Mario Dragi, najuticajniji evropski bankar, blizak je saveznik Angele Merkel. To se još jednom potvrdilo tokom nedavnog evrosamita u Briselu. Fransoa Oland tek što je počeo da kritikuje kurs Angele Merkel koji čitavu Evropu gura u permanentu recesiju, kada se za reč javio Mario Dragi i na veliku radost Angele Merkel izneo sasvim drugačiju analizu. „Unutar EU postoje dve vrste zemalja“, objasnio je Dragi, „one sa suficitima u unutarevropskoj trgovini u one sa deficitima, a ove druge su problem, jer su baš tu, u Španiji, Italiji, Francuskoj, zarade rasle znatno brže od produktivnosti. To je razlog zašto su ove zemlje nekonkurentne i zašto nema rasta, a zaduženost je u stalnom porastu“.
Da ne bi bilo nedoumica, Dragi je pokazao i grafikone na kojima su se kod zemalja gubitnica videle naglo rastuće krive kada je reč o zaradama, dok su one o rastu produktivnosti pokazivale male vrednosti. S druge strane, kod Nemačke su se do finansijske krize obe ove krive kretale paralelno. „Dakle, logična posledica ovakvog razvoja je ta da deficitarne zemlje moraju da reformišu svoja tržišta rada“, čitaj da smanje zarade, završio je svoje izlaganje Dragi. Posle toga se Oland više nije obraćao skupu.
To je bila greška. Dragijevi grafikoni bili su jeftin trik i Oland je imao svako pravo da se usprotivi. Navodno apolitični centralni bankar poredio je babe i žabe. Ekonomista Andrew Watt sa dizeldorfskog instituta za markoekonomiju, čim je ugledao objavljene grafikone primetio je „grubu grešku“. Vrednosti o produktivnosti obračunate su realno, dakle očišćene od inflacije, dok su podaci o rastu zarada izraženi nominalno sa uračunatom inflacijom. Veliki propust zbog koga studenti padaju na ispitu.
Ipak, Dragijev statistički previd sigurno nije bio slučajan. Sa tačnim podacima grafikoni bi odavali sasvim drugačiju sliku, jer bi tada krive o porastu zarada u Španiji i Francuskoj pratile one o rastu produktivnosti. Stvaranje nove vrednosti usled tehničkog napretka preraspodeljeno je i na zarade, tako da je radnički udeo u ekonomiji ostao isti. U istom periodu u Nemačkoj realne, dakle oćišćenje od inflacije zarade su rasle znatno sporije od produktivnosti, a deo ekonomskog kolača koji je pripadao radnicima bivao je sve manji. To je nemačkim kompanijama donosilo sve veće prednosti u odnosu na njihove konkurente iz drugih država evrozone. Godinama, tj. sve do početka krize, nemački izvoz u evrozonu je rastao, Nemačka je proizvodila više nego što je trošila, dok je kod, kako to Dragi zove, „deficitarnih zemalja“ situacija bila drugačija i neizbežno vodila daljem zaduživanju njihovih ekonomija u inostranstvu.
Na taj način je Dragi nesvesno razotkrio svoju političku ideologiju, koju zajedno sa vladom Angele Merkel nameće celoj evrozoni i čija maksima glasi: „preraspodela odozdo ka gore“. Sve države evrozone moraju da se ugledaju na nemački model i da smanjuju zarade i državne rashode, sve dok se ne postigne od Angele Merkel zahtevani nivo „konkurentnosti“. To je u skladu sa predstavama nemačke vlade i njenih medijskih vodonoša o Nemačkoj kao ekonomskom divu, koji se posle „bolnih Šrederovih reformi oslobodio zakržljalih struktura“, zbog čega je značajno smanjena nezaposlenost i državni deficit. „Francuska, a sa njom i druge mediteranske zemlje, ostale su privržene zastarelim obrascima i živele su sa nerazumnim platama i penzijama daleko iznad svojih mogućnosti.“
Nedostatak tražnje
Koliko god da su dobrodošli podaci o maloj nezaposlenosti i zaduženosti u Nemačkoj, toliko je destruktivna antikrizna politika vođena na osnovu zaključaka iz ovih podataka, jer ignoriše stvarni ekonomski kontekst. Prvo, Nemačka je prosperirala samo zato što druge države evrozone nisu sledile isti kurs. Veliki deo proizvodnog viška u poslednjoj deceniji nije prodat u Nemačkoj. Za tako nešto je nedostajala neophodna tražnja, jer su Šrederovi zakoni izvršili pritisak na zarade, što je rezultiralo stagnacijom na domaćem tržištu, tako da je Nemačka sve više izvozila, i to pretežno u Evropu.
Sve to je bilo moguće samo zato što su do finansijske krize druge države evrozone imale ekonomski rast, a to je opet kroz porast zarada povećavalo tražnju za nemačkim proizvodima. U tome je prednjačila Francuska. Od 2001. do 2010. francuska ekonomija je uprkos slomu Lehman Brothersa zabeležila rast od ukupno 11%, što je za gotovo 4% više od nemačke ekonomije u istom periodu. I zaposlenost je u istom periodu u Francuskoj rasla za trećinu brže nego na drugoj obali Rajne, kao i produktivnost. Pad je počeo tek sa slomom južnoevropskog tržišta.
