Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) je 23.4.2026. u Press centru UNS-a predstavila izveštaj o položaju osoba sa invaliditetom od jula 2022. do kraja 2025. Država disciplinuje organizacije osoba sa invaliditetom tako što ih finansijski ucenjuje. Istovremeno se ne zna gde završavaju milijarde dinara iz budžetskog fonda namenjene profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom. Govore koautori izveštaja Snežana Lazarević i Lazar Stefanović.
Lazar Stefanović: Bilo je jedno meni značajno istraživanje koje govori o pritiscima koje trpe organizacije osoba sa invaliditetom u svom političkom delovanju. Kada kažem ‘političkom delovanju’, mislim političkom u širem smislu, dakle pokušajima i naporima da se utiče na javne politike, na propise, na strategije, na prakse institucija i tako dalje. I ono što je naša studija pokazala – koju smo radili Radoš Keravica, Gabor Petri i ja – jeste da su se pravni i institucionalni okviri unapredili, ali da se stvarni prostor zapravo drastično suzio i da političko učešće osoba sa invaliditetom nije efikasno. Ovo se dešava između ostalog zbog toga što su organizacije osoba sa invaliditetom, pogotovo one najveće i najznačajnije koje i treba da imaju najveći uticaj na politike, mahom kooptirane, što znači da su ih vlada i drugi državni organi na neki način usisali i napravili od njih produžetke države.
To se radi između ostalog kontrolisanim finansiranjem. Finansiranje dolazi iz vlade, međutim ono je kontrolisano i postoje izgledi da će u slučaju određenih sukoba iniciranih od strane invalidskog pokreta, to finansiranje biti umanjeno. Na taj način se te organizacije disciplinuju. Drugi način na koji dolazi do disciplinovanja je nastupa onda kada te organizacije učestvuju u radu na donošenju raznih propisa i strategija. One učestvuju u radnim grupama i na taj način smatraju da doprinose poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom.
Međutim, dešava se da pokret osoba sa invaliditetom gubi oštricu i transformativnu moć koju može da ima. Zbog toga se dešava da su svi naši zakoni, sve te promene minimalne u odnosu na međunarodne standarde. Trenutno uživo prisustvujemo sličnim dešavanjima u vezi sa porodičnim zakonom. Dakle, kad je u pitanju učestvovanje organizacija osoba sa invaliditetom, to je kontrolisana inkluzija u kreiranju zakona i propisa i to je jedan od najozbiljnijih sistemskih problema koje imamo u toj oblasti.
Preći ću na temu rada i zapošljavanja. Za početak ću reći da je stopa ekonomske neaktivnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji 75%. Prosek Evropske unije je 45% – što je vrlo značajna razlika. Takođe, jaz u zaposlenosti između osoba sa invaliditetom i ostatka populacije u Srbiji je 35,5 procentnih poena, a u Evropskoj uniji je to 24%. Ovo verovatno nikoga ne iznenađuje, međutim kada uđete u rad Nacionalne službe za zapošljavanje, u sve mere koje se primenjuju i kada vidite šta se sve, barem na papiru, radi – vi se pitate zbog čega je takav rezultat.
Zaista se primenjuju razne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, kao što su subvencije zarada, stručne obuke, refundacije troškova radnih asistenata. Onda imamo značajan sistem kvota. Svašta tu ima i kada uporedite sa nekim drugim evropskim državama, to deluje slično. Ali drugi strukturni problemi ne dozvoljavaju da se postignu efekti. To su, između ostalog, problemi sa finansiranjem i netransparentno korišćenje budžetskog fonda za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje.
Osvrnuo bih se na budžetski fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. To je fond koji pune poslodavci koji su u obavezi da zaposle osobe sa invaliditetom. U odnosu na broj zaposlenih koji imaju, oni moraju da zaposle određeni broj osoba sa invaliditetom. Ako to ne urade, istu tu obavezu mogu ispuniti tako što će svotu koja je određena zakonom uplatiti u taj budžetski fond. Taj budžetski fond je zapravo budžetska linija kod Ministarstva finansija. Poslednji podatak koji imamo je iz 2020, i tu saznajemo da je te godine u fond bilo uplaćeno oko pet milijardi dinara. Sada ne znamo koliko je uplaćeno, ali je sigurno značajno više zbog povećanja obima ekonomije, zaposlenosti i povećanja plata – ovi doprinosi prate rast, odnosno iznos plata u Srbiji.
