Žalbenom presudom Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću zvanom Frenki dopunjena je lista neobičnih odluka Haškog tribunala. Za razliku od nekih prethodnih, ova nije razočarala žrtve, naprotiv. Dvojica optuženih danas će se ponovo izjasniti o krivici, a onda će i celo suđenje biti ponovljeno. Podsetimo se kako je do toga došlo.
Stanišić i Simatović su 90-ih godina prošlog veka bili funkcioneri Državne bezbednosti Srbije – prvi je bio šef službe, a drugi visoki zvaničnik, zadužen pre svega za komandovanje zloglasnom jedinicom Crvene beretke. Zbog zločina te i još nekih policijsko-paramilitarnih formacija nad nesrpskim stanovništvoma Hrvatske i BiH suđeno im je u Hagu. Prvostepenom presudom 30. maja 2013. oslobođeni su svih optužbi, a ove sedmice Žalbeno veće Haškog tribunala poništilo je takvu odluku i naložilo novo suđenje.
Crvene beretke, Škorpioni, Arkanovi tigrovi i Milicija Krajine od 1991. do 1995. su počinile veliki broj najtežih ratnih zločina poput ubistava, deportacija i prisilnog premeštanja na delovima Hrvatske pod srpskom kontrolom, poznatim kao SAO Krajina i SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, što je rezultiralo odlaskom najmanje 80 do 100 hiljada Hrvata i drugih nesrba. Isti je slučaj sa bosansko-hercegovačkim opštinama Bijeljina, Zvornik, Bosanski Šamac, Doboj, Sanski Most i Trnovo.
Jedinice koje su počinile zločine osnovali su i/ili podržavali i/ili njima rukovodili Jovica Stanišić i Franko Simatović. Sa nekima su veze bile jače, poput Crvenih beretki i Milicije Krajine, sa drugima, Škorpionima i arkanovcima, nešto slabije. Sa formacijama, dakle, koje su počinile najteže zločine poput masovnih ubistava ili deportacija desetina i stotina hiljada ljudi.
To ne kaže autor ovih redova, već Pretresno veće Haškog tribunala. Isto ono koje je oslobodilo Stanišića i Simatovića, ljude koji su osnovali, obučili, snabdeli, finansirali, uputili i kontrolisali jedinice čiji su pripadnici iznova i iznova činili krivična dela na velikoj teritoriji dve države tokom četiri i po ratne godine. Zašto su bili oslobođeni?
Zaključeno je, prvo, da nema dovoljno dokaza o tome da su delili nameru, odnosno zajednički cilj da se počine zločini, pa je otpala mogućnost da budu osuđeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata, odnosno za planiranje i naređivanje krivičnih dela. Neobično je, međutim, da su u presudi Milanu Martiću, bivšem predsedniku krajinskih Srba, Stanišić i Simatović pored Slobodana Miloševića, Milana Babića, Blagoja Adžića, Veljka Kadijevića i drugih – označeni kao učesnici udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem etničkog čišćenja SAO Krajine.
Ali kada je odbačena mogućnost da na svom suđenju budu osuđeni za istu stvar, razmatrano je da li su kojom igrom slučaja bar pomogli i podržali počinjenje zločina. U fokusu tog dela presude bila je uloga Crvenih beretki u Bosanskom Šamcu i Doboju. U navedenim opštinama počinjeni su zločini, počinili su ih pripadnici Crvenih beretki, to je zaljučak Pretresnog veća. Dalje, podseća se da su Stanišić i Simatović osnovali jedinicu, finansirali je, obučavali, njome rukovodili i, što je posebno važno, uputili je prvo u Šamac, a onda u Doboj iako su znali da su u prethodnim akcijama njeni pripadnici počinili zločine. U sažetku presuda navedeno je sledeće: „Veće je zaključilo da su ovi doprinosi optuženih pomogli činjenju zločina u Bosanskom Šamcu i Doboju“. Ali oni nisu bili osuđeni za pomaganje i podržavanje zločina. Zašto i kako?