Francuski i rast drugih mediteranskih zemalja evrozone išao je ruku pod ruku sa visokim stopama inflacije. ECB je na to trebalo da reaguje podizanjem kamatnih stopa, međutim frankfurtski čuvari evra prihvatili su eksploziju cena zbog oporavka nemačke ekonomije, dodatno je raspirujući enormnim prilivom inostranog kapitala. Na taj način su od Lisabona do Atine finansirani mehuri na tržištima nekretnina i prekomerna potrošnja – što je na kraju i dovelo do problema u ovim zemljama. Ili rečima Pola Krugmana: „Nemačka veruje da je sve postigla svojom zaslugom, ali u stvari njen ekonomski oporavak zasnovan je u velikoj meri na inflatornom bumu u ostatku Evrope.“
To je funkcionisalo samo zato jer je sa evrom bio zagarantovan stabilan kurs, koji je „deficitarnim zemljama“ usled nedostatka sopstvene valute onemogućavao devalvaciju. „Bez evra“, zaključuje Gert Wagner, glavni ekonomista Nemačkog instituta za ekonomska istraživanja (DIW), „nemački ekonomski model ne bi imao nikakve šanse“. Porast konkurentosti usled odricanja od povećanja zarada ostvaren na izvoznim tržištima, imao bi za posledicu apresijaciju domaće valute, u ovom slučaju nemačke marke, čime bi bile poništene sve stečene prednosti. Zato je opravdana Olandova primedba da je „visoki nemački standard ostvaren o trošku evrozone“. Drugačije rečeno: Nemačka je izvozila nezaposlenost.
O tome ćute i Angela Merkel i njen ministar finansija, Volfgang Šojble. Umesto toga oni od Francuske i zemalja južne Evrope traže radikalnu terapiju koja je osuđena na neuspeh. Čak i strmoglavo smanjene zarada u prezaduženim zemljama neće dovesti do zadovoljavajućeg spoljnotrgovinskog suficita koji bi smanjio zaduženost, ako Nemačka i druge „suficitarne zemlje“ ne pokažu spremnost da im pruže isto što su one ranije njima omogućile, a to je preko potrebno tržište za plasman proizvoda. Da bi tako nešto bilo moguće, neophodan je porast zarada i porast državnih investicija u „suficitarnim zemljama“, a Nemačka bi uz to morala da prihvati i trgovinski deficit u razmeni sa zemljama evrozone.
Okrutni ekonomski nacionalizam
Ali prostu činjenicu da je suficit jedne neizbežno deficit druge zemlje, nemačka vlada ne želi da prihvati. Umesto toga, Šojble hladnokrvo istrajava na tvrdnji „da trgovinski suficit nije problem kada je, kao u slučaju Nemačke, rezultat konkurentnosti“. Kako bi se otklonile „neravnoteže unutar evrozone“ potrebne su nam samo „strukturne reforme“ u zemljama u krizi. Merkel i Šojble podležu okrutnom ekonomskom nacionalizmu, koji je bio uobičajena pojava u Evropi između dva svetska rata. Baš iz tog razloga, nezadovoljstvo zbog nemačke dominacije u evropskoj politici ima veoma logične osnove. Čak su i ekonomisti MMF-a i OCDE-a nedavno detaljno objasnili da se iz krize ne može izaći štednjom. Uprkos tome, nemačka vlada i dalje nepokolebljivo veruje u „paketima pomoći nametnutu unutrašnju devalvaciju“ kroz smanjenje zarada i kresanje državnih usluga, gurajući na ovaj način čitavu evrozonu u sve dublju recesiju.
Ova recesija je upravo zahvatila Francusku, ali ni Nemačka neće ostati imuna na njene posledice. Ako Nemačka ostane na stranputici, neće proći dugo a neke države će iz čistog očaja biti primorane da napuste evrozonu i uvedu sopstvenu valutu, zbog čije će devalvacije banke padati kao domine, a nemačka ekonomija, svedena na severni evro, potonuti u recesiju.
To nikako ne može biti cilj nemačke kancelarke. Kada bi Merkel i Šojble prihvatili zajednički fond za otpis dugova, čije osnivanje predlaže i ekonomski savet nemačke vlade, mnogo toga bi već bilo rešeno. Kapital bi prestao da beži u Nemačku, kamatne stope bi se ujednačile, a kompanije iz zemalja u krizi ponovo bi dobijale investicione kredite pod povoljnijim uslovima. Doduše, to bi dovelo do rasta kamata na nemačke državne obveznice, budući da bi se fond za oprost dugova morao finansirati izdavanjem evroobveznica. Ali to bi bilo pravedno i jeftino, jer ipak Nemačka već godinama profitira od bežanja kapitala sa juga Evrope, čija su direktna posledica negativne kamatne stope na nemačke obveznice, zbog čega je Nemačka, prema proračunima Kilskog instituta za svetsku ekonomiju, uštedela 70 milijardi evra. Kada bi se još evropski političari dogovorili o uvođenju panevropskog poreza na imovinu i tako prikupljena sredstva upotrebili za finansiranje infrastrukturnih projekata i obrazovanja u zemljama u krizi, onda bi se stvorili neophodni uslovi za opstanak zajedničke valute.
Tragično je međutim to što Angela Mekel svoju popularnost gradi upravo na odbijanju ovih predloga. Dok kao gvozdena komesarka za štednju celoj Evropi nameće navodne nemačke vrline, ona je istovremeno svojim biračima iz srednje klase, uplašenima za svoj socijalni položaj, otelovljenje nemačke prevlasti u Evropi. A u tome je do te mere uspešna da se čak ni SPD ne usuđuje da joj se suprotstavi. Poslednja nada za spas evra su predstojeći parlamentarni izbori u Nemačkoj. Možda će u trećem mandatu naslednica Helmuta Kola, Angela Merkel, izbeći sudbinu žene koja je sahranila evropske integracije.
Merkel je pokazala da je u nuždi sposobna za radikalni zaokret, kao što bilo njeno napuštanje projekta atomske energije. Sa sve izglednijim pogoršanjem evrokrize, takav Merkel-trenutak je potrebniji nego ikada.
Harald Schumann, Der Tagesspiegel, 14.04.2013.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 16.04.2013.