Ono što je bitno jeste da je te godine samo 1,25 milijardi dinara bilo izdvojeno za mere zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom. Od toga deo preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, a deo Nacionalnoj službi za zapošljavanje, 550 miliona. Dakle, nekih 75-80% iznosa tog budžetskog fonda zapravo ne ide na zapošljavanje osoba sa invaliditetom, što je ozbiljan problem.
Takođe, ovim novcem upravlja Ministarstvo finansija, a po zakonu treba da upravlja Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Dakle, mi imamo ozbiljne alate – subvencije, kvote, refundacije troškova za poslodavce – ali rezultat je slab. To ćete saznati ako pričate sa osobama sa invaliditetom, sa članovima njihovih porodica. Ti ljudi su obeshrabreni i da se prijave u nacionalnu službu za zapošljavanje.
Što se tiče jednakosti i zabrane diskriminacije samo ću da pomenem da je istraživanje Poverenika za zaštitu ravnopravnosti iz 2023. pokazalo da je invaliditet jedan od najčešćih osnova diskriminacije. Meni je bilo posebno interesantno kada su pitali ispitanike koja institucija daje najveći doprinos u borbi protiv diskriminacije. Po mišljenju ispitanika, pravosuđe je bilo ispod crkve i vojske. To je dobar pokazatelj poverenja u pravosuđe, što je posledica onoga što svi vidimo, a to je da je pravosudna, odnosno sudska zaštita od diskriminacije nedovoljna.
Imamo i zdravstvenu zaštitu. Kao što znamo, osobe sa invaliditetom u Srbiji imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu. Osnov po kojem je ostvaruju može biti različit od njihovog statusa. Ali postoje razne prepreke u pristupu besplatnoj zdravstvenoj zaštiti – od pristupačnosti, i fizičke ali i komunikacijske i informacijske, do toga da su zdravstveni radnici nedovoljno edukovani i informisani o tome kako da rade sa osobama sa invaliditetom, pogotovo sa intelektualnim invaliditetom. Ja ću navesti jedno novo istraživanje iz prošle godine, radili su ga Milutinović i saradnici. To je bilo istraživanje o obrazovanju i stavovima budućih medicinskih tehničara i doktora medicine, koje je pokazalo da obrazovni programi na visokoškolskim ustanovama, dakle na medicinskom fakultetu i na visokoj medicinskoj školi, sadrže samo osnovne bio-medicinske informacije o osobama sa intelektualnim invaliditetom i isključivo iz patološke perspektive.
Dakle, to istraživanje se ticalo samo osoba sa intelektualnim invaliditetom, nije bilo ni reči o stavovima i percepciji za sve invaliditete. Obe grupe su za sebe percipirale niske kompetencije za rad sa osobama sa intelektualnim invaliditetom. Istraživanje je dalje zaključilo da studenti imaju umereno pozitivno mišljenje i umerenu socijalnu distancu od osoba sa intelektualnim invaliditetom, ali niske kompetencije, te da je neophodno dodatno obrazovanje i dizanje svesti i da definitivno u kurikulume ovih fakulteta treba uvrstiti i pitanje ljudskih prava, dostojanstva svih pacijenata, pogotovo pacijenata sa invaliditetom i intelektualnim invaliditetom, ali i veštine komunikacije. Ovo je vrlo značajno, jer možete imati zakon kakav hoćete, ali kad odete kod lekara vi ste jedan na jedan sa njim.
Liste čekanja su i dalje veliki problem. Na listama čekanja za operaciju kuka ili kolena se čeka od 18 do 36 meseci, iako pravilnik propisuje maksimum od 6 do 12 meseci. To znači da u praksi mnogi stariji pacijenti i umru sa invaliditetom dok čekaju zahvat koji bi trebalo da im je zagarantovan i obezbeđen njihovim osiguranjem. U praksi ta preduga čekanja predstavljaju de facto uskraćivanje zdravstvene zaštite, pogotovo za one koji u čekanju umru. Oni koji ne umru nego uspeju da dočekaju operaciju, žive u teškim bolovima i često onesposobljeni, dakle sa barem privremenim invaliditetom, ili su prinuđeni da idu privatno da se operišu, što obesmišljava univerzalnu pokrivenost zdravstvenim osiguranjem. Slična situacija postoji kod operacije katarakte.
