Nemoćni predsednik

Koliko je američka imperija drugačija godinu dana nakon promene u Beloj kući? Pod Bušom su svi, od velikih medija do amnezične levice, verovali da su SAD pale u ruke devijantnog režima, i da je to rezultat faktičkog puča koji su izveli fanatični desničari – ili ultrareakcionarne korporacije – koji su američku demokratiju zamenili za neviđenu agresiju na Bliskom istoku. Kao reakcija na to, izbor rasno mešovitog predsednika iz Demokratske partije dočekan je sa ideološkom euforijom kakva nije viđena još od Kenedija. Amerika je ponovo pokazala svoje pravo lice svetu – odlučno ali miroljubivo, čvrsto ali velikodušno, humano, pristojno, multikulturalno.

Naravno, kao savremeni Linkon ili Ruzvelt, novi mladi vladar će morati da pravi kompromise, kao i svaki drugi državnik. Ali makar je sramni period republikanskog bahaćenja i kriminala završen. Buš i Čejni su prekinuli kontinuitet multilateralnog američkog vođstva koje je dobro služilo zemlji i svetu za vreme Hladnog rata i po njegovom završetku. Sada će ga Obama obnoviti.

Retko je u istoriji jedna samoizgrađena mitologija – ili dobronamerna naivnost – bila brže razotkrivena. Nije bilo zaokreta u osnovnom pravcu spoljne politike, uprkos različitim diplomatskim tonovima, između Buša 1, Klintona i Buša 2; nije ga bilo ni između Buša i Obame. Strateški ciljevi i imperativi američke imperije ostaju isti, kao i glavni manevri i sredstva. Od sloma SSSR-a, Karterova doktrina – konstruisanje drugog demokratskog stuba ljudskih prava – definisala je širi Bliski istok kao centralno područje za nametanje američke moći ostatku sveta. Dovoljno je pogledati neka od tih područja da bi se videlo da je Obama potomak Buša, kao što je Buš bio potomak Klintona, a Klinton Buša starijeg, kao i oni silni biblijski potomci.

Obamina politika prema Izraelu postala je očigledna čak i pre nego što je položio zakletvu. Dvadeset sedmog decembra 2008, izraelska vojska je pokrenula vazdušni i kopneni napad na stanovništvo Gaze.

Bombardovanje, palež i ubijanje trajali su neprekidno dvadeset dva dana, a da za to vreme novoizabrani američki predsednik nije izgovorio ni jednu jedinu reč osude. Po dogovoru, Tel Aviv je obustavio napade nekoliko sati pre Obamine inauguracije 20. januara 2009, da ne kvari zabavu. Do tada je Obama za šefa kabineta izabrao ultracionističkog dobermana iz Čikaga, Rama Emanuela, bivšeg dobrovoljca izraelske vojske. Pošto je položio zakletvu, Obama je, kao i svi njegovi prethodnici, zatražio pomirenje dva napaćena naroda Svete zemlje, i pozvao Palestince, opet kao i svi njegovi prethodnici, da priznaju Izrael, a Izraelce da prestanu sa naseljavanjem teritorija koje su okupirali 1967. Nedelju dana nakon Obaminog govora u Kairu, gde se usprotivio daljem naseljavanju, Netanjahuova koalicija je nastavila da bezobzirno proširuje jevrejske posede u istočnom Jerusalimu.

Do jeseni je državna sekretarka Klinton čestitala Netanjahuu na „neprevaziđenim ustupcima“ od strane njegove vlade. Na pitanje Marka Landlera iz New York Times-a na konferenciji za štampu u Jerusalimu: „Prilikom vaše prve posete u martu, osudili ste rušenje kuća u istočnom Jerusalimu. Međutim, rušenje je potrajalo, a gradonačelnik Jerusalima je pre nekoliko dana izdao novi nalog za rušenje. Kako biste danas okarakterisali ovakve mere?“ Nije ga udostojila odgovora.^[1]

