Zaista ima nečeg posebnog u Čačku.
Ovaj stari grad, smešten u zelenoj dolini Zapadne Morave kojom ta reka odvajkada mirno klizi te uzbudljivo meandrirajući probija Ovčarsko-Kablarsku klisuru, okružen je mnogobrojnim prirodnim lepotama. Uz arheološke lokalitete, banjska lečilišta, razne kulturne i istorijske znamenitosti, tu su i manastiri Žičke eparhije („Srpska Sveta Gora“), razasuti po obodima Ovčara i Kablara, koji svojim neobično melodičnim nazivima – Blagoveštenje, Vavedenje, Uspenje, Sretenje itd. – moćno svedoče o istančanosti i lirskoj lepoti srpske srednjovekovne manastirske kulture.
Reč je o malom gradu od osamdesetak hiljada stanovnika ali koji uistinu ima toliko toga čime može da se podiči. Mnogobrojni Čačani poznati su širom Srbije i regiona, pa i dalje. Radomir Mihajlović Točak i Bora Čorba dostojni su predstavnici grada na Moravi u plejadi nekadašnjih Yu-rock heroja što ne umanjuje čak ni kasnije otužno političko posrnuće ovog drugog u alkoholom natopljeni nacional-šovinizam. Odavde je i glumica broj jedan naše mladosti – Sonja Savić. Reditelji Puriša Đorđević i Miša Radivojević takođe su iz Čačka, kao i jedan od najboljih jugoslovenskih košarkaša svih vremena Dragan Kićanović. Trenutni srpski patrijarh Irinej, konceptualni umetnik De Stil Marković, narodni heroj Ratko Mitrović – sve Čačanin do Čačanina. Iz ovog grada je ukleti pesnik srpske moderne Vladislav Petković Dis, kao i najbolja srpska slikarka istog perioda Nadežda Petrović. Odavde potiče i sjajni savremeni kantautor nadasve duhovitog pseudonima – Kralj Čačka.
Čačak je poznat po nenadmašnoj visprenosti njegovih građana koji su tradicionalno skloni jezičkim kalamburima barem onoliko koliko su skloni dobroj šljivovici. Poznat je i po prelepim ženama kakvima, kažu, nadaleko nema ravnih.
Čačani su čuvene lokal-patriote, pokatkad hvalisavci bez premca, ali ko bi im na tome zamerio.
Je l’ imaju „Borac iz Čačka“?
Imaju.
Je l’ imaju „Međunarodnu rakijadu“ (ok, ne baš u samom Čačku već u obližnjim Pranjanima, ali svejedno)?
Imaju.
Kad smo već kod toga imaju oni i nekoliko visokocenjenih vrsta šljive divnih naziva poput: „Čačanska lepotica“, „Čačanska rodna“ i – moj omiljeni – „Čačanska najbolja“.
Dakle, malo li je?
Baš kao što grad Njujork uživa čast da je opevan u evergrinu „New York, New York“ iz 1977. (u jednako popularnim verzijama Lize Minnelli i Franka Sinatre), grad Čačak takođe uživa čast da je opevan u prvom hitu Lepe Brene „Čačak, Čačak“ iz 1981.
Sigurno pamtite čuvene početne stihove ovog ranog i seminalnog praturbofolk dela: „Grdi mene dragi moj/ što ja ne znam rock and roll/ hoće rock a ja jok/ volim samo Čačak“. Ili barem onaj njegov legendarni refren: „Čaaačak, Čaaačak/ šumadijski rock and roll/ to je život moj i tvoj/ oj Moravo oooj!“
Čačanima je mnogo kasnije pripala jedna možda još bizarnija čast sličnog tipa, kad je riječki band Let 3 2006. godine objavio svoj sedmi album pod nazivom „Bombardiranje Srbije i Čačka“.
U Čačku su, kako sami Čačani kažu, „pečenjare na svakom ćošku, kladionice su odmah do pečenjara, dok taksi-društava ima više nego taksi-vozila“.
A tu je, naravno, i autentični „kralj Čačka“ lično – čuveni Velimir Velja Ilić.
*
Ovaj istaknuti srpski političar, osnivač i predsednik političke stranke Nova Srbija, svojevremeno gradonačelnik grada na Moravi i kontraverzni lokalni despot, nekadašnji Koštuničin ministar za kapitalne investicije i infrastrukturu (koji će u novom sazivu vlade, saznali smo nedavno, ponovo biti ministar, ovog puta za građevinu i urbanizam), neslućeni je junak petooktobarskih protesta iz 2000. koji su zbacili Slobodana Miloševića s vlasti ali i nadasve živopisno oličenje mnogo čega što nije valjalo u srpskoj politici od tog trenutka pa sve do današnjih dana.