Snežana Lazarević: Govoriću o temama koje sam obradila u izveštaju, a to su pravo na samostalan život, ličnu pokretljivost, obrazovanje i socijalnu zaštitu. Pre nego što kažem nešto o tome, ne mogu da odolim da ne prokomentarišem deo prethodnog izlaganja vezanog za zdravstvenu zaštitu i kompetencije zdravstvenog osoblja. Pošto i sama imam neke zdravstvene probleme, iskusila sam da našim zdravstvenim radnicima nedostaje uvažavanje ljudskih bića. Ja ne znam kako oni to mogu da nauče, ali to im apsolutno nedostaje. Bila sam na snimanju skenerom koji je zahtevao da se skinem do pola. Taj skener ima dvoja vrata, jedna na koje ulaze zaposleni i druga na koje ulaze pacijenti. Oboja vrata izlaze na dva hodnika i ja sam bila prinuđena da ležim sa otvorenim vratima i sa jedne i sa druge strane.
I dok je trajala priprema, dok su mi stavljali braunilu, razni ljudi su tu šetali kao da ja nisam tu. A kada se završio moj pregled, dok sam još čekala da mi skinu tu opremu, oni su već dovezli drugog pacijenta, muškarca, koji je tu ležao na nekom stolu i čekao da ja ustanem i da se obučem. Dakle, stvarno sam se osećala poniženo i nedostojanstveno. S druge strane, i pored toga što sam neko ko radi u nevladinoj organizaciji, nisam se snašla da se pobunim protiv toga, jer svi smo u tim situacijama uplašeni. Morala sam ovo da ispričam, jer sam u tom trenutku pomislila na mog sina koji ima autizam i pitala sam se kako bi tek on prošao kada sam ja to sve doživela. Pritom niko od njih nije to posmatrao kao nešto problematično, njima je to potpuno normalno.
Da se vratim na ovo što je moja tema. Kada govorimo o pravima osoba sa invaliditetom možda je najvažnije da jasno kažemo da i ona prava koja jesu regulisana našim propisima i koja postoje, često u praksi zavise od različitih veštačenja, od umeća da se čovek snađe u toj šumi propisa, ali takođe zavise i od toga gde živite. Nekih usluga u nekim opštinama uopšte nema. Odnosno, u većini opština ih uopšte nema. Druga važna stvar koju bih htela da naglasim jeste da se često ne razume, i ja to stalno ponavljam, šta uopšte znači pravo na samostalan život i uključenost u zajednicu u smislu Konvencije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom. Dakle, to ne znači da osoba sa invaliditetom, ili bilo koja druga osoba, treba i mora i može da živi sama – nego znači uvažavanje slobode izbora i kontrole nad sopstvenim životom uz, naravno, obezbeđivanje neophodne podrške.
Iako je ovo pravo jedno od ključnih prava prema Konvenciji, ono nije dostupno velikom broju osoba sa invaliditetom u Srbiji. Prvi na koje pomislim kada govorimo o tom pravu, jesu ljudi koji žive u ustanovama socijalne zaštite. Prema podacima koji su meni bili dostupni, iz izveštaja Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, 2024. godine na smeštaju u ovim ustanovama bilo je 23.452 ljudi, od kojih je čak 80% imalo neki oblik invaliditeta. Kada kažem ‘ustanove za smeštaj’ mislim na sve vrste tih ustanova – za smeštaj dece sa smetnjama u razvoju, dece bez roditeljskog staranja, odraslih sa intelektualnim i fizičkim invaliditetom, ali i ustanove za smeštaj starih, privatne i državne. Ne smemo da zaboravimo da veliki broj ljudi koji živi u tim takozvanim staračkim domovima zapravo isto ima različite oblike invaliditeta.
