Ono što je jasno već decenijama, sada je i konstatovano u izveštaju Državne revizorske institucije – Vlada Srbije nema ni preciznu evidenciju nepokretnosti u državnoj svojini, niti zna kako da utvrdi vrednost tih nepokretnosti, pa dakako i ne gazduje tim nepokretnostima po tržišnim principima – ali se uprkos svemu tome, u javnosti i u političkim vrhovima države, stalno pričaju bajka o državi koja štiti “narodnu imovinu” i brani građane od tajkuna koji su “pokrali javnu imovinu”.
U krajnjoj liniji, hajde i to ovde da dodamo, država čak neće ni da vrati nepokretnosti i zemlju koja je neosnovano “nacionalizovana” posle Drugog svetskog rata, jer je donela nesprovodivi zakon o restituciji, uglavnom se izgovarajući da za tako nešto ne oseća “narodno raspoloženje”. Sve u svemu, da kažemo to u karikaturi, država se “guši” u vlasništvu, a od toga narod nema ništa. Najverovatnije, glavnu hasnu od državne imovine ima državni aparat, u onom generalnom smislu te reči.
Prema podacima koje je prošle sedmice izneo Radoslav Sretenović, predsednik DRI, od ukupno 551.946 “unosa” u bazu podataka Republičke direkcije za imovinu – 441.516 nema iskazanu knjigovodstvenu vrednost, za 7.027 nije naveden naziv korisnika, 165.147 nije svrstano u vrste i podvrste nepokretnosti, a 2.651 je bez naziva vrste nepokretnosti. A ta Republička direkcija za imovinu ima samo 100 ugovora o zakupu državnih nepokretnosti. Sretenović, naravno, nije spomenuo da deo odgovornosti za ovako aljkavu evidenciju državnih nepokretnosti snosi i njegova DRI, koja je osnovana još pre deset godina, a na tu okolnost skreće pažnju i profesor revizije Ljubiša Stanojević (Danas, 20. jula). U stvari, Stanojević usmerava svoju kritiku DRI na činjenicu da se ona ne može, za nemogućnost da gore spomenute nepokretnosti iskaže kao “imovinu” i ispita njeno “stvarno stanje”, izgovarati na nedostatke evidencije nepokretnosti i da “samo 20 odsto popisanih nepokretnosti ima revalorizovanu vrednost” daju elemente za “primenu revizije svrsishodnosti raspolaganja imovinom”, jer je i ta DRI mogla za proteklih 10 godina alarmirati Vladu i javnost o javašluku u praćenju i korišćenju državne imovine.
Iako i aktuelna Vlada Srbija, praktično isto kao i sve prethodne u proteklih 25 godina, stalno teži da koncentriše imovinsku moć, pa i da se navodno očuva volumen državne imovine, niko u stvari ne zna kojim delom državne imovine u Srbiji ko raspolaže, ko su korisnici te imovine i koje prihode tim korisnicima ona donosi ili ne donosi. A samo površina nepokretnosti u državnoj svojini iznosi blizu sedam milijardi kvadratnih metara.
Sretenović je najmanje u jednoj stvari u pravu – onda kada iznosi mišljenje da je knjigovodstvena vrednost evidentiranih nepokretnosti u iznosu od 683 milijarde dinara “nerealna”. U krajnjoj liniji svaka knjigovodstvena vrednost nepokretnosti (kao i svakog drugog kapitala) je tržišno nerealna, dok se ta nepokretnost ne iznese na tržište i na njemu samom proveri “tržišna vrednost”. Ovde će se, sudeći po Predlogu zakona o posebnim uslovima prodaje određenih nepokretnosti u svojini države (koji je Vlada Srbije nedavno uputila u Skupštinu Srbije) ponovo pojaviti problem što načelno tržišnu vrednost nepokretnosti (pre aukcije ili tendera) utvrđuje Poreska uprava, navodno prema protekloj vrednosti prometa nepokretnosti u određenim naseljima i zonama u tim naseljima.
Zašto je Vlada Srbije baš sada pripremila gore spomenuti zakon o prodaji “određenih nepokretnosti” u svojini države, to je zasebno pitanje – najverovatnije se radi o “privlačenju” nekih konkretnih investitora, a možda i o nekim stranačkim interesima. Motiv za takvu akciju je svakako širi i trebalo bi ga napokon objasniti javnosti, umesto što se po “ideološkoj inerciji”, a zapravo u interesu birokratske vrhuške, nastavlja sa iluzijom da je svojina najsigurnija kada je u državna.
Novi magazin, 31.07.2015.
Peščanik.net, 31.07.2015.