimira Putina) da počne u decembru – očigledno bez ikakvog projekta, osim političko-promotivnog.
Sve to upućuje na zaključak da je Srbija postala nemoćna i u pogledu znanja u građevinarstvu, naročito u niskogradnji – a nekada je imala jedan od najboljih građevinskih fakulteta u Evropi (onaj u Beogradu) i bila čuvena upravo po građevinskim projektantima i inžinjerima.
Novi magazin, 08.02.2013.
Peščanik.net, 08.02.2013.