U ustanovama živi 622 dece, od čega 63% čine deca sa invaliditetom, a 32 njih je mlađe od tri godine. Ovaj podatak o maloj deci izdvajam zato što je raznim studijama i istraživanjima potvrđeno da smeštaj dece u domove u tako malom uzrastu ozbiljno oštećuje razvoj i pitanje je da li to dete, čak i ako izađe iz doma, može da sustigne svoje vršnjake. U krajnjoj liniji, naš Zakon o socijalnoj zaštiti reguliše da smeštaj dece uzrasta ispod tri godine nije dozvoljen, sem uz posebnu dozvolu ministra. Istovremeno sa tim, usluge koje bi trebalo da omoguće život u zajednici postoje u veoma ograničenom obimu. Personalnu asistenciju u Srbiji je 2024. godine pružao 21 pružalac usluge u 37 opština, i ukupno ju je koristilo 466 ljudi.
Važno je gde živite. Ako živite u nekoj od opština koja ovu uslugu nema, vi nemate pristup toj usluzi. Ništa vam ne znači što ona postoji na nekom drugom mestu. Dodatni problem sa ovom uslugom jeste i način na koji je definisano to pravo. Pravo na personalnu asistenciju zapravo nije dostupno svim osobama sa invaliditetom kojima je podrška potrebna, već je uslovljeno nekim veoma restriktivnim kriterijumima, pre svega stepenom invaliditeta. Tako to pravo imaju samo ljudi koji imaju uvećani dodatak na tuđu negu i pomoć, ljudi koji su radno angažovani ili uključeni u rad različitih udruženja i političkih organizacija, što je zapravo paradoksalno – vi morate da imate asistenciju da biste uopšte mogli da se zaposlite. Kao i ljudi koji su, tako piše u pravilniku, sposobni za samostalno donošenje odluka, što se u praksi onda tumači kao da taj čovek mora imati poslovnu sposobnost. Time smo jednu veliku grupu ljudi sa intelektualnim teškoćama, koji zapravo zahtevaju jako visok stepen podrške, potpuno isključili iz mogućnosti da koriste tu uslugu.
Druga važna usluga je stanovanje uz podršku. Nju je 2024. godine koristilo 25 osoba sa invaliditetom. Ako se setite onog podatka koliko ljudi živi u domovima, ja bih rekla da ovo pokazuje izuzetno nizak obuhvat i zapravo neadekvatno korišćenje ovog jako važnog mehanizma za deinstitucionalizaciju za koju smo se mi kao država praktično samo deklarativno opredelili. Kad je reč o pravu na samostalan život očigledno je da to nije izbor osobe sa invaliditetom, nego je to privilegija malog broja ljudi koji su uspeli da se probiju kroz šumu propisa i ostvare određena prava.
Kad je u pitanju lična pokretljivost, ona se odnosi na pristup različitim pomagalima i asistivnim tehnologijama. Ostvarivanje prava na ta sredstva je ograničeno pravilnicima koji su jako restriktivni, zasnovani na medicinskom modelu invaliditeta – znači tačno je propisano koja dijagnoza mora da vam piše na nekom papiru da biste dobili ovakva ili onakva kolica. Taj spisak pomagala se jako sporo, ako se uopšte ažurira, tako da se mnoga sredstva asistivne tehnologije koja su, na primer, korisna osobama sa autizmom, različiti komunikatori, uopšte ne nalaze na toj listi.
Jedna veoma važna usluga – usluga ličnog pratioca – isto tako ne postoji u svim lokalnim samoupravama. Tamo gde postoji dugačke su liste čekanja. Ti ljudi se ne angažuju na osnovu ugovora o radu, nego na osnovu ugovora o delu, povremenim i privremenim poslovima, tako da su te naknade vrlo niske i ljudi uopšte nisu motivisani da se tim poslom bave.
Na kraju, oblast socijalne zaštite. Tu vidimo dodatni sloj problema, ne samo u visini davanja – kad govorimo o tome mislim na kolokvijalno tuđu negu i pomoć, na šta većina ljudi prvo pomisli – već i u načinu na koji taj sistem funkcioniše, da je ta podrška fragmentirana, da su procedure složene. Lazar je pominjao problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Pokazalo se da mnogi od njih, upravo zbog toga što to zahteva ponovna veštačenja da bi ostvarili recimo pravo na tuđu negu i pomoć, odustaju od zapošljavanja.