Tako što je primenjen standard „konkretne usmerenosti“, koji je kratkotrajni bljesak (o kojem ćemo malo kasnije) dožveo u žalbenoj presudi Momčilu Perišiću. Tamo je zaključeno da je „konkretna usmerenost“ neophodan element odgovornosti za pomaganje i podržavanje. Drugim rečima da nije pomoć baš svaka pomoć, to jest da podržavanje kriminalnih jedinica nije kažnjivo osim ako podrška nije „konkretno usmerena“ na činjenje zločina. Ako bismo baš hteli da karikiramo objašnjenje ove teško uhvatljive pravne kategorije, možemo reći da bi neko mogao biti osuđen za pomaganje i podržavanje samo u slučaju postojanja dokaza da je baš tražio da se konkretnim metkom koji je dao konkretnim zločincima ubije konkretna osoba na konkretnoj lokaciji. To je konkretna usmerenost. Primenjen na slučaj Stanišića i Simatovića, ovaj standard je doveo do zaključka da su oni pomagali jedinicama koje su činile zločine, ali da ne mogu biti osuđeni za pomaganje i podržavanje, jer ta pomoć nije bila konkretno usmerena na počinjenje krivičnih dela.
Ovo rezonovanje je bilo toliko je pogrešno da ga, kako proizilazi iz žalbene presude, nije moguće ispraviti u drugostepenom procesu – pa je naloženo novo suđenje od početka.
Žalbeno veće je, prvo, ukazalo na grešku pri donošenju zaključka o učešću optuženih u udruženom zločinačkom poduhvatu. U prvostepenoj presudi, navodi se, nije utvrđeno postojanje i opseg zajedničkog zločinačkog cilja (i toga zaista nema u prvostepenoj presudi), pa se nije mogao doneti ni zaključak o tome da li su optuženi delili nameru da on bude sproveden u delo. Prvi zadatak novog veća u ponovljenom procesu biće ispravljanje te greške.
Drugi nalog otprilike kaže da se u ponovljenom procesu ni slučajno ne sme primenjivati standard „konkretne usmerenosti“ koji, kako stvari stoje, nije postojao nikada pre i neće postojati nikada posle žalbene presude Momčilu Perišiću. To je, opet, detaljno obrazloženo u presudi za kosovske zločine Šainoviću i drugima, u delu koji se odnosi na generala Vladimira Lazarevića. On je, naime, pokušao da se nakači na voz kojim je Perišić otišao u slobodu, ali mu nije uspelo. Dobio je, a sa njim i svi mi, detaljno obrazloženje zašto standard „konkretne usmerenosti“ nikada nije bio deo međunarodnog običajnog prava, ni prakse Haškog tribunala. (Žalbena presuda, Šainović i drugi, strane 636-660. Isti standard odbačen je i u konačnoj presudi za srebrenički genocid Popoviću i drugima, u delu o Vinku Pandureviću, a nije primenjen ni pred Specijalnim sudom za Sijera Leone u predmetu Čarlsa Tejlora.)
Šta onda ostaje kao standard za procenu odgovornosti za pomaganje i podržavanje? Ono što je bilo pre i posle Perišićevog oslobađanja – postojanje „praktične pomoći, ohrabrivanja ili moralne podrške koje bitno utiču na izvršenje zločina“. Malo li je? Nije. Ni to nije lako dokazati. Da je takav uobičajeni standard primenjen na dokaze izvedene u predmetu Stanišića i Simatovića, nema sumnje da bi njih dvojica već bili osuđeni.
Ali šta je tu je (a tu je novo suđenje), pa da vidimo kako bi stvari mogle da se odvijaju dalje. Novi proces po istoj optužnici i uz primenu ispravnih pravnih standarda odvijaće se pred Mehanizmom za međunarodne krivične sudove koji preuzima nadležnosti (odnosno ono što je od njih preostalo) tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Svega dva dana nakon žalbene presude, formirano je Pretresno veće koje će voditi suđenje; danas će se optuženi izjasniti o navodima nove-stare optužnice („nismo krivi“, zasigurno). Uprkos utisku ubrzanih priprema za početak procesa, teško je zamisliti da bi on mogao da počne pre leta i da traje manje od godinu dana. I jedno i drugo sasvim su proizvoljne prognoze, jer se radi o jednačini sa velikim brojem nepoznatih – ne zna se koliko će svedoka iskaze dati uživo, a koliko putem pisanih izjava ili transkripata iz prvobitnog suđenja, kakav će biti tim optužbe, koliko će vremena za pripremu dobiti odbrana i, konačno, kakvog je zdravlja Stanišić i hoće li ponovo, kao i ranije, tražiti i dobijati odlaganje za odlaganjem početka suđenja.
Haški tribunal je detaljno i precizno obradio mnoge teme iz rata na području bivše Jugoslavije – sa izuzetkom uloge rukovodstva Srbije u ratovima u Hrvatskoj i BiH. Ova praznina bi bar donekle mogla biti popunjena ponovnim suđenjem Stanišiću i Simatoviću.
Autor je novinar agencije SENSE.
Peščanik.net, 18.12.2015.