Mesec dana pre toga, misija UN-a, koja je formirana da istraži invaziju na Gazu, saopštila je da izraelska vojska nije uvek poštovala pravila, ali su je, naravno, isprovocirali raketni napadi Hamasa. Budući da je na njenom čelu jedan od najozloglašenijih sprovoditelja „međunarodne pravde“, južnoafrički sudija Ričard Goldston, tužilac u marionetskom Haškom sudu za bivšu Jugoslaviju i samozvani cionista, zamerke koje je Misija uputila Izraelu nisu mogle da budu bezazlenije, što je zapanjujuće, s obzirom na svedočenja koja su čuli u Gazi i koja se mogu naći na njihovom sajtu.^[2] Ali budući da nije navikao na kritiku od strane establišmenta, Tel Aviv je bio ozlojeđen, pa je tako Vašington naložio svom klijentu na čelu PLO-a, Mahmudu Abasu, da se usprotivi bilo kakvoj vrsti rasprave u UN-u.^[3] To je bilo previše čak i za Abasove sledbenike, i zbog pritisaka je morao od toga da odustane, diskreditujući sebe još više. Ovaj incident je potvrdio da AIPAC još uvek čvrsto kontroliše Vašington – uprkos zabludama američke levice da je stari izraelski lobi, koji nikad nije bio naročito jak, sada potisnuo malo prosvećeniji američki cionizam.

U palestinskoj politici Amerike, nedostatak novih inicijativa ne podrazumeva smanjenu aktivnost. Dugoročno gledano, američka politika se već dugo svodi na podsticanje Izraela da stvori jedan ili nekoliko bantustana, što bi za njih bilo najbolje.^[4] Uslov za to je, naravno, ukidanje bilo kakve mogućnosti za autentično palestinsko rukovodstvo ili pravu palestinsku državu. Sporazum u Oslu je predstavljao prvi korak u ovom procesu, srušivši kredibilitet PLO-a uspostavljanjem „palestinske vlasti“, koja je bila samo potemkinovska fasada za pravu vlast na okupiranim teritorijama – izraelsku vojsku. Pošto je bilo nesposobno da uspostavi čak ni nešto nalik nezavisnosti, rukovodstvo PLO-a na Zapadnoj obali se okrenulo zarađivanju para, dok je ogroman deo palestinskog naroda ostao bespomoćan: zaglibljen u siromaštvu i konstantno izložen doseljeničkom nasilju. S druge strane, pomoću primitivnog ali efikasnog sistema socijalne pomoći, koji obezbeđuje hranu i zdravstvenu negu za siromašne krajeve, Hamas je osvojio dovoljno veliku podršku da pobedi na palestinskim izborima 2006. Evropa i Amerika su reagovale trenutnim političko-ekonomskim bojkotom, vrativši Fatah na vlast na Zapadnoj obali. U Gazi, najjačem uporištu Hamasa, Izrael je neko vreme podsticao puč, na čelu sa Muhamedom Dahlanom, omiljenim vašingtonskim dripcem iz redova obaveštajnog aparata PLO-a. Ministar odbrane Ben-Eliezer rekao je u otvorenom svedočenju pred Komitetom spoljnih poslova i odbrane Kneseta da je 2002. godine, kada se izraelska vojska povukla iz Gaze, ponudio Pojas Gaze Dahlanu, koji je bio spreman da pokrene palestinski građanski rat. Dahlan je godinama pripreman u Vašingtonu za izvođenje vojnog puča u Gazi,^[5] ali ga je Hamas pretekao i preuzeo Pojas sredinom 2007. Nakon evroameričkog kažnjavanja palestinskih birača zbog prkošenja Zapadu, nastupila je vojna odmazda Izraela, u napadu krajem 2008, sa Obaminim prećutnim odobrenjem.