Važi za jednog od najekstremnijih skandalmejkera i najneotesanijih osoba na srpskoj političkoj sceni ikada. Šta sve Velja Ilić nije radio u proteklih desetak-petnaest godina! Lista njegovih javnih gafova, blamova, lapsusa, gluposti i čistih svinjarija – praktično je neiscrpna.
Navedimo ovde barem nekoliko istaknutih Ilićevih bisera. Poput onog kad je ovaj „političar“ – inače odavno poznat po sklonosti ka šikaniranju novinara, kao i čestim verbalnim i fizičkim napadima na iste – u sred žive televizijske emisije nasrnuo na šokiranog voditelja i pokušao da ga šutne nogom u lice nazvavši ga „pederom“.
Ili kad je, u vreme dok je bio ministar za infrastrukturu, obraćajući se radnicima na izgradnji autoputa, izgovorio sledeće legendarne reči koje će se među Srbima prenositi i kad njega više odavno ne bude bilo: „Ljudi, mnogo kradete. Da kraduckate pomalo, pa da vas i tolerišem!“
Ili kad se saobraćajnom policajcu, koji je svojevremeno neoprezno zaustavio vozilo iz njegove pratnje zbog prekršaja, ljubazno obratio sa: „Ti mene teraš da se vraćam? Šta zaustavljaš sve ove ljude, pun mi je kurac policije, barabo jedna, majku ti seljačku, zapamtićeš ti mene za sva vremena, majmune jedan!“
Hoću da kažem da svako svoju muku muči, svako ima sopstvenu himeru, a Čačku je – tom po mnogočemu, videli smo, sjajnom gradu – zapao niko drugi do, eto, baš Velimir Velja Ilić. Glavom i bradom i svojim nepokolebljivim primitivizmom. Pa se još i ozbiljno zapatio; godinama je tu, i ne namerava da ode.
Da stvar bude samo još gora – neki se novi zaplet u toj sapunici iz Moravskog okruga naprosto morao dogoditi, pre ili kasnije – nedavno je široka javnost saznala da Velja Ilić ima mlađeg brata. I da je taj mlađi brat Velimira Ilića, Vojislav, 12. jula ove godine, većinom glasova odbornika Skupštine grada Čačka, izabran – gle! – za gradonačelnika ovog grada.
Istina je da se Vojislav Ilić, taj nesuđeni imenjak dva važna srpska pesnika s kraja XIX veka, već na prvi pogled čini znatno smirenijim i nekako, je li, khm, inteligentnijim od svog starijeg i vazda oko nečeg histeričnog brata.
Međutim, pitamo se menja li to uopšte išta na stvari? Oba brata, bezobzira na neistovetne senzibilitete, posvećena su istovetnoj misiji: da, s jedne strane, kao partijski drugovi, već šesnaestogodišnju vladavinu Nove Srbije u Čačku produže na neodređeni period te da, s druge strane, kao braća rođena, dinastiju Ilić složno zacementiraju na pozicijama moći i ugleda.
Po mogućstvu – zauvek.
*
Nepotizmom (od latinskog: nepos, nepotis – nećak, potomak) smatra se za specifičan oblik ponašanja koji se najčešće javlja kod nosioca raznih vidova društvene moći koji, na osnovu svog visokog i uticajnog položaja, prilikom zapošljavanja ili darovanja različitih vrsta privilegija daju prednost članovima svoje porodice (bez obzira na njihovu objektivnu stručnu sposobnost). Reč je o praksi koja je u mnogim svetskim zemljama jako proširena ali barem načelno neprihvatljiva.
U Srbiji, međutim, nepotizam je nekako prirodan i nepodnošljivo lak. Primera za to je ovde bilo oduvek. O njemu piše i na njega upozorava Archibald Reiss u svom posmrtnom zaveštanju srpskom narodu iz 1928. godine pod nazivom „Čujte Srbi!“ Nepotizam je preživeo sve suprotstavljene ideologije i različite sisteme koji su se nizali jedan za drugim tokom čitavog dvadesetog veka da bi u današnjoj domaćoj verziji neoliberalnog ustrojstva naprosto eksplodirao. Toliko ga je da čovek naprosto ne zna odakle da krene.
Pa krenimo onda najbolje od vrha – tj. od novog srpskog predsednika Tomislava Nikolića. On još nije uspeo da zaposedne ni jednu jedinu dedinjsku vilu ali je zato za ličnog sekretara odredio svog šuraka Miroslava Latinovića, dok se tast Nikolićevog starijeg sina, Milan Bačević nalazi na položaju ministra rudarstva.