Da zaključim, očigledno su nam potrebne sistemske promene i da nekako uvežemo sve te sisteme, da ne moraju osobe sa invaliditetom da idu na više različitih komisija – neke su u zdravstvenom sistemu, neke u sistemu socijalne zaštite, treće u sistemu PIO fonda, inter-resorne, nego da ih prosto uvažimo kao ljudska bića i da im obezbedimo podršku, onda kada im treba i onu koja je njima potrebna.
Pitanje iz publike: Govorili ste o fondu za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, načinu na koji se on popunjava i činjenici da samo jedan mali deo odlazi dalje u svrhe zapošljavanja. I da je to fond pod kontrolom ministarstva finansija. To znači da postoji ogromna suma. Šta mi o njoj znamo? Da li se to uopšte koristi na bilo koji način za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom u najširem smislu?
Lazar Stefanović: Ono što mi znamo, po tim poslednjim informacijama koje su čak šest godina stare – to su podaci koje možete da nađete u reviziji Državne revizorske institucije, pošto je ona ispitivala implementaciju Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, a taj budžetski fond je kategorija iz tog zakona – mi znamo sledeće: tada je fond imao za godinu dana nekih pet milijardi dinara uplaćeno, a da je 1,25 milijardi dinara zaista upotrebljeno delom na preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom i delom dato Nacionalnoj službe za zapošljavanje koja je to onda koristila za mere zapošljavanja osoba sa invaliditetom. Dakle za jednu četvrtinu tih para tada znamo da su otišle gde treba. Za ostale 3/4 ne znamo, a danas uopšte ni nemamo tu informaciju.
Pitanje iz publike: Pošto sam ja u Nacionalnoj organizaciji za retke bolesti Srbije, podatak koji mi imamo za poslednjih godinu-dve je da se i onima koji su dugo koristili tuđu negu i pomoć to uskraćuje i skida bez ikakvih dodatnih razloga i objašnjenja. To je veliki problem koji nama predstavljaju naši članovi kada se javljaju. Mi pokušavamo da nešto uradimo povodom toga ali slaba valjda, mislim da je negde zapelo ili je rešeno da tako bude.
Snežana Lazarević: Način te procene je jako zastareo. Koliko se sećam, to je neki sistem preveden iz Francuske 70-ih godina i mi još uvek nismo to napustili. Ono što smo i mi kao neke anegdotske informacije dobili od roditelja koji nam se obraćaju, da je jako važno i vreme kada se javljate na komisiju, jer komisije imaju kvote koliko godišnje mogu da odobre. I pred kraj godine je bolje da sačekate novu godinu. I način procene je problematičan, a i to što ukoliko osoba sa invaliditetom prima tu naknadu preko centra za socijalni rad, pa se zaposli, ako radi na određeno vreme ona će morati da ide ponovo na procenu komisije PIO fonda. Kad mu istekne radni odnos – sve ispočetka preko centra za socijalni rad, što je zaista iscrpljujuće i nepotrebno. Ja mogu da razumem da država ima potrebu da odvoji te fondove, ali mene kao korisnika ne treba da bude briga ko meni taj novac isplaćuje, da li ministarstvo rada ili PIO fond. Treba da ostvarujem svoje pravo zato što imam pravo na to.
Lazar Stefanović: To je još jedan od razloga zbog čega ljudi često uopšte i ne koriste mere zapošljavanja, jer imate subvencije koje traju tri-četiri meseca ili do dve godine. Mi imamo najveći obuhvat subvencijom zarade, za tu jednu subvenciju od 650 korisnika na nivou cele Srbije i to je kao puno, ali to je na nivou cele Srbije, od 380.000 ljudi sa invaliditetom. Naravno, ne bi svi mogli da budu ekonomski aktivni, ali i taj obuhvat koji deluje jako veliko u odnosu na neke druge mere, zapravo je jako mali. To je ona efektivnost mera – imate širok dijapazon mera zapošljavanja, ali su one slabo primenjene i imaju slabe efekte.
Peščanik.net, 27.04.2026.
LJUDI KOJI NESTAJU