Irak se možda više ne pominje u novinskim naslovima, ali je svakodnevno prisutan u obaveštajnim memorandumima u Ovalnoj kancelariji. Kada je 2002. godine, uspinjući se političkom lestvicom kao nepoznati senator iz Ilinoisa, Obama glasao protiv napada na Irak, to nije bilo politički rizično. Do trenutka kad je izabran za predsednika, američke snage su šest godina okupirale Irak, a Obamin prvi potez je bio da zadrži Bušovog sekretara odbrane, Roberta Gejtsa, dugogodišnjeg službenika CIA-e i veterana skandala sa iranskim kontrašima. Pre nego što je izabran, Obama je obećao povlačenje svih „borbenih“ snaga iz Iraka u roku od 16 meseci od njegovog stupanja na funkciju, tj. do maja 2010 – uz napomenu da plan podleže promeni, u zavisnosti od budućih događaja. Promena je brzo usledila, pošto je u februaru 2009. saopšteno da će se borbene jedinice sada povući iz Iraka do septembra 2010, dok će „ostalih“ 50.000 vojnika učestvovati u borbenim operacijama, kako bi „zaštitili naše tekuće civilne i vojne angažmane“.^[6]

Od Palestine, preko Iraka do Irana, Obama se ponaša kao još jedan u nizu promotera američke imperije, pokušavajući da ostvari iste ciljeve kao i njegovi prethodnici, istim sredstvima, ali uz mekšu retoriku. U Avganistanu je otišao još dalje, proširujući front imperijalne agresije uz veliku eskalaciju nasilja, i tehnološkog i teritorijalnog. Kada je došao na vlast, Amerika i njeni sateliti su već bili okupirali Avganistan nekoliko godina. Tokom predizborne kampanje – rešen da prevaziđe i Buša u vođenju „pravednog rata“ – Obama je obećao da će poslati više vojnika i veće naoružanje da slomi otpor Avganistanaca, kao i veće prisustvo na terenu i više bespilotnih bombardera u Pakistanu, kako bi razbio krug njihovih pomagača preko granice. To obećanje je održao. New York Times je obavestio svoje čitaoce, opisujući to kao „statistiku kojom se Bela kuća ne hvali“, da je „od dolaska g. Obame na vlast, CIA izvela više bespilotnih bombardovanja u Pakistanu nego za svih osam godina vladavine g. Buša“.^[7]

Nakon invazije na Avganistan 2001, Amerika i njeni evropski pomagači nametnuli su svoju marionetsku vladu, skrojenu na konferenciji u Bonu. Karzaj i njegova družina su se neverovatno obogatili: preko 75% sredstava iz donatorskih zemalja predato je direktno Karzajevim doglavnicima, Severnoj alijansi ili privatnim preduzetnicima koji rade za jedne ili druge. U jednoj od najsiromašnijih država na svetu, prioritet je posala izgradnja hotela od 5 zvezdica i tržnog centra, dok se nadomak tog hotela rutinski nastavlja mučenje i ubijanje. Bagram je postao kuća strave, a u poređenju sa njim Gvantanamo deluje kao civilizovano mesto. Proizvodnja opijuma je dostigla rekordni nivo, pošto je sada za oko 90% veća nego 2001.

Upoređivanjem američke i sovjetske okupacije Avganistana, ističu se dve velike razlike. Režim koji su stvorili Amerikanci mnogo je slabiji nego onaj pod zaštitom SSSR-a. Ovaj drugi je imao čvrstu lokalnu podršku, koliko god da ju je zloupotrebljavao: pošto nikad nije bio puki strani implant, PDPA je stvorio vojsku i administraciju koje su mogle da prežive odlazak sovjetske armije.  Nadžibulahova vlada je na kraju srušena samo zahvaljujući ogromnoj spoljnoj pomoći SAD-a, Saudijske Arabije i Pakistana. Ali u tome leži druga velika razlika. Za razliku od boraca koji su ušli u Kabul 1992, finansirani i do zuba naoružani od stranih sila, današnji avganistanski pokret otpora je skoro potpuno izolovan i suprotstavlja se ne samo Vašingtonu, već i Moskvi, Pekingu, Dušanbeu, Taškentu, Teheranu, a može da računa samo na povremenu i prećutnu toleranciju Islamabada.

