Već neko vreme, pojedini ljudi iz pravosuđa, kao i deo pravnika, zagovaraju ideju da je Srbiji neophodna tužilačka policija, međutim, ova tema nije uspela da se nametne kao centralna, iako se verovatno radi o jedinom mogućem modelu koji bi istrage konačno učinio efikasnim, ali i nezavisnim. Konačno, studenti su prepoznali važnost i neophodnost uvođenja ovakvog modela i uvrstili ga u jedan od prioriteta svog predizbornog programa.
U jednoj od svojih tačaka naveli su da će dolaskom na vlast Studentske liste uslediti oslobađanje sudova i tužilaštva uz formiranje „Specijalne tužilačke policije“. U objavljenom tekstu ta mera je opisana kao formiranje „proverene policijske jedinice“ koja bi samostalno istraživala korupciju i hapsila odgovorne bez političkih opstrukcija, uz oslobađanje sudija i tužilaca od političkog pritiska.
Ovo bi praktično značilo da će se formirati posebna policijska jedinica koja će biti direktno podređena tužilaštvu.
Prema našem važećem Zakonu o krivičnom postupku, od 2013. godine tužilac je onaj koji rukovodi krivičnim postupkom, a policija je dužna da postupa po njegovim instrukcijama i nalozima.
Ukoliko ovako postavimo stvari, mnogi će se pitati šta to novo studenti nude ako već imamo model po kojem tužilac rukovodi istragom?
Odgovor nije jednostavan, ali suština problema je to što je ovaj model ostao mrtvo slovo na papiru i tužilac, iako formalno rukovodi istragom, nema nikakav zakonski mehanizam kontrole nad načinom na koji policija sprovodi istragu, odnosno (ne)izvršava njegove naloge.
Sama činjenica da tužilaštvo i policija nisu ista institucija, pa čak ni ista grana vlasti, već predstavlja ogromnu barijeru u saradnji, jer se komunikacija između tužioca i policajaca koji rade na slučaju često odvija posredno, tako što se tužilac obraća pisanim putem policiji, a ne samom policajcu koji radi na predmetu.
U praksi tužilac često i ne zna koji policajac sprovodi dokazne radnje koje mu on nalaže, niti uopšte odlučuje koji policajac ili grupa policajaca će raditi na određenom slučaju, već takve stvari određuju policijske starešine. Ponekad predmet prelazi iz ruku jednog policajca u ruke drugog, koji nastavlja dalji rad, a tužilac o tome uopšte ne biva obavešten.
Ovo je samo jedan deo problema koji u suštini oslikava koliko je tužilac „slep“ dok vodi istragu, a kvalitet same istrage ne zavisi od njega, već od policijskih starešina koje delegiraju predmete policajcima za koje oni misle da su sposobni da završe istragu.
Drugi problem je mnogo veći, jer sadašnji ZKP praktično dozvoljava policiji da namerno sabotira istragu bez ikakvih zakonskih posledica.
Sadašnjim zakonom predviđeno je da policija predstavlja instrument koji će obavljati sve dokazne i predistražne radnje, jer tužilac nema ovlašćenja koja poseduje policija.
Tužilaštva izdaju pisane naloge policiji u kojima se taksativno navodi koje mere i radnje je potrebno preduzeti u konkretnom slučaju i takav nalog se zove zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja.
Prema Zakonu o policiji, policija je dužna da obavezno postupa po ovim zahtevima, i to u najkraćem mogućem roku.
Ono što se u praksi dešava kada policija neće da radi na nekom slučaju jeste da ovakvi zahtevi završavaju u fijokama. Tužilaštva zatim u svojoj nemoći šalju i po nekoliko urgencija kako bi se neko umilostivio da postupi po njihovom nalogu, ali ni na te urgencije se ne odgovara i na taj način istraga praktično ne mrda.
Najveći problem je u tome što tužilac u ovom slučaju zavisi od volje šefova policajaca koji neće da postupaju po njegovim nalozima, jer tužilac nema ingerencije da kazni policajca, već jedino može da zahteva od njegovog nadređenog da to učini, s tim što ovaj uopšte nema nikakvu obavezu da pokrene disciplinski postupak. Postupci se često ne pokreću jer je upravo taj starešina i naložio policajcima da ne postupaju po nalogu tužilaštva i tu tužilac „udara u zid“ i ne može da nastavi istragu.
