Nemci polako postaju omiljeno žrtveno jagnje za krizu evra. Šta god da urade, nije dobro. Već godinama medijski kritičari u zemlji i širom sveta pozivaju Nemačku da preuzme ulogu lidera u trenutnoj krizi. Kada je najzad kancelarka Angela Merkel to i učinila, ispalo je da ni to ne valja.
U Britaniji, neki komentatori padaju u vatru govoreći o „Četvrtom Rajhu“, koji je Berlin navodno uspostavio u Evropi. Osnovna teza ovog stava jeste da ono što nisu uspeli da ostvare tokom dva svetska rata, Nemci ostvaruju zahvaljujući krizi evra: dominaciju u srcu Evrope.
Ljudi poput Žan-Klod Junckera i Hose Manuel Barosa besni su jer Merkelova nije spremna da plati sve neplaćene račune evrozone, a uz to je pokazala i određeni skepticizam prema evropskim institucijama koje nisu uspele da spreče krizu, i koje se ne pokazuju preterano kreativnim u njenom rešavanju.
Germanofobija se takođe širi Francuskom, zbog navodno priglupog insistiranja Nemaca da se pridržavaju nekolicine principa vezanih za stabilnost valute. Da nije do ove mere ozbiljna, ova situacija bi možda izazvala par kiselih osmeha na račun ironije istorije. A ironija leži u tome što Nemci, koji nisu krili svoj anti-amerikanizam tokom poslednjih desetak godina, danas polako shvataju kako je biti u koži vodećeg – i nevoljenog – igrača.
Nemačka u ovom trenutku postaje u Evropi ono što je Amerika u svetu: vodeća sila čiji se svaki potez preispituje do najsitnijih detalja. Drugi očekuju da Nemci pokažu više sposobnosti (i volje) za rešavanje problema nego što su oni za to spremni; u isto vreme, Nemačka u mnogima budi osećanje nezadovoljstva. A Nemci ovo i zaslužuju. Kada pogledaju u ogledalo Evrope, mogu da vide odraz ambivalentnih očekivanja koja su oni imali od Sjedinjenih Američkih Država. Obrazac je potpuno istovetan. Nemci već decenijama slobodno šetkaju po bezbednosnoj mreži koju su Sjedinjene Američke Države razapele širom Evrope i sveta. Kao i mnogi drugi Evropljani, Nemci već decenijama ne doprinose onoliko koliko bi trebalo za održavanje ove mreže. Pa ipak, Nemačka želi da se pita, da igra važnu ulogu – i na kraju, šta god da Amerikanci urade, to nije baš ono što su Nemci imali na umu. Ovo ih ne sprečava da maestralno ignorišu svoje neuspehe: obuku policajaca u Avganistanu, na primer.
Jedno je sigurno: Amerikanci su uvek mogli i bolje. Ovakav stav prirodno proizilazi iz sklonosti da se ne prljaju sopstvene ruke. U pitanjima bezbednosti, Evropljani liče na džangrizave matore kritičare iz Mapetovaca. Oni sede po strani i komentarišu šta se dešava, dok Amerikanci i njihova vojna sila sprovode akcije na terenu, sa manje ili više uspeha. Ovaj patološki odnos prema vodećoj zapadnoj sili sada se preokrenuo naglavačke. Odjednom je Nemačka ta od koje svi traže rešenje problema. A kad Nemačka i ponudi neku ideju, ta ideja dobija kritike da je neadekvatna.
Ono što bi evropske zemlje najviše volele, nezavisno od toga da li pripadaju evrozoni ili ne, bilo bi da Nemačka pljune novac – ali bez prava da postavlja bilo kakve uslove, jer bi se to smatralo maltretiranjem ostatka Evrope.
Ranije je slika izgledala ovako: od američkih poreskih obveznika se očekivalo da finansiraju najveći deo NATO-a, ali su svi želeli da imaju udeo u odlučivanju kako će NATO biti korišćen u praksi. Danas u Evropi vlada sledeće raspoloženje: Nemačka bi trebalo da plati i da ne postavlja nikakve zahteve, jer bi postavljanje zahteva značilo da igra na ružnu kartu „dominacije“. Evropa trenutno na Nemačku gleda čas sa ljubavlju a čas sa mržnjom, što u velikoj meri liči na odnos Nemačke prema Sjedinjenim Američkim Džavama. Nemačka je „nezamenjiva nacija“ u srcu evrozone, zemlja bez koje ništa ne funkcioniše. Bez Nemačke, ne bi se moglo ni maštati o spasu evrozone. Suočen sa ovom činjenicom, ostatak Evrope reaguje poricanjem i negiranjem.
Nemci su od samog početka zamerali Amerikancima što su ih ne samo spasli od nacista, već i zbog toga što su u Nemačkoj izgradili demokratiju. Nešto slično može se očekivati od sadašnje sage o evru, samo što će u ovom slučaju Nemačka biti glavni krivac.Čak i ako Nemačka uspe da obuzda krizu, ostatak Evrope neće joj oprostiti, jer bi to značilo da priznaje do koje mere zavisi od Nemačke. Zato Nemačka ne treba da očekuje da joj bilo ko kaže hvala. To je samo razlog više da osiguramo da upravljanje krizom ne proguta interese nemačkih poreskih obveznika.
Clemens Wergin, Worldcrunch, 28.11.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 02.12.2011.