Kad smo već kod predsednika, što se onog donedavnog tiče – Borisa Tadića, naime, iz Demokratske stranke – on je već ličnim primerom, kao dobri sin svog oca, filozofa Ljube Tadića, jednog od trinaestorice mitskih osnivača ove partije, ukazao na to da će se stara srpska nepotistička praksa izuzetno poštovati među članovima ove stranke od vrha do dna.
Čini se da je poruku najozbiljnije shvatio jedan drugi visokopozicionirani demokrata. Subotičanin Oliver Dulić, sada već bivši ministar za zaštitu životne sredine, rudarstvo i prostorno planiranje, naime, proslavio se po tome što je rođenog brata Modesta instalirao za gradonačelnika Subotice da bi ovaj odmah potom preko reda zaposlio sopstvenu suprugu u Gradskoj biblioteci. Suboticu mnogi, valjda ne bez razloga, nazivaju Dulićgradom.
Poznat je i nadasve interesantan kolektivni primer partije G17 Plus koja je zaposela beogradski aerodrom „Nikola Tesla“ i kojima se tu toliko dopalo da na njemu sve vrvi od članova porodica mnogih istaknutih ličnosti ove stranke, što se da primetiti po osobito toploj, praktično intimnoj atmosferi koja na ovoj međunarodnoj avio-luci vlada.
I tako dalje, bez kraja i konca.
Da nepotizam nije zadržan samo unutar političke klase uverljivo potvrđuju mnogobrojni primeri kako iz medija tako i iz svakodnevice.
Lično pamtim, recimo, kako se čovek s kojim sam radio u istoj firmi nekako dubinski promenio u vreme kad je njegova kćerka završila fakultet. Neprestano je bio u vatri i nije se smirio sve dok mu konačno nije pošlo za rukom da joj obezbedi mesto u preduzeću u kom je bio zaposlen kao menadžer. To je, ispostavilo se, još odavno smatrao svojom prirodnom dužnošću i svetom misijom. „Dete pre svega!“ vikao je tih dana, ponosno uzdižući bradu.
Sećam se, takođe, da su predstavnici za javnost Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd svojevremeno u medijima s ponosom izjavljivali kako ovo preduzeće, kao kontrolore karata u vozilima, zapošljava uglavnom decu i druge bliske rođake zaposlenih.
Jednako je poznata doskorašnja neskrivena odlučnost pančevačke Petrohemije da prilikom zapošljavanja, rado i dobrodušno, takođe daje prednost deci svojih radnika.
Najnoviji slučaj – onaj dekana Medicinskog fakulteta u Nišu optuženog da je za dvanaest godina koliko je proveo na čelu ove ustanove zaposlio ni manje ni više nego devet članova porodice (i ne oseća se krivim) – samo dodatno potvrđuje ovu davno ustanovljenu praksu.
Utoliko, mora se biti fer prema Velimiru Iliću, kao i njegovom mlađem bratu, Vojislavu, i priznati da Ilićevi ovim zapravo ne čine ništa novo ili posebno. Naprotiv, formirajući neraskidivu porodičnu-partijsku vezu na pozicijama moći, dinastija Ilić radi isto ono što čini praktično bilo ko u zemlji Srbiji u onoj meri u kojoj mu moći, poznanstva i položaj koji u društvu zauzima dozvoljavaju.
*
Tužna istina je takođe da Srbija u svemu tome nikako nije usamljeni primer. Statistike pokazuju da stvari nisu baš mnogo bolje drugde, samo drugačije, u zavisnosti od specifičnosti lokalnih senzibiliteta i temperamenta, dok nam ovlašni uvid u stanje u drugim zemljama govori da, barem što se nepotizma tiče, ni Srbija, kao ni druge zemlje na prostoru zapadnog Balkana, očigledno ne zaostaje baš tako mnogo za razvijenijim delom Evrope i sveta te državama poput Grčke ili Italije, ali i Belgije, Velike Britanije, Francuske ili SAD.
Od Čačka do Čikaga i od Splita do Sidneja, nepotizam se zatiče praktično svuda. On je deo prirodnih ljudskih nagona ali ujedno i kulturni fenomen koji vešto migolji kroz sisteme i ideologije. Praksa koju, satistički gledano, mnogo više ljudi primenjuje nego što otvoreno podržava. A to je čini praktično neuništivom.
Novim ekonomsko-političko-burazerskim dinastijama, poput pomenute čačanske dinastije Ilić, subotičke Dulić ili, kad smo već kod toga, splitske Kerum, koje se ovde uostalom spominju isključivo kao zgodni primeri jednog znatno šireg i dubljeg fenomena, svetla budućnost je očito zagarantovana.
Jutarnji.hr, 04.08.2012.
E-novine, 06.08.2012.
Peščanik.net, 07.08.2012.