Ukoliko bi se uveo model tužilačke policije, ovakvi problemi bi mogli u potpunosti da se iskorene, jer bi ta policija bila podređena direktno tužiocu i ne bi postojao posrednik u njihovoj saradnji.
Tužilac bi bio taj koji bi zaista rukovodio istragom tako što bi sam formirao policijske timove, bio u neposrednom kontaktu sa njima i u svakom trenutku znao koliko je istraga odmakla i u kom smeru ide.
Njemu bi bila data ovlašćenja i da kažnjava policajce koji ne postupaju po njegovim nalozima, što bi omogućilo mnogo efikasniju i bržu istragu, ali i punu odgovornost tužioca, koji ne bi mogao, kao sada, da se pravda time da ne može da natera policiju da radi svoj posao.
Prvo lustracija
Ipak, ukoliko bi se jednog dana ovaj model uvodio, to bi moralo da se radi vrlo pažljivo kako ne bismo dobili suprotan efekat.
Najpre bi trebalo sprovesti nekakav vid lustracije u tužilaštvima i policiji, jer bi u suprotnom moglo da se dogodi da neki drugi Nenad Stefanović dobije sopstvenu policiju, što bi bilo ravno katastrofi.
Dakle, pre samog uvođenja ovog modela neophodno bi bilo odstraniti sve tužioce za koje se dokaže da su u proteklom periodu služili isključivo interesima režima, a zatim isto to uraditi i u Upravi kriminalističke policije (UKP). Tek onda bi iz redova pročišćenog UKP-a mogla da se pravi posebna jedinica policije koja bi bila izmeštena iz MUP-a i stavljena pod punu kontrolu onih tužilaca koji bi bili spremni da beskompromisno rade svoj posao.
Takođe, neophodno je tačno odrediti koja krivična dela bi bila u nadležnosti tužilačke policije, a koja bi ostala u nadležnosti MUP-a.
Sve što se tiče korupcije i organizovanog kriminala morala bi da radi tužilačka policija.
Ipak, čak i ukoliko dođe do političkih promena, treba očekivati veliki otpor prema uvođenju ovog modela, a taj otpor će biti najveći u samoj policiji, koja neće želeti da se potčini tužilaštvu, ali neće ni svi tužioci biti za uvođenje ovog modela. Mnogim tužiocima sadašnji model odgovara, jer sa sebe skidaju odgovornost uz opravdanja kako nemaju način da nateraju policiju da radi po njihovim nalozima.
Tužilačka policija nije model koji postoji u većini evropskih zemalja, ali je uvođen tamo gde je bilo neophodno.
Na primer, Italija se obračunavala sa mafijom upravo na ovakav način, jer je policija bila toliko korumpirana od strane te iste mafije da je bilo nužno izmestiti deo najčasnijih i najhrabrijih ljudi iz policije i staviti ih pod direktnu ingerenciju tužilaštva.
Kod nas je situacija još gora. Ogroman procenat starešinskog kadra u policiji je čitavu karijeru izgradio za vreme vladavine SNS-a, a uslov za svako napredovanje bila je odanost stranci.
Ukoliko i dođe do promena, u policiji će većina ovih ljudi ostati u radnom odnosu, jer je nemoguće preko noći zameniti ih novim rukovodiocima iz prostog razloga što ih trenutno nema, jer su oni malobrojni koji su pokušavali da rade profesionalno skrajnuti i nije im data nikakva mogućnost rukovođenja, pa tako, iako poseduju integritet, oni nemaju neophodno iskustvo da bi odmah rukovodili važnim policijskim jedinicama.
To će biti jedna od glavnih prepreka ukoliko se bude formirala tužilačka policija.
Za sada studenti nisu dovoljno detaljno obrazložili na koji način bi se ovaj model uveo, već je to navedeno samo kao predizborno obećanje, ali ukoliko zaista misle da povuku ovakav potez dolaskom na vlast, već sada bi morali da imaju jasan plan kako sve to sprovesti u delo.
Peščanik.net, 19.09.2026.