Senke i sanke
Uskoro više neće postojati niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
i to će biti kraj mog detinjstva
biće kao da nikad nije ni postojalo
za sve ljude na svetu
biću ova nepoznata osoba iz ogledala
koja me uplašeno dočeka svakog jutra
ostaće samo nekoliko fotografija
crno-belih, malih, lošeg kvaliteta,
plaže na kojima nas više neće biti
prozori sa kojih nećemo mahati
krovovi koji više ne postoje
bele terase na kojima su odrasli plesali
a ja se njihala u ritmu
na nekoliko knjiga moj potpis dečjim rukopisom
i jedan presovani cvet koji se već raspada u prah
razglednice koje dobijaju na značaju sa svakom
godinom
datumi smrti koji su zamenili rođendane
uskoro, kad više ne bude postojao niko
ko me je poznavao kad sam bila dete
pustiću sve to da ode kao popodnevni san
i sešću da gledam lišće kako se valja preko ulice
jer opet je jesen, po ko zna koji put,
i kažu da će noćas pasti sneg
a na svetu uskoro neće postojati niko
ko će se sećati
mojih malih zelenih sanki
što su ostale u podrumu.
Da nisam pročitao ovu divnu pesmu Jelene Lengold (na fejsbuk stranici mog prijatelja i trenutno najpopularnijeg pisca u Srbiji Marka Vidojkovića) ne bih se setio događaja od pre nekoliko dana, koji je prošao sasvim nezapaženo i polako putovao u zaborav.
Izašao sam da nešto kupim i po povratku kući prošao sam pored starice sa sedom, apsolutno belom kosom. Sedela je mirno na klupi, jednoj jedinoj u ulici Kralja Petra, odmah tu, ispod kafane Suvobor. Oslovila me je imenom i ja sam zastao, nervozno premeštajući teške najlon kese iz ruke u ruku. Rekla je da me zna od detinjstva i potanko mi objasnila kako sam izgledao kao dečak. Imala je i nekoliko opaski, veoma lepih, na moju tadašnju prirodu. Upitao sam je šta radi na toj klupi. „Udišem vazduh. To mi je potrebno“, odgovorila je. Kese u mojim rukama bile su baš teške pa sam joj poželeo prijatno popodne i otišao, zaboravivši da je upitam kako se zove.
Posle nekoliko dana, ponovo sam je zatekao na istom mestu. Rekla je kako stanuje u susedstvu i da, s vremena na vreme, mora da izađe iz stana na svež vazduh, ma kako to bilo, u ovoj situaciji, opasno za stare ljude. Imao sam utisak da bi htela još nešto da mi pomene ali nisam imao vremena, morao sam da požurim, ni sam ne znam kuda. Opet je nisam upitao kako se zove.
Sledećih dana sam opet prolazio tim putem, jedanput ili dvaput bacio pogled ka onoj klupi, ali nje tamo nije bilo. Pomislio sam kako joj je sigurno neprijatno da po ovom vremenu izlazi van kuće i sedi na hladnom. Ali, svejedno, obuzela me je neka vrsta zebnje, zbog ove situacije sa epidemijom.
Ali onda je naglo otoplilo, bilo je baš prijatno za šetnju, ali starice sa belom kosom na onoj klupi više nije bilo. U jednom trenutku pomislio sam kako je, po svoj prilici, više neću videti. Iako sam se opirao zloslutnim mislima, ideja da te žene više nema me je nekako pogodila, valjda zbog toga što sam se ponašao onako nemarno. Otišla je, što kaže pesnikinja, jedna od poslednjih osoba koje su me poznavale dok sam bio dete, sećala se nečega u vezi sa mnom od pre šezdeset i više godina. A ja joj nisam dozvolio da mi kaže bilo šta o sebi. Otkud to da me poznaje, šta je radila u životu, kako živi sada? Kako se zove?
Neoprostivo.
Peščanik.net, 12.01.2021.