U trenutku kada Rusija, zemlja sa drevnom pravoslavnom religioznom kulturom, vodi osvajački rat protiv svog suseda i otvoreno preti ostatku Evrope nuklearnim uništenjem, a sve uz podršku pravoslavnog patrijarha – tema odnosa pravoslavlja prema vojsci i ratu je više nego aktuelna. Srbija je takođe zemlja sa dominantnom pravoslavnom religijom, gde su crkva i vojska uspostavile veoma blisku saradnju. A jedan od vidova te saradnje je i proslava crkvenog praznika Svetog velikomučenika Georgija kao „krsne slave“ Generalštaba Vojske Srbije. Za tu svrhu je u beogradskoj kasarni „Banjica 2“ izgrađena i posebna kapela u kojoj se svakog 6. maja na Đurđevdan služi liturgija uz učešće načelnika generalštaba i najviših predstavnika vojske.
Liturgiju je ove godine služio patrijarh Porfirije, koji je u besedi podsetio da je pre više godina lično učestvovao u procesu vraćanja vojnog sveštenstva u Vojsku Srbije. I podučio prisutne da smo svi jedan i jedinstveni crkveni organizam čiji članovi treba da umnožavaju svoje talente, ali zajednički i u međusobnoj simfoniji. Hrišćanski apostoli su mučenički postradali propovedajući istinu – nastavlja patrijarh – da je svet taština, prazan i besmislen „ako u sebi nema Hrista, ako u sebi nema čvrst, nepokolebljivi temelj koji jeste večna i neprolazna istina Hristova“. Besmislene svetske taštine se bio odrekao i Sveti Georgije, poentira Porfirije i dodaje da je ovaj svetitelj bio uspešni rimski oficir koji je odbio da učestvuje u progonu hrišćana od strane cara Dioklecijana, s obzirom da je i sam bio hrišćanin, zbog čega je mučenički postradao.
U besedi se dalje kaže da je Georgije odbio svetsku slavu koja bi usledila kao nagrada da je cara poslušao, jer su se u ličnosti ovog mučenika „susrele dve logike, dve pravde, dve istine, dva sveta, dva veka… ovaj svet koji leži u zlu, kako kaže apostol, i svet Carstva Božjeg, svet večnosti i svet istine“. Patrijarhova beseda se završava trijumfom sećanja, zato što niko od anonimnih ljudi iz tog perioda nije ostao zapamćen, „a on koji je naizgled bio gubitnik tada utkan je u Kalendar Crkve Hristove i slavimo ga mi, slavi ga čitava Crkva Hristova, slavljen je tada, slavi se sada i slaviće se u vekove vekova“. Georgije je za svog života ispoljio slobodnu volju, ali se ona nakon trijumfa vere ukida, kaže patrijarh i dodaje: „Sveti Georgije je izabrao Hrista… Isto to je učinio Sveti knez Lazar u naše ime“ (kurziv, V.V).
Iako beseda sledi hagiografski obrazac, najvažnije je rečeno: visoki rimski oficir Georgije se ne rukovodi logikom vojničke poslušnosti i odbija da izvrši naređenje viših instanci. To naređenje se kosi sa njegovom savešću, koja ne samo da ne sledi logiku njegove profesije, već se ne pokorava ni volji političke zajednice, kojoj je Georgije pripadao kao rimski građanin, a koju je oličavala volja rimskog cara. Sasvim je očigledno da je Georgije bio jedna od mnogobrojnih žrtava verskog progona, kojih nije bilo malo kroz evropsku i svetsku istoriju. Naročito od vremena kada su se Georgijeva hrišćanska sabraća dočepala vlasti i kada su njihovi carevi i kraljevi doneli odluku da političku građevinu zidaju na čvrstom i nepokolebljivom temelju „neprolazne istine Hristove“.
Svet je, međutim, od tada prilično politički napredovao, pa se, počevši od zadobijanja prava na versku slobodu, danas stiglo i do garantovanja mnogih ljudskih i građanskih prava u osnovnim pravnim dokumentima na međunarodnom i nacionalnom državnom nivou. Današnji pravni poredak ne smatra dozvoljenim da se građanima od strane vlasti propisuje obavezujuća istina, religija i način života. U tom su političkom svetu obuzeti taštinom oni pojedinci i one grupe koje žude za svetskim trijumfom njihove istine, budući da je istorijsko iskustvo pokazalo svu besmislenost i pogubnost takvih političkih poduhvata. Ali patrijarh Porfirije pripada tradiciji koja u suštini ne deli, niti želi da uvaži to iskustvo.
Zato se i Georgijev životni put ne tumači kao primer pobede neotuđive i nepovredive ljudske savesti, nego kao zalog buduće crkvene pobede i vladavine. Pravoslavlje je zadržalo stari trijumfalistički način razmišljanja i čezne da još u ovom svetu naplati žrtve svojih mučenika. A oni koji se u ime slobode i ljudskog dostojanstva ne žele pokoriti saboru pravoslavnih vladika – pre svega zapadne zemlje i demokratska Ukrajina – njima ruski patrijarh i njegova pastva prete uništavajućom „vatrom sa neba“. Porfirije nema takav rečnik, ali se i ne odriče pravoslavnog trijumfalizma. U odnosu na ruskog patrijarha, razlika je samo u stilu i trenutnim potrebama srpskog političkog trenutka.
Peščanik.net, 11.05.2022.