Ali, bilo bi pogrešno tvrditi da se ništa nije promenilo: Nijedna administracija nije potpuno ista kao neka druga, i svaki predsednik ostavlja svoj pečat. Suštinski, malo toga se promenilo u američkom imperijalizmu pod Obamom.^[8] Međutim, na propagandnom planu, postignut je značajan napredak. Nije slučajno jedan od vodećih kolumnista – i to jedan od najinteligentnijih – samo poluironično naveo pet Obaminih govora kao pet najznačajnijih događaja 2009. godine.^[9] U Kairu, Vest Pointu i Oslu, svet je mogao da uživa u propovedima od kojih je svaka poletnija od prethodne, i prepuna najlepršavijih eufemizama koje su pisci govora u Beloj kući uspeli da smisle, ne bi li dočarali plemenitu misiju Amerike u svetu i skromno prihvatanje odgovornosti koju ona podrazumeva.

„Moramo otvoreno reći jedni drugima šta nam leži na srcu“, glasi karakteristična fraza. „Naša zemlja je ponela poseban teret na globalnom planu. Prosuli smo američku krv u mnogim zemljama na više kontinenata. Trošili smo svoje prihode da pomognemo drugima da se uzdignu iz ruševina i razviju svoju privredu. U saradnji sa drugima izgradili smo institucije – od Ujedinjenih nacija, preko NATO do Svetske banke – koje ljudima pružaju bezbednost i omogućavaju prosperitet.“ „Borba protiv nasilnog ekstremizma će potrajati, i ona ide mnogo dalje od Avganistana i Pakistana… naša borba će obuhvatiti neuređene regije, propale države, različite neprijatelje.“ „Naš cilj je pravedan, naša rešenost nepokolebljiva. Nastavljamo borbu uvereni da nam pravda daje snagu.“ Na Bliskom istoku postoje „tenzije“ (taj izraz je upotrebljen devet puta u njegovom obraćanju Mubarakovim pristalicama dovedenim na univerzitet Al-Azhar), a u Gazi traje „humanitarna kriza“. Ali „Palestinci se moraju odreći nasilja“, a „Irački narod ipak bolje živi“ zbog američkih poduhvata. U Oslu: „Ne zavaravajmo se: na svetu postoji zlo“. „Tvrditi da je ponekad potrebna sila nije cinizam – to je razumevanje istorije; ljudske nesavršenosti i ograničenja razuma.“ U Kairu: „Pružanje otpora nasiljem i ubijanjem je pogrešno.“ Ukratko: ako Amerika ili Izrael povedu rat, to je, nažalost, moralna obaveza. Ako Palestinci, Iračani ili Avganistanci pruže otpor, to je nemoralni ćorsokak. Kako Obama voli da kaže, „Svi smo mi Božja deca“, i „Ovo je Božja vizija“.

Istorijski gledano, model za sadašnju varijantu imperijalnog predsednika bio je Vudro Vilson, isto tako pobožan hrišćanin, čija je svaka druga reč bila mir, demokratija ili samoopredeljenje, dok je njegova vojska osvajala Meksiko, okupirala Haiti i napadala Rusiju, a njegovi mirovni sporazumi predavali koloniju za kolonijom ratnim saveznicima. Pošto je dugo lagao svoje birače – obećavajući mir a donoseći rat – Vilson je dočekao drugi mandat, ali se to po njega nije dobro završilo. U nemirnija vremena, Džonson je bio prisiljen da se posramljeno povuče zbog ratnog huškaštva, i nije mogao da ponovo prevari svoje birače. Dvanaest godina kasnije, debakl u Teheranu je srušio Kartera. Ako se skorašnji neuspesi Demokrata u Zapadnoj Virdžiniji i Nju Džersiju budu ponavljali, Obama bi mogao da postane jednokratni predsednik, koga će pristalice napustiti a oni koje je pokušavao da pridobije izvrgnuti ruglu.

 
New Left Review, januar-februar 2010.

Izbor i prevod sa engleskog Ivica Pavlović

Peščanik.net, 